NM 4.indd - Nova misao

NOVA MISAO
sadržaj
30
/3
1
novembar 2014/februar 2015.
03 Elektra | Mirko Sebić
04 Leonard Koen / Anatolij Lisov
06 Hronotopije
12 Alen Badju
15 Alen Badju u sred noći, u Novom Sadu, prelazi ulicu | Mirko Sebić
20 Teze o pozorištu | Mirko Sebić
22 Alen Badju jednog jutra u Novom Sadu | Mirko Sebić
26 Kao rovac ispod spržene bašte | Gordana Draganić Nonin
34 Pozicija pojedinca | Gordana Draganić Nonin
45 Tama noći, tama smrtnosti | Danica Vujkov
48 Mala ptica pevačica | Silvia Dražić
50 Strategije čitanja: nepotpune manjinske arhive | Ana Koncul
52 Slikanje sveta ili slikanje događaja? | Srđan V. Tešin
54 Javne biblioteke na talasu novih tehnologija | Ivana Jovanović Arsić
57 Posvećenost džezu i autorskoj muzici | Stefan Aćimović
61 Džez festivali u Vojvodini | Stefan Aćimović
65 Igra je umetnost i život | Biljana Mickov
68 Pozorište je ponekad jedina realnost | Sonja Madžar
71 Grad Kusko – peruanski punktum | Luna Jovanović
74 Memorija nasilja i snovi o budućnosti u MSUV | Sonja Jankov
76 Prilog istoriji Prvog svetskog rata iz ženskog ugla | Milovan Pisarri
80 Stradanje Srba u Sremu 1914. godine | Slobodan Bjelica
84 Prilog arhivske građe Arhiva Vojvodine povodom sarajevskog atentata | Ljiljana Bubnjević
89 Suprotstavljene vrednosnim i institucionalnim ograničenjima | Lela Vujošević
93 Propaganda u Velikom ratu | Predrag M. Vajagić
98 Migracioni tokovi – iskustva nuharidža | Ramiza Smajić
103 Borba protiv rastakanja u besmislenosti | Aleksa Nikolić
104 Zlo je i svako zaboravljanje zla | Gordana Draganić Nonin
105 Potraga | Jelena Zagorac
106 Praksa interkulturalnosti u Opštini Srbobran | Milan Đorđević
107 Istorija Prvog svetskog rata | Slobodan Đukić
108 Poezija moderne civilizacije | Teodora Zrnić
109 Velikobečkerečka štampa u I svetskom ratu | Filip Krčmar i Aranka Balint
110 Pozorišni festival „Dezire central station” ili kako Urban stvara grad u gradu | Nataša Gvozdenović
111 Svedočanstvo uzrastanja nacionalne muzičke i pozorišne baštine | Marija Adamov
112 Korpus stvaralačke preokupacije | Ivana Koči
113 Marijana Knežev – Kaleidoskop snova | Zoran Gaši
114 Tviter priče ne gore | Katarina Kovčin
115 Biblioteka u Kisaču ima svoju knjigu | Zdenka Valent Belić
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine
Osnivač: Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vlade Vojvodine
Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6
izlazi dvomesečno (šest puta godišnje)
NOVEMBAR 2014/FEBRUAR 2015.
tiraž: 700 primeraka
telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972
imejl: [email protected]
veb adresa: www.novamisao.org
Glavni urednik: Mirko Sebić / direktor: Mirko Sebić
redakcija:
Teodora Zrnić
Gordana Draganić Nonin
Biljana Mickov
Tijana Delić
Tatjana Pejović
Stevan Konstantinović
Aleksandar Kamasi (urednik fotografije)
Tatjana Dukić Počuč (grafički urednik, veb-sajt)
Vladimir Vatić (tehnički urednik)
Pravni zastupnik IU „MISAO”: advokat Uroš Kerac
ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
008(497.113)
NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine /
glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad:
IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm
Dvomesečno
ISSN 1821-2107
COBISS.SR-ID 241067527
Elektra
D
anas sam vozio dugom ulicom od centra grada prema
reci, učinilo mi se da sam te video u odsjaju nekih davnih
kiša. Verovatno to nisi bila ti već moje oko prevareno sećanjem. Kada smo poslednji put razgovarali, iza jednog polutihog „ali”, kroz neka buduća groblja zapuhao je tužni povetarac i pokrenuo plimu neke plazmatične uzdižuće tečnosti
koja se od grudi polako dizala nagore.
Onda sam automobil zaustavio pored oronule zgrade, posustalog ostatka industrijske arhitekture.
ELEK TRAPORCELAN pisalo je neuglednim, suviše malim,
slovima iznad ulaza. Natpis, koji u snu nisam primetio, naterao
me je da za trenutak
ustuknem. Porcelanska belina Elektrinih
stopala i njena gusta
tamna kosa. La ganim pokretom otvoram ula znu ka piju
bez ikakvog otpora,
i nalazim se u dvorištu obraslom travom,
u čijem središtu stoji odavno neupotrebljavana fontana oko
koje se roji mnoštvo krupnih muva.
Pitala si me da li sam sve to zaista video i da li je realno pretpostaviti da takve stvari još uvek postoje? Ti si Elektra, kosa
ti je duga, na krajevima se kovrdža i crna je poput neba na
kojem obitavaš sa svojim sestrama. Pružajući ruke prema nebu grlim to krhko telo i znam: tvoja osveta moj je zadatak.
Moj pad.
Prilazim građevini niskog krova kroz koju se iz dvorišta ulazi
u veliku zgradu, nekadašnji pogon fabrike elektromaterijala.
Vrata su zaključana. Obrisavši prašinu sa velikog prozorskog
okna gledam. Na nekoj vrsti improvizovane pozornice stoji
mlada devojka duge crne kose što joj se kovrdža na krajevima,
obučena u radnički kombinezon koji jedva prikriva naslućivanu krhkost njezinog tela. Iza nje stoji muškarac tužnog lika
poput onog lumpenproletera iz Vajske što smo ga slučajno
sreli u Istri. Kao da uvežbavaju neku predstavu. Ne čujem
tekst ali znam: ti si Elektra i osveta je neizbežna.
Mirko Sebić
Mlad i kovrdžav plavušan ide nam u susret. Živo gestikulira,
pokretima, odlučno, zahteva da odmah napustimo dvorište
stare zgrade. Ne možeš osetiti njegov miris. On verovatno i
nema miris ili je zaboravio da stavi par fem, ili je previše udaljen od tvojih čula a mirisi raspadanja su između tebe i njega,
ili si, jednostavno, prehlađen i previše pušiš.
Lagano krećemo prema parkingu, u rancu mi je foto-aparat
i želim da te fotografišem, ali se ne usuđujem da to kažem,
umesto toga, fotografišem staru oronulu zgradu. Ti si Elektra
i sediš pokraj mene na suvozačkom mestu automobila dok
vozim prema suncu koje zalazi.
Za u stavljam au tomobil u predvečerje pokraj puste kamene kuće na putu
oivičenom čempresima.
Najpre mu vidiš oči i
neki tamni odsjaj u
njima. I ne znaš zašto
te oči traže tebe, i te ruke poput dečjih, ne znaju gde da se
smeste. Videvši registarciju automobila pita se da li si zaista
iz Novog Sada. On je iz Vajske. Zemljak iz zemlje koja više ne
postoji ili nikad nije ni postojala. Pitaš ga otkud ovde. Potreba
da govori, da se ispovedi, snažnija je od sivila jednog istarskog
predvečerja. Kaže, radio je nekad tamo u Novom Sadu, u fabrici koja se zvala „ELEK TROPORCELAN”, ostao je bez posla
kad su mu ga uzeli „meštri sviju hulja” – trgovci i secikese.
Sada je ovde. Posao mu je slabo plaćen i živi užasno sam u
pustoj kući od kamena. Novac šalje svojima u ravnicu. Ne zna
koliko će još moći da izdrži.
Zašto sve to tebi govorim?
Možda je odsjaj u njegovim očima samo trag suza koji treba
da pročitaš prevodeći ga na neki drugi jezik – jezik plamene
osvete. To je tvoj zadatak, i zato zastaješ na pustom odmorištu kraj kamene kuće.
I zato sanjam ovaj san i pričam ti o njemu. n
LEONARD KOEN
(LEONARD CHOEN)
Nije važno
Rat je izgubljen
Igre sreća
i Istina koja umire.
Nije važno.
i pakt sklopljen.
igraju naši vojnici
Ja ne znam koja je koja
Ništa više nije važno.
Ne bejah uhvaćen
kamenje hvatamo
ali i nije važno.
Živim život
dok prelazih granice
i u pesme pretvaramo.
mnogo puta.
Jedini zakon mira
Ne mogu da ubijam
Živim ga potpuno.
Živim tu među vama
koji prihvatamo
na vaš način.
Živim ga široko.
dobro prikriven.
muževi vode
Ne mogu da mrzim.
Kroz slojeve vremena
a žene njim komanduju.
Pokušavao sam to
koje ne možete pocepati.
Napuštam
i pogrešio.
pređašnji život.
Svi oni tamo
Izgradih mnoga groblja.
izražavaju slatku
Nikad ih nećete naći.
ravnodušnost,
Priče se pletu
neki je zovu ljubav i -
od istina i laži.
potpunu ravnodušnost,
Imam ime
neki je zovu sudbina.
ali nije važno.
Imali smo imena
mnogo prisnija.
Nije važno.
Ništa više nije važno.
i ostajem iza.
Imena tako duboka,
imena istinita.
Okrenuli ste me
Moja žena je ovde
bez truda
i deca takođe
na stranu onih
njihovi grobovi su sigurni
koje prezirete.
od sablasti poput vas.
Na mestima dubokim
Ovo je nekada bilo vaše srce
isprepletanih korena
taj roj krupnih muva.
živim život
Ovo su jednom bile vaše usne
ostavljajući sve.
taj pehar laži.
Služite im dobro.
Rat je izgubljen
Za mene ona su krv
I nisam iznenađen,
Rat je izgubljen
i pakt sklopljen.
a prašina za vas.
vi ste od njihovog roda
i pakt sklopljen.
Tu su Istine koje žive
Nema više potrebe
vi ste njihova rasa.
Ne bejah uhvaćen
i Istine koje umiru.
da preživljavamo
Ne znam koja je koja
Ostaje samo Istina koja živi
Nije važno.
mnogo puta.
ali nije važno.
i Istina koja umire.
Ništa više nije važno.
Živim tu među vama
Ostavljam
dobro prikriven.
dok prelazih granice
Vaša pobeda je potpuna.
Nije važno.
život iza sebe.
Neki od vas
Ništa više nije važno.
Priče se pletu
Never mind, sa albuma
od istina i laži.
POPULAR PROBLEMS (2014)
misle da će sačuvati
sećanje na naše bedne živote,
Napuštam život
Vi posedujete svet
na odeću koju smo nosili,
ostavljam ga iza sebe.
ali to nije važno.
na naše kašike i noževe.
Postoje Istina koja živi
4
ANATOLIJ LISOV
Moja glava je atelje
Puna pastela
i akvarela
i ulja
i četkastih
palica
kao policajac
ja baratam
sa žicama
da uhvatim
i naslikam
i napišem
N OVA M I SAO
/
nešto,
sve
pre kratkog
Anatolij Lisov rođen je u Novom Sadu, 1952. godine. Otišao 70-ih u
Australiju, Melburn. Završio pedagogiju, radi u Univerzitetskoj biblioteci. Režirao je sa osamnaest godina Handkeov tekst – Vređanje publike,
u legendarnoj Tribini mladih.
5
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
spoja.
Ovacije u Sofiji Borisu Kovaču
i još jedan CD objavljen u Engleskoj
hrono
Priredila: Teodora Zrnić
Karikatura u delima
jugoslovenskih umetnika
30. oktobra, u prepunoj sali Bugarskog Nacionalnog Radija, nastupio je New
Ritual Quartet, kompozitora i instrumentaliste Borisa Kovača. Sem autora na
drvenim duvačkim instrumentima nastupili su Slobodanka Stević na klaviru,
Siniša Mazalica na kontrabasu i Lav Kovač na udaraljkama. U izuzetno bogatoj
akustici ove poznate sofijske koncertne dvorane, kvartet iz Novog Sada je izveo
retrospektivu Kovačeve instrumentalne muzike. A jesenas je na drugom kraju
Evrope, u Engleskoj, renomirana diskografska kuća Leo Records, specijalizovana
za izdanja savremene džez i improvizovane muzike, objavila album ansambla
Ultima Armonia, kompozitora i instrumentalista Borisa Kovača i Stevana Kovača Tikmajera.
Nagrada Spomen-zbirke
Pavla Beljanskog
7. novembra održana je ceremonija proglašenja i 47. dodela Nagrade Spomen-zbirke
Pavla Beljanskog, za najbolji
diplomski rad iz nacionalne
istorije umetnosti, odbranjen
na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu. Ocenjivačka komisija u sastavu:
prof. dr Ivana Živančević Sekeruš, dekan Filozofskog faskulteta u Novom Sadu, dr Vladimir Simić i dr Olga Špehar, sa Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, Bojana
Karavidić, novinar i prof. dr Jasna Jovanov, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, donela je odluku da se Nagrada za školsku 2013/2014. godinu dodeli
Marku Stojanoviću, za rad „Arhitektura banaka i štedionica u Beogradu” (1918–
1941), odbranjen kod prof. dr Aleksandra Kadijevića.
16. oktobra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, otvorena je izložba Narodnog
muzeja iz Beograda pod nazivom NOBODY IS PERFECT. „Karikatura u delima
jugoslovenskih umetnika iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu”. Iz fonda
Zbirke crteža i grafike jugoslovenskih umetnika 20. veka (pri Kabinetu grafike) Narodnog muzeja u Beogradu koji sadrži više od 170 karikatura (crteža
i grafika), novosadskoj javnosti prvi put je predstavljen izbor od blizu 50 radova 17 reprezentativnih
umetnika sa bivših jugoslovenskih prostora. Autor
izložbe i teksta kataloga je
Gordana Stanišić, muzejski
savetnik. Kustos izložbe u
Novom Sadu je Julijana
Stojsavljević.
Galerija Matice srpske
najbolji muzej jugoistočne Evrope
Galeriji Matice srpske je,
na svečanosti priređenoj
u Narodnom pozorištu
Makedonije u Skoplju, 7.
novembra 2014. godine,
uručena nagrada „Živa” za
najbolji muzej jugoistočne Evrope. Nagrada je
ustanovljena na inicijativu stručnjaka međunarodne organizacije Forum
slovenskih kultura 2012.
godine, sa željom da se prepozna izvrsnost u sektoru pokretne i nepokretne
kulturne baštine, promovišu najbolje prakse kulturnog nasleđa i podstiče
razmena znanja i iskustva, kao i novih primera inicijative.
topije
Dani hrvatske kulture u Somboru
Тabakovićeva nagrada
za arhitekturu Milanu Stojkovu
28. oktobra u Galeriji Matice srpske otvorena je
„Retrospektivna izložba arhitekte Milana Stojkova” i ovogodišnjem laureatu uručena Tabakovićeva nagrada za arhitekturu za 2014. godinu. Žiri sastavljen od dosadašnjih dobitnika
nagrade je doneo odluku da se ovogodišnja
nagrada dodeli arhitekti Milanu Stojkovu za
njegov dugogodišnji aktivni doprinos arhitektonskom stvaralaštvu i izuzetne kreativne domete u promovisanju arhitektonske misli u
domaćoj sredini. Izložba je organizovana kao prikaz ostvarenih radova
iz raznih oblasti stvaralaštva, od arhitekture, urbanizma do enterijera i
objavljenih stručnih tekstova, kroz vremenski kontinum.
U okviru Dana hrvatske kulture, 7. novembra, u Gradskom muzeju u
Somboru otvorena je međunarodna izložba „Lipi k’o slika”. Na otvaranju
izložbe se, pored direktora muzeja Branimira Mašulovića, obratio Nemanja Sarač, član gradskog veća zadužen za kulturu, rečima podrške ovakvim zajedničkim projektima. O samoj ideji izložbe i konceptu međunarodnog karaktera govorila je Marija Šeremešić, predsednica UG „Urbani
Šokci” iz Sombora. Izložbu je otvorila Ljubica Gligorijević iz Gradskog
muzeja Vinkovci iz Republike Hrvatske, rečima punim optimizma govoreći o venčanim fotografijama i lepoti koja se krije u šokačkim nošnjama.
Predstava „Ban Bank”
u Novosadskom pozorištu
• • • Foto: Srđan Doroški
U Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhaz
25. novembra održana
je premijera predstave
„Ban Bank”, koju je, po
delu Jožefa Katone, režirao Andraš Urban. U
predstavi igraju: Silvia
Križan, Arpad Mesaroš,
Emina Elor, Agota Ferenc, Terezia Figura, Gabriela Crnković, Aron Balaž, Atila Mađar, Daniel Husta, Daniel Gomboš, Zoltan Širmer, Atila Nemet i Gabor Pongo. Ovaj komad
se, uz Madačevu „Čovekovu tragediju”, smatra najznačajnijim delom mađarske dramske literature 19. veka, u kojem se prepliću ljubavna priča,
spletke, zavođenja i ljubomora, sa rastućim nezadovoljstvom naroda. Radnja ovog komada se događa u 13. veku, ali predstava se svakako ne bavi
samo tim vremenom, s obzirom na to da je režirao Andraš Urban, već, kako
je sam reditelj istakao, ima vrlo moderan imidž, i kao da se dešava danas
u savremenom svetu.
U Subotici festival „Dezire”
U Subotici 29. novemba,
otvoren je festival savremenog pozorišta „Dezire”. Za kratko vreme probivši se na veliku festivalsku scenu, organizuje
ga Pozorište „Kostolanji
Deže”. Do 5. decembra,
publika je mogla da vidi
13 predstava iz nekoliko
e v ro p s k i h ze m a l j a ,
među kojima su i predstave Bele Pintera, Boruta Šeparovića, Olivera Frljića, Šandora Žotera,
Andraša Urbana...Kao što dosadašnji koncept i festivalski red nalažu, na
programu su bile predstave iz graničnih delova repertoara, koji predstavlja neke od najinventivnijih i najboljih pozorišta današnjice. Nema
mejnstrima, nema alternative, VIP-a, protokola, to je jedan od zaštitnih
znakova „Dezire” festivala. Nema stroge podele između plesnog, dramskog i pozorišta performansa.
„Henri Mur-grafičar”
u Muzeju Vojvodine
Novosadski džez
festival
Tradicionalni Novosadski džez festival, šesnaesti po
redu održan je od 13-15. novembra u Srpskom narodnom pozorištu. Izvršna producentkinja Festivala Vesna Kaćanski je istakla da je publika mogla da
vidi nastupe svetskih zvezda. Prve večeri to je bio
koncert legendarnih Kenija Barona i Dejvida Holanda, druge večeri orkestra Matt Bianco, a treće
večeri nastup Steve Swallow quintet. Uz glavni koncertni program posetioci su imali prilike da uživaju
i u bogatom pratećem program, promocijama knjiga, izložbama fotografija i slika, muzičkim radionicama i predavanjima.
Izložba „Henri Mur – grafičar”, otvorena je 7. novembra u Muzeju Vojvodine. Na izložbi je predstavljeno 80 grafika, pet modela
skulptura i jedan radni model, koji su nastajali u periodu od
1934. do 1984. godine. Nakon gotovo 60 godina od prve beogradske izložbe jednog od najvećih britanskih umetnika XX
veka, publika je imala priliku da se upozna sa manje poznatim,
ali integralnim delom njegovog stvaralaštva – Murovim grafikama. Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša
Grujić otvorio je izložbu, a o značaju Henrija Mura na našoj umetničkoj sceni govorili su i direktorica Muzeja Vojvodine dr Agneš
Ozer, direktor Britanskog saveta za Zapadni Balkan Toni O’Brajan,
ambasador Velike Britanije u Republici Srbiji Denis Kif i Darko
Popović iz Banke Intesa.
Zrenjaninska umetnička scena
Međunarodna izložba fotografija
Međunarodna izložba fotografija „Kvarner iznad i ispod površine mora i Venecija” otvorena
je 9. decembra, u centralnom
holu SPC Vojvodina u Novom
Sadu. Izložbu je zvanično otvorio pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić, dok su o njoj govorili
Ivan Karlavaris, mentor projekta, Paolo Markuči de Marino
(Paolo Marcucci de Marino),
direktor Italijanskog kulturnog centra u Novom Sadu i prof. mr Zoran Krajišnik, dekan
Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovna ideja organizatora je bila negovanje
kulturnih prožimanja, upoznavanje i zbližavanje mladih ljudi kroz bavljenje umetnošću. Izložbu su organizovali Vojvodina omladinski klub, Akademija umetnosti u Novom
Sadu i SPC Vojvodina.
U Salonu Savremene galerije Zrenjanin 1. decembra otvorena je izložba „Preispitivanje stvarnosti”, Zrenjaninska umetnička scena, II deo. Na
izložbi se predstavilo šest umetnika različitih generacija Aleksandra
Ilić, Stevan Josimović, Slavko Konculov, Dušan Marinković, Nora Mesaroš, Tibor Rac koji žive u Zrenjaninu sa radovima različitim u svakom
smislu, koncepcijskom, tehničkom i tematskom. Ova kao i prethodna
izložba zrenjaninskih umetnika održana početkom 2014. godine predstavlja važan kulturni dogođaj za lokalnu sredinu, jer prezentuju strujanja unutar zrenjaninske umetničke scene dozvoljavajući da se pri
tom aktuelizuje pitanje o položaju, karakteru i statusu stvaralaštva
zrenjaninskih umetnika.
Forma 22
Bijenalna izložba „FORMA 22” otvorena je 2. decembra pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za
kulturu i informisanje u holu Pokrajinske vlade Vojvodine. Izložbu je
otvorio Vladimir Mitrović kustos
zbirke dizajna Muzeja savremene
umetnosti Vojvodine i predsednik
upravnog odbora UPIDIV-a Uroš Nedeljković. Žiri Forme 22 u sastavu:
Vladimir Lovrić (PUO ULUPUDS),
Miroslav Mušić (ULUPUDS), Milan
Prodanović (INURA), Snežana Subić
(UPIDIV), Nela Tonković (Likovni susret) dodelio je jednu Veliku zlatnu
formu, dvanaest Zlatnih formi, dve
pohvale i jednu nagradu: VELIKA
ZLATNA FORMA Nenadu Laziću za grafički dizajn, ZLATNA FORMA Nadi Đurović Nedeljković za originalan rad–sintezu likovne primenjene umetnosti u
uobličavanju mesta, ZLATNA FORMA Doru Bosioku za grafički dizajn–ilustracija,
ZLATNA FORMA Srđi Đuroviću za grafički dizajn–vizuelni identitet, ZLATNA
FORMA Srđanu Jovanoviću Wajsu za industrijski dizajn, ZLATNA FORMA Rajku
Karišiću za fotografiju, ZLATNA FORMA Lazaru Kuzmanovu za arhitekturu,
ZLATNA FORMA Vladimiru Labatu Rovnjevu za primenjenu skulpturu, ZLATNA
FORMA Ani Popov za unikatnu keramiku, ZLATNA FORMA Jasmini Sanader za
savremeno odevanje–nakit, ZLATNA FORMA Predragu Uzelacu za foto dizajn,
ZLATNA FORMA Miri Šilić za dizajn tekstila, ZLATNA FORMA Marini Sremac
za kostimografiju. Pohvalu FORMA 22 Tijani Popović Pješčić za oblikovanje
autorske knjige tematski posvećene fenomenu dizajna i okoline. Pohvalu
FORMA 22 Nemanji Radusinoviću za arhitekturu–racionalno korišćenje lokacije i Nagradu FORMA NOVOSADSKI SAJAM Branislavu Radoševiću za dizajn.
Izložba arhivskih
dokumenata
2. decembara 2014. godine u Arhivu Vojvodine
otvorena je izložbe arhivskih dokumenata i drugog izložbenog materijala povodom 165 godina
od osnivanja „Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata (1849–1861)”. Autor izložbe i uvodne studije kataloga, je Zoran Stevanović, arhivista u
Arhivu Vojvodine. Izložbenu postavku koja je
pred nama, čini 153 eksponata: dokumenta,
knjige, likovni materijal, serijske i periodične publikacije, kartografska i rukopisna građa, koji su
najvećim delom iz fondova Arhiva Vojvodine, a
samo manjim delom iz fondova drugih ustanova kulture.
Novosadski Homepage izradio
igru Roll The Dice za potrebe
Evropske turističke komisije
Nevidljivi frontovi u Muzeju Vojvodine
U Muzeju Vojvodine, 25. novembra pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić je otvorio izložbu
„Nevidljivi frontovi – Prvi svetski rat i
Vojvodina”. Koncepcija izložbe „Nevidljivi frontovi – Prvi svetski rat i Vojvodina”,
autora mr Predraga Bajića, Vojislava Martinova, Kristine Meneši i dr Draga Njegovana, zasnovana je na predmetima iz
zbirki Muzeja Vojvodine, ali i predmetima pozajmljenim iz kolekcija Muzeja
Srema, Muzeja jugoslovenskog ratnog
vazduhoplovstva, Muzeja Grada Novog Sada, Gradskog muzeja Subotica, Rukopisnog
odeljenja Matice srpske i pojedinih kolekcionara.
Novosadski Homepage, agencija za digitalni marketing, početkom
decembra finalizovala je ugovor sa Evropskom turističkom komisijom. Poglavlje o saradnji ove srpske agencije sa Evropskom turističkom komisijom, otvoreno je još letos kada je i raspisan javni
tender za izradu igre koja bi bila inspirisana prošlogodišnjim kampanjom Roll The Dice. Iako Srbija još uvek nije članica Evropske
unije, Homepage se našao u konkurenciji sa drugim, znatno većim
evropskim agencijama. Kako kažu, istakla ih je najbolja ponuda i
kreativan koncept . Jedan od glavnih ciljeva igre jeste popularizacija Evrope kao turističke destinacije. Korisnici igre Roll The Dice u
mogućnosti su da bace virtuelne kockice i tako kreiraju nasumične rute po Evropi, otkrivajući pri tom više od 100 lokacija među
kojima su prestonice i neki od najlepših evropskih gradova.
„Babet laže”
„Dragi moj lažljivče”
premijerno u SNP-u
Predstava „Babet laže” Akoša Nemeta, u režiji Atile Antala, premijerno je izvedena 19. decembra na sceni Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Ovo je praizvedba komada o tinejdžerima
i njihovim problemima, sumnjama i iskušenjima, i šta su sve u
stanju da urade da bi bili prihvaćeni u društvu, ili možda više na
Fejsbuku, nego u životu. U predstavi igraju Arpad Mesaroš, Gabriela Crnković, Nora Molnar, Agota Ferenc, Judit Laslo i Lea
Blaško. Novosadsko pozorište ovom predstavom najavljuje rad
omladinske scene, i tako je i Antalu ponudilo ovaj komad, za
predstavu koja ima svoju posebnu ciljnu grupu – omladinu. O
tome da li treba kriviti Fejsbuk, i internet, za izmenjenu percepciju života mladih, ili civilizacija nezaustavljivo ide svojim tokom,
Atila Antal kaže da ne voli da krivi bilo šta, ili bilo koga, i da
jednostavno civilizacija ide u tom pravcu.
Ne pristajati
• • • Foto: Branislav Lučić
Predstava „Dragi moj lažljivče” Džeroma Kiltija,
u režiji Tibora Vajde, premijerno je izvedena 20.
decembra na Kamernoj
sceni Srpskog narodnog
pozorišta. U ovoj koprodukciji Kulturnog centra
iz Sremskih Karlovaca i
SNP -a igraju Gordana
Đurđević Dimić i Miodrag Petrović. Ovaj komad Džeroma Kiltija
zasnovan je na ljubavnoj prepisci čuvenog
pisca Bernarda Šoa i britanske glumice Patrik
Kembel, koja je trajala
četrdeset godina.
• • • Foto: Srđan Doroški
Boing boing u somborskom teatru
13. decembra, u somborskom teatru premijerno je
izvedena predstava „Boing, Boing’’, autora Marka
Kamoletija, u režiji i adaptaciji Olje Đorđević. „U
pitanju je vodvilj-predstava u kojoj pored glumaca
domaćeg ansambla uloge
imaju i glumci-gosti iz Subotice, Ivan Marković i
Marko Makivić, rekao je
Nestorović. On je posebno naglasio da je predstava „Boing, Boing’’ predstava koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda
sa preko dva miliona gledalaca i koja je izvođena u teatrima širom sveta. „Nadam se da će
ćemo zasmejati somborsku kao što smo zasmejavali i subotičku publiku. Ono što je dobro
to je razmena glumaca, nova i stara poznanstva i razmena iskustava’’, kazao je gost, glumac
subotičkog Narodnog pozorišta, Marko Makivić.
U okviru Foruma mladih lidera Balkana, koji je u Novom
Sadu organizovao Evropski
pokret u Srbiji – lokalno veće
Novi Sad od 25-28. marta, redakcija Nove misli je 26. marta u u Galeriji Matice srpske
organizovala tribina pod nazivom „Ne pristajati” o intelektualcima na Balkanu od Nezavisnih pisaca Jugoslavije (Sarajevo/Bijeljina ’89-’90) do
Balkanske PEN mreže, povodom 25 godina od čuvenog skupa Nezavisnih
pisaca u Sarajevu.
Tribinu je osmislila i vodila urednica u Novoj misli Gordana Draganić Nonin
a u razgovoru su učestvovali: Filip David, Miljenko Jergović, Velimir Ćurgus
Kazimir i Vida Ognjenović.
60 godina Tribine mladih
Izložba grafičkih radova dizajnera Branislava Radoševića „Crno na belo,
u boji” i koncert Borisa Kovača i „Novog ritualnog kvarteta”, održani su
u utorak 30. decembra u Kulturnom centru Novog Sada povodom velikog jubileja, 60 godina Tribine mladih. Za šezdeset godina ovde se
održalo mnogo lepih kulturnih događaja. Tribina je, zapravo, počela
da radi kao klub gde su se okupljali mladi umetnici koji su imali želju
da govore o raznim temama. Ubrzo je taj prostor dobio ime „Tribina
mladih” koje nosi do danas. Za Tribinu se znalo u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji, a ovde su dolazili mladi ljudi koji su danas vrhunski umetnici
u svojim oblastima – naglasila je Kaćanski.
Izložba „Ponterosso/Memorie”
u Galeriji „Rajko Mamuzić”
U Galeriji likovne umetnosti
poklon zbirke Rajka Mamuzića, 17. decembra je otvorena izložba „Ponterosso/Memorie”, u okviru manifestacije „Dani Istre u Vojvodini”.
Podsekretar pokrajinskog
sekretarijata za kulturu i javno informisanje Radoslav
Petković obratio se prisutnima ispred sekretarijata, apostrofirajući postojanje tradicionalne saradnje Vojvodine i Istre, kao saradnju dve regije i kao deo priče, koja je
imala zajedničku istoriju, o čemu na neki način govore i izložene crno-bele fotografije čuvenog tršćanskog Ponte Rosa. Sa duhom melanholije i sećanja na ta davna
vremena neke generacije se još uvek dobro toga sećaju i zato je danas posebno
zadovoljstvo prisećati se tih dana i nekog drugačijeg vremena.
Poklon zbirka Gimnaziji
„Isidora Sekulić”
Svi smo u opasnosti
U okviru ciklusa razgovora „Čitanje Svet(l)a”
koji je naša redakcija u martu ove godine
pokrenula u saradnji sa novosadskom knjižarom Bulevar Books 2. aprila održan je
razgovor o knjizi eseja Pjera Paola Pazolinija „Svi smo u opasnosti”. O knjizi ali o celokupnom delu Pjera Paola Pazolinija govorili su Vojislav Bekvalac i glavni urednik
„Nove misli” Mirko Sebić.
Povodom dvadesetpetog rođendana novosadske Gimnazije
„Isidora Sekulić” održana je poklon izložba na kojoj je radove
izlagalo i poklonilo školi veliki broj eminetnih novosadskih
likovnih uetnika različitih generacija. O zbirci je govorio i umetnicima zahvalio autor izložbe profesor Dušan Milutinović, izložbu
je otvorila nekad učenica prve generacije gimnazije a sada direktorka „Galerije Matice srpske” mr Tijana Palkovljević Bugarski,
na kraju se prisutnima obratila i direktorka Gimnazije mr Ružica
Vukobratović.
Kapitalistički bioskop ili
Večita Levica
Foto: Branko Lučić
I
glas: Mi živimo u ogromnoj bioskopskoj dvorani. U pročelju, platno, koje se
prostire skroz do plafona, ali tako visoko da se sve ostalo gubi u senci, zaklanjajući
pogled na ma šta drugo. Dvorana je prepuna. Gledaoci su, od kad postoje, zatočenici sedišta na kojima sede očiju fiksiranih u platno, glava učvršćenih slušalicama
koje im pokrivaju uši.
Iza tih desetina hiljada ljudi prikucanih za fotelje, postoji u visini glava velika prelaznica od dr veta paralelna sa platnom, celom svojom dužinom. Duboko u dnu,
ogromni projek tori preplavljuju ekran belom, skoro neizdrživom svetlošću. Po
prelaznici cirkulišu svakakve vrste automata, lutaka, kartonskih silueta, marioneta,
animiranih nevidljivim animatorima ili pokretanih daljinskim komandama. Prolaze
tako i dolaze, životinje, skupljači ranjenika, skupljači krivotvorina, automobili, rode,
razni ljudi, vojnici pod oružjem, bande mladih iz predgrađa, grlice, kulturni animatori,
gole žene...Jedni viču, drugi govore, treći se igraju veze ili svirača na malim harmonikama, neki samo žure u miru. Na platnu, vidimo senke koje projektor secka u celom
tom nesigurnom karnevalu. A u slušalicama, nepomična gomila čuje buku i reči.
Vide li gledaoci, oni, od sebe, od komšija, od dvorane i groteskne scene prelaznice
nešto drugo, do senki koje se u bujici svetla slivaju na platno? Čuju li oni nešto
drugo osim onoga što emituju njihove slušalice? Sa sigurnošću ništa, jer su njihove
glave, nepokretne oduvek, okrenute samo u pravcu platna, a njihove uši začepljene kacigama. Nemaju dakle nikakvu drugu percepciju vidljivog
osim posredstva senki, i nijednu drugu percepciju govornog, osim zvučnih talasa. Čak i ako pretpostavimo da mogu da izmisle način da razgovaraju između sebe, neće moći nikada da razlikuju
ime jedne senke koju vide od imena predmeta,
kojeg ne vide, a kojeg je ta senka, senka. Ne računajući da je predmet na prelaznici, robot ili marioneta, već sama kopija. Mogli bismo reći da vide
samo senku senke. A čuju numerizovanu kopiju
fizičke kopije ljudskog glasa. Takvi prijemčivi gledaoci nemaju nikakvog načina da zaključe da je
materija Istinitog nešto drugo od senke simulakra.
II glas: Ali, sta će se desiti ako se, pokidavši lance
i izlečivši se od otuđenosti, situacija podjarmljenog-gledaoca potpuno izmeni? Pažnja! Priča kreće potpuno drugim pravcem. Zamislimo da smo
odvezali jednog od tih gledaoca, nateravši ga da
se najednom digne, okrene glavu levo i desno,
prohoda, pogleda svetlost koja kulja iz projektora.
Pretpostavimo, obavezali smo naše zamorče da
nepokretno gleda u projektore. Oči će ga veoma
boleti, želeće da pobegne, da pronađe ono što
može da gleda, te senke čiji bitak, pretpostavlja,
daje više sigurnosti od svega što mu se pokazuje.
Dakle, grubi razuzdanci bez posrednika i menadžera, ga povlače najednom između redova po
sali. Upućuju ga prema malim, do tada skrivenim
bočnim vratima. Izbacuju ga u prljavi tunel koji
vodi prema čistom vazduhu, prema osvetljenoj
strani prolećne planine. Zaslepljen, on štiti oči slabašnom rukom, dok ga ak tivisti guraju na strme
uzbrdice, sve više i više! Još! Stižu na vrh, u žaropeku i tu ga njegovi vodiči ostavljaju pred planinom, strmoglavljuju se, nestaju. Konačno je sam
u centru neograničenog pejzaža. Jačina svetlosti
mu narušava svest. Za to vreme, malo po malo
ipak pokušava da gleda, prema vrhovima, prema
dolinama, taj zaslepljujući svet. U pr vi mah je zaslepljen odbljeskom svega i svačega I ne vidi ništa
od onoga za šta mi obično kažemo: „Ovo postoji
, to je zaista tu”. Nije on taj koji će kao Hegel pred
vrhom Jungfrau, nipodaštavajućim tonom moći
da kaže „das ist”, to samo jeste. Za to vreme pokušava da se navikne na svetlost. Posle brojnih
pokušaja, pod izdvojenim drvetom uspeva da razluči obris senke stabla, crni odsečak lista, koji ga
podseća na ekran njegovog pređašnjeg sveta. U
bari pod stenom uspeva da vidi odsjaj cveća i trava. Odatle prelazi na predmete. Polako biva očaran žbunom, jelkom, usamljenom kozom. Pada
noć. Podižući oči prema nebu, vidi mesec, sazvežđa, još vidi i Veneru kako se diže. Sedeći ukočeno
na panju iščekuje najzračniju od svih. Ona iskrsava
sa poslednjim zracima, I sve sjajnija, nestaje, tonući u svetlost. Najzad, jednog jutra, tu je i sunce, ne
u promenljivim vodama i njegovom spoljašnjem
zračenju, već sunce, samo sunce, za sebe i po sebi,
sunce na svom mestu, na mestu sunca. On ga gleda, on ga misli, u blaženstvu takvom kakvo jeste.
Konačno, naš anonimus primenjujući svoje mišljenje na ono što vidi, spoznaje da vidljivi položaj
sunca zavisi od satnice i sezone i da je gubitak
vidljivog okačen o to nebesko telo, tako dobro da
možemo reći: da, sunce je vrhovni vladar svih
objekata od kojih, njegove nekadašnje komšije,
gledaoci velike zatvorene dvorane vide samo senku senke. Evocirajući tako svoju pr vu nastambu
– ekran, projektor i veštačke slike, svoje pratioce
varalice, naš nevoljni begunac se konačno raduje
što da mu se desilo da bude isteran i sažaljeva sve
koji su ostali zakucani na sedištima slepih vizionara.
III glas: U redovima kosmičkog bioskopa cirkulišu
grupe ljudi, muškaraca i žena koje se naginju prema gledaocima sa eklezijastskom nežnošću, onim
najumornijima kao i najaktivnijima: „Slušalice vam
ne paraju uši?”, pitaju oni nekog starca. „A! Još
uvek se nekako držimo?” govore, tapšući po leđima jednog robusnog četrdesetogodišnjaka. „Želeli biste da napravite malu šetnju, zar ne?” pitaju
nestrpljive omladince koji se vrpolje na svojim
stolicama. „Osuđujemo rasizam” kažu sa strogošću
u glasu videvši Crnce i Arape u teškim bukagijama
na susednim moljčavim stolicama. Svo vreme puni
dobročinstva mada pomalo bezizražajni, „razumeju” ceo svet. Da, život je ovde težak, jesmo,
malo smo umorni od zakucanosti za platno a još
i ne razumemo uvek dobro sve ono što gledamo,
te sve defilujuće slike. A onda,čuvari koje ceo svet
zove „desnica”, jeste, teški su i stalno traže više
mira i nepokretnosti, ne daju nikome dozvolu za
izlazak...Ali, progovaraju ljubazni šetači, mi, čuvari na određeno vreme, koje vi familijarno zovete
„levica”, ukoliko nam pomognete, ako nas podržite, možemo da promenimo vašu svakodnevnicu,
možemo da napravimo svetle reforme. Izaći? Da!
Naravno! Sa stražarima na određeno vreme, izlazak praktično postaje pravo, „izaći iz pećine” predstavlja deo Čovekovih i ženinih Prava.
U tom, koristeći pomrčinu povremeno gušću nego
uobičajenu, i po koji kvar projek tora, gledaoci u
grupama napuštaju potajno svoja mesta i slede
ljubazne čuvare na određeno vreme, prema jednoj od beskonačnih aleja koje opasavuju salu hiljada fotelja. Posle jednog takvog dugog i opuštenog lutanja po pomrčini, podržani uljuljkujućim
izjavama brigade koja ih čuva, dolaze do ispred
vrata, gde je fluorescentnim slovima napisano „izlaz levo”. Kakva radost! Svi se ljube! Svi potpisuju
pristupnicu onih na određeno vreme. Vrata škripe,
otvaraju se... Ulazi se u lepo osvetljen hodnik. Idemo, još, skrećemo... skrećemo još malo, nežna
muzika uspavljuje korake. Sve je mirno, sve je lepo,
svet će se pružiti pred beguncima već punim projekata. Evo i drugih vrata, čudnovato obeleženih
„ulaz levo”. Ulaz u pravi osunčani svet, komentariše jedan član grupe, koji deluje mirisno. Vrata se
otvaraju. Ali, ali, čekaj... šta to vidimo ? Nemoguće!
Mi smo se vratili u dvoranu. Išli smo u krug! Hodnik
levo se udaljava od dvorane samo za toliko, da bi
se ponovo u nju ušlo. Grupa je gorko razočarana,
neki su i besni. Sezonski vodiči se diskretno razilaze. Jedan među njima, pre nego što će nestati iz
senke se obraća grupi : „Konjuktura ne dozvoljava
da se izađe danas. Postoje prepreke, svesni ste,
postoje objektivne realnosti. Izvolite vratiti se na
mesta. Sačekajte sledeću turu ! Levica bdi. Levica
se vraća po vas”. n
Alen Badju (Alain Badiou), iz „Platon, Država”, remake,
Fayard 2012.
14
Alen Badju u sred
noći, u Novom Sadu,
prelazi ulicu
fiju. Majka ljubav-književost i Otac forma-matematika. Sinovsko otelovljenje ili filozofsko trojstvo:
matematika, filozofija, politika. Badjuova filozofija
se kreće između matema i poeme, još od Platona
filozofija čini (proizvodi i gradi) prostor između matematike i pesništva.
Piše: Mirko Sebić
„Majka mi je tada bila već veoma stara a otac nije
bio u Parizu pa sam je izveo u restoran na večeru.
Tada mi je ispričala priču koju mi do tada nikad
nije pričala. Bila je to priča koja je izražavala tako
živu strast veome starog roditelja. Jedno veče, rekla mi je, bilo je to mnogo pre nego što je upoznala moga oca, dok je bila nastavnica u Alžiru, doživela je nezaboravnu ogromnu i razdiruću strast sa
jednim nastavnikom filozofije. Ta priča je potpuno
autentična. Slušao sam to i možete misliti kako
sam se osećao, i rekao sam sebi, dakle to je to,
nisam dakle činio ništa drugo nego ispunjavao
jednu želju moje majke da taj Alžirac bude zaboravljen. On je nestao sa nekom drugom ženom i
ja sam učinio sve što sam mogao kako bih ublažio
majčin užasni bol koji je ostao potisnut sve do njene osamdest i pr ve godine života.”
Zašto piše romane i drame? Kakva je to
matematika kojom brani Revoluciju?
U sredu 14. janura, tri dana pre svog sedamdeset
osmog rođendana a posle dva furiozna dana provedena u Beogradu, Alen Badju, pr vi i poslednji
Platonov učenik maoista, Altiseov student, kreativni nastavljač i kritičar Lakanovih ideja, dramski
pisac i književnik, levičar i nepokolebljivi zagovornik komunističke emancipatorske ideje, došao je
u Novi Sad.
U organizaciji Edicije Jugoslavija i Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada na sceni Ujvideki Sinhaz
govorio je pred prepunom salom i dupke punim
holom (u kome se predavanje gledalo na monitoru) O obaveznosti pozorišta sažimajući ideje iz njegovog značajnog eseja Rhapsodie pour le théâtre
koji je na francuskom objavljen još 1990.; govorio
je i o svojoj novoj knjizi „Platon, Država, rimejk”
ili Platon po Badjuu ili kako je on sam rekao: „nije
jasno ko je napisao ovu knjigu, ja, Platon ili obojica”.
Platonova Država za početak dvadeset i prvog veka.
Teatar je zapravo Platonov. Glavno pitanje je kako
ideje žive. Te večeri nismo se bavili, prekarijanskim
telima, pozorištem lutaka. Teatar shvaćen kao kreativni oživljavač eternalnih ideja.
Ko govori a ko sluša, ko je akter a ko publika pitanje
je svakog teatarskog događaja.
Ko je zapravo Alen Badju? Kako je postao filozof?
Zašto je bio maoista? Čiji je učenik? Koga voli i
koje pesnike obožava? Zaboga, zar je stvarno komunista? Zašto piše romane i drame? Kakava je to
matematika kojom brani Revoluciju?
Otac mu je diplomirao matematiku, majka predavala francusku književnosti a on doktorirao filozo-
15
U Pariz se iz Maroka Badjuova porodica doselila
1955. godine. Bio je to početak Alžirskog rata i već
kao osamanestogodišnjak svestan je svih užasa
koji su činjeni u ima Francuske u tom ratu, bio je
jedan od malobrojnih koji su protestvovali Bulevarom Sen Mišel uzvikujući: „Mir u Alžiru”. Kako sam
kaže, bili su to tako snažni protesti da su pelerine
francuskih žandara bile dovoljne da očuvaju mir.
Ali svest o otporu rano se rodila. „Prirodno, moja
porodica je levičarska. Otac mi je u nasleđe ostavio dve slike: sliku otpora nacizmu u Drugom svetskom ratu i sliku moćnog socijlaističkog političara,
jer moj otac je čitavih trinaest go dina bio gradonačelnik Tuluza izabran na listi socijlaista. Ali
moja priča je priča stalnog raskidanja sa oficijelnom
levicom.”
Nakon raskida sa Altiseom 1969. godine sa Silvienom Lazarisom i Natašom Mišel osniva Savez komunista Francuske mark sista – lenjinista (Union des
communistes de France marxiste-léniniste) u knjizi
„Komunistička hipoteza” u poglavlju „Mi smo još
uvek savremenici Maja ’68.” osvrće se na te dane.
Svaki od njegovih bitnih raskida sa levičarskom
oficijelnom ideologijom donosio je zančajne filozofske knjige a onaj o kome se najviše zna, onaj
koje će uslediti posle iskustva šezdeset osme, oplodiće neka njegova najveća filozofska dela „Teoriju
subjekta” i „Biće i događaj” a onaj prevrat u mišljenju o kome se manje zna koji je filozof derivirao iz
promišljanja iskustva velikog štrajka belgijskih radnika 1960. godine navešće ga da kao filozof potpuno promeni koncepciju istine i dođe do ključnih
teza vlastite filozofije. Kako sam kaže upravo je
tada shvatio da ISTINA:
– zavisi od neke vrste provale bića, a ne od njegove strukture. Svaka istina je nova i to će kasnije
postati doktrina Događaja.
– Sve istine su univerzalne u jednom radiklanom
smislu poništavanja i poravnavanja za sve, one
opet nisu lingvističke nego događajne i njihova
univerzalnost nije stvar konsenzusa već brisanja.
– I ono najvažnije istina konstituiše vlastiti subjekt
a ne obrnuto, to je aktivistička snaga istine.
– Sve ovo, istina još uvek neraz vijeno i mutno,
Badju je shvatio dok je kao novinar pratio štrajk
Belgijskh radnika.
Dok je bio tinejdžer, u Africi, sretao je mnoge lepe
religiozne provincijalke, pravoverne i uzdržane.
Trebala je vanredna mašta i dovitljivost da bi se
razvalile stege religijsko moralnih okova, trebalo
je mnogo suptilnog zavođenja da bi se doprlo do
tih mladih tela. Tada je shvatio da je filozofija zavođenje, a nešto kasnije, od Platona je naučio kakva
vrsta zavođenja filozofija mora biti. Zavođenje kao
odvođenje od lošeg zavođenja. To je ono što će
kasnije postati pitanje ljubavi kao ključno pitanje
filozofije već kompletno izloženo u Platonovoj Gozbi. Pitanje ljubavi nužno je u središtu filozofije,
jer je uvek i pitanje moći, uticaja i snage njenog
zavođenja. Treba slediti komplikovan Sokratov
savet: „Onaj ko kreće put totalnog preobraćenja
mora krenuti rano ponesen lepotom tela.”
/
Zaboga, zar je stvarno komunista?
N OVA M I SAO
Koga voli i koje pesnike obožava?
/
filozof? Zašto je bio maoista? Čiji je učenik?
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Ko je zapravo Alen Badju? Kako je postao
U jednom nedavnom predavanju pod nazivom „Filozofija kao biografija” Badju će ispričati čudnu priču:
/ Foto: Branko Lučić /
/ Foto: Aleksandar Kamasi /
Ono što mi je Sartr dao bilo je jednostavno:
egzistencijalizam. Ali šta znači
egzistencijalizam? On znači da moraš
stvoriti vezu između pojma na jednoj
strani i egzistencijalne odluke na drugoj
strani, vitalne životne odluke. Naučio me
je da pojam nije vredan sati i sati teškog
rada ako uz pomoć meditacija velike
kompleksnosti ne postane odjek,
razjašnjenje i potvrda egzistencijalnog
izbora, životne odluke. U tom smislu pojam
uvek mora biti stvar egzistencije
Ali od koga je još učio filozofiju?
„Tokom odlučujućih go dina mo ga filozof skog
formiranja imao sam tri učitelja: Sar tra, Lakana i
Altisea. Svako je od njih bio učitelj za različite
stvari.
Ono što mi je Sartr dao bilo je jednostavno: egzistencijalizam. Ali šta znači egzistencijalizam? On
znači da moraš stvoriti vezu između pojma na jednoj strani i egzistencijalne odluke na drugoj strani,
vitalne životne odluke. Naučio me je da pojam
nije vredan sati i sati teškog rada ako uz pomoć
meditacija velike komplek snosti ne postane odjek, razjašnjenje i potvrda egzistencijalnog izbora,
životne odluke. U tom smislu pojam uvek mora
biti stvar egzistencije. To me je Sartr naučio.
Lakan me je naučio o nužnosti stvaranja veze između teorije subjek ta i teorije formi. On me je
naučio da je subjekt uvek pitanje i da on nije samo
psihološki karakter već i jedno aksiomatsko i formalno pitanje. Veće od bilo kog drugog pitanje.
Altise me je naučio dve stvari: da ne postoji predmet koji pripada filozofiji – to je jedna od velikih
teza – ali da postoje orjentacije u mišljenju, linije
separacije. Ili kako je to Kant običavao da kaže vrste beskrajnih borbi, borbi koje stalno počinju iznova uvek u novim okolnostima. On me je naučio
smislu ograničavanja ili kako je on to zvao demar-
kaciji. Posebno uverenju da filozofija nije diskurs
totaliteta ili generalne interpretacije bitka. Filozofija mora biti odeljena od onoga što filozofija nije.
Politika i filozofija su dve različite stvari, umetnost
i i filozofija su dve različite stvari, nauka i filozofija
su dve različite stvari.
Posle svega ja sam danas u stanju da ostanem
veran svim mojim učiteljima. Zadržavam Sar tra
uprkos zanemarivanju kojeg je njegovom mišljenje predmet već dugo godina. Zadržavam Lakana
uprkos svega onoga zbog čega se njegovim učenicima pripisuje užasan karak ter. I zadr žavam
Altisea uprkos supstancijalnom političkom razlazu
koji me je odvojio od njega počevši od maja 68.
Pro la ze ći kroz mo gućnost zabo rava, osipanje
sledbenika i političke konflik te ja sam uspeo da
ostanem veran mojim trima toliko različitim učiteljima.”
Badju se u svojim delima oslanja i na mnoge druge: Maoa i Malarmea, Hegela i Paskala, Kantora,
Koena, Kangiljema, Lutmana... U poglavlju Manifesta za filozofiju pod nazivom Doba pesnika kaže:
„.. priznajem sedam ključnih pesnika, ne zato što
bi oni nužno bili i „najbolji pesnici”, nemoguće je
upriličiti takmičenje među njima, nego zato što
su oni vremenski utanačili doba pesnika. Reč je o
Helderlinu, njihovom proroku, njihovom anticipirajućem čuvaru, potom o pesnicima koji su svi
pripadali vremenu nakon Pariske komune, koja je
označila početak dezorjentacije prikazane kao
orjentisano usmerenje, Malarme, Rembo, Trakl,
Pesoa, Mandeljštajm i Celan.”
Ili kako reče na početku Teorije subjekta: „dva velika nemačka klasična dijalektičara Hegel i Helderlin,... dva velika klasična francuska dijalek tičara
Paskal i Ruso,... ili dva velika moderna francuska
dijalektičara Lakan i Malarme.”
U Predgovoru knjige Delez: buka Bića Badju se priseća: „...1982. godine objavio sam filozofsku knjigu
Teorija subjekta u kojoj sam pokušao da ponovo
zasnujem dijalektiku u okvirima kompatibilnim sa
političkim datostima vremena i mojim studijama
Malarmea i matematike. Delez mi je poslao malu
pohvalnu belešku koja me je – budući da sam bio
javno izolovan (bio je to period levog okupljanja
oko Miterana koji je meni bio odvratan) i nadmoćne prezirne tišine u kojoj sam pokušavao da se
bavim filozofijom- silno ganula. On nije imao nikakve obaveze da to učini. Treba zabeležiti da uz
izuzetak veoma retkih institucionalnih prilika (ja
sam bojkotovao gotovo sve univerzitetske i fakultetske događaje osim moji predavanja) ja još uvek
nisam u 1982. godini imao prilike da „upoznam”
Deleza. Nikad nisam večerao sa njim, ili otišao kod
njega kući, niti smo ikad popili piće zajedno ili izmenili par reči u prolazu.”
16
Govoriće se o teatru, na sceni su postavljene sto i
stolice. Badju iza scene dogovara detalje nastupa,
vrlo predano i precizno ali onda iznenada kao da
iz njega provaljuje nekakva komedija del arte, Molijerov Skapin, govori o filmu o Platonovoj Državi
koji već duže vreme priprema, mangupski ubacuje da bi voleo da Bred Pit igra u tom filmu. Kažem
mu da bi holivudski Bred mogao da igra eventualno epizodu Trasimaha nikako glavnu ulogu, smeje
se odobravajući. Čovek čiji se komad „Cr veni šal”
17
SE MA FOR KO MU NI ZMA
Intoniram ovde, pre no što bude zabranjena ta večnost , zabranom koja se priprema svakom apologijom
robe, jednu pesmu čiji sam autor, pesmu „u duhu
Sen-Džon Persa”, kao što se u velikom veku govorilo
„u autentičnom duhu”. Napisana pre osamnaest godina, tada je bila u skladu sa glavnim aktivnim mišljenjem, mišljenjem revolucionara iz vremena nakon
maja 1968, a naročito „maoista”. Objavljena pre
dvanaest godina, već je ponovo počela da bude jeretična. Do trenutka kad je stvarno otpevana na pozornici, pre sedam godina, postala je tajanstvena,
čudno svojeglava. A šta tek reći danas. Čak je i ja
pomalo retuširam (svakako ne da bih se pokajao
zbog njenog značenja, već zato što mi Sen Džon Pers
nije po ukusu koliko mi je bio nekada. Suprotno
Ko to govoraše o samoći?
Gubitnici! Mitski gubitnici!
Ovde prizivam vaše nepristajanje.
Vi: potlačeni iz pradavnih vremena, robovi suncažrtve osakaćeni radi grobne tame. Težaci prodati
sa zemljom čiju boju imaju. Deca što su je zbog
zatvaranja livada prognali u službu pamuka i uglja.
Jer dovoljno je čekati, i misliti: niko ne pristaje,
nikad.
/
N OVA M I SAO
estetskom nihilizmu, držim da su ubeđenja i društveni angažmani trajniji od ukusa. Moraju da budu.)
Tim varijacijama u skladu sa duhom vremena, ova
pesma suprotstavlja svoju meru, koja se tiče vekova,
milenijuma. Ona je dakle (i zbog toga bih je, makar
i sasvim sam, što nije slučaj, otpevušio ovde) još i pesma objave, mnoštveno ime onoga što još uvek tek
treba da dođe.
/
o svetlosti i tami Revolucije uspešno igrao u Francuskoj krajem osamdesetih izlazi na scenu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/ Foto: Aleksandar Kamasi /
Usamljenost, izolovanost, bojkot koji je Badju kušao sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog
veka u potpunoj je suprotnosti sa današnjom svetskom popularnošću ovog mislioca. Badjuova slava
ide pred njim i došla je u Novi Sad, vidljivo je to
bilo po neviđenoj gužvi koja se napravila na ulazu
u Ujvidek sinhaz, po sali koja je bila duplo manja
od potrebne, po holu koji je bio prepun, po mladim ljudima posedalim po stepenicama i podu da
bi preko razglasa slušali filozofa.
Spartak, seljak Žaku, Tomas Mincer.
Vi: ubogi iz doline, Tajpinzi iz velikih lesa, čartisti i
lomitelji mašina, zaverenici iz lavirinta predgrađa,
egalitaristi babuvisti, sankiloti, komunari, spartakisti. Svi ljudi iz narodnih sekti i buntovničkih partija, sekcionari iz vremena Terora, ljudi sa vilama i
pijucima, sa barikada i iz zapaljenih zamkova.
Tušta i tma drugih koji pokušavaju da više ne budu ono što su bili, otkrivajući u obznani svog čina
latentno i razdvojno mišljenje.
Vi: mornari što bacate svoje oficire ribama mesožderkama, utopisti iz elegičnih gradova što pucaju na proplanku, Kečua rudari sa Anda alavi na
dinamit. I oni afrički buntovnici, u uzastopnim
talasima u kolonijalnom smradu pod zaštitom Boga i panterskih štitova. Ne zaboravite onog koji je,
sasvim sam, sa klina skinuo lovačku pušku i, kao
divlji vepar, u šumama Evrope počinje da se odupire napadaču. Jer nije izgubljeno ništa od onoga
što prekida krug. Niko ne zaboravlja, nikad.
Robespjer, Sen-Žist, Blanki, Verlen.
Vi: potezanje na ulicama velikih povorki svih vrsta,
studenti obešenjaci, devojke što zahtevaju ženska
prava, zastave velikih ilegalnih sindikata, starci što
su ustali u spomen na generalne štrajkove, penzioneri neuspelih poteza, radnici na biciklima. Malobrojni (epohe kontraške): održavaoci pravedne
ideje u suterenima sa ručnim rotacionim mašinama. Mislioci dotrajalog i budućeg. Žrtvene svesti
bele poput Ruže. Ili čak oni tamo, naoružani bambusovim štapovima, koji vladaju veštinom nabijanja najdebljih policajaca na kolac, a sve ostalo
mi je u mraku.
Jer iz slobo de bez granica napisano rađa bezbrojno.
Marks, Engels
Vi: harangisti i ratnici iz seljačkih liga, kamizarski
proroci, žene iz klubova, skupština i federacija,
radnici i gimnazijalci iz lokalnih odbora, trostruki
savezi, velika alijansa. Sovjeti iz fabrike i odreda
vojske, narodni sudovi, velike seoske komisije za
podelu zemlje, porinuće brane za navodnjavanje,
obrazovanje narodne vojske. Revolucionarne grupe za kontrolu cena, pogubljenje korupcionaša,
nadziranje zaliha.
Jer razmišljanje ne prestaje o onome što okuplja
i umnožava. Niko nije rasejan zauvek.
Lenjin, Trocki, Roza Luk semburg, Ču En Laj, Mao
Cedung.
18
Ko će, da kle, is cr pe ti bes ko nač nost si tu a ciju?
Ko će dakle, umiriti događaj u kojem valja baciti
kocku?
Pouzdajte se u svoj imperativ. Okrenite leđa moći.
Budite ravnodušni prema presudi, i neka vas nikad
ništa ne zadovolju.
Za nužnost.
19
Dok smo napuštali Ujvidek Sinhaz, posle završenog programa, noć je poodmakla, prilaze nam dve
mlade devojke i mole Badjua da ponovo poseti
Novi Sad, da nas ne zaboravi. Alen Badju u sred
noći, u Novom Sadu, prelazi ulicu. n
1
Ovaj insert koji je na sceni Ujvidek sinhaz čitala pr vakinja tog pozorišta Emina Elor, odlomak je iz romana
opere „Cr veni šal” (L’ écharpe rouge, Maspero 1979.) Taj
roman je prerađen u libreto za operu koja je iz vedena
u režiji Alana Viteza a na muziku Jorgosa Apergisa u
Lionu, Avinjonu i u Šajou 1984. Ovo je „hor divljeg poraza” i u finalu opere pevaju ga svi koji igraju u toj operi obučeni u stilizovanu radničku odeću.
/
N OVA M I SAO
/
„Ko govori o neuspehu? Ono što je bilo urađeno i
promišljeno bilo je urađeno i promišljeno. Na svome početku, u svom vremenu, na svom kraju.
Ostavite računovođama da odmere rezultate. Jer
je naša vladavina nameravala da izume ono što
razdvaja, a ne da uspostavi teško nadleštvo nekog
trajanja.
Neka zadovoljni idu svojim putem. Neka se bojažljivi umnožavaju. Naša je netaknuta jedinstvenost napravila u svetu ovu veliku rupu u koju se, iz
veka u vek, zasađuje semafor komunizma.1
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Svi vi. Vi procenjujete šta nedostaje i vi razmatrate aboliciju:
Teze o pozorištu
1.
Pretpostavimo – kao što to moramo učiniti za svaku umetnost – da teatar misli. Šta razumemo pod
izrazom „teatar”? Za razliku od plesa, čije je jedino
pravilo, jedini uslov, da telo bude sposobno da
sprovede razmenu između zemlje i vazduha (gde
čak ni muzika nije od esencijalne važnosti) teatra
je asemblaž. On je sklop krajnje različitih komponenti, kako materijalnih tako i idealnih, koje jedino
postoje u izvođenju, u činu teatarske reprezentacije.
2.
Teatar ideja je pre svega neka vrsta prosvetljenja.
Antoan Vite je obično govorio kako je zadatak pozorišta da razjasni našu sitauciju i da nam pomogne da se orijentišemo u istoriji i u životu. On je
pisao da teatar može učiniti zamršenost života
čitljivom. Teatar je umetnost idealnog pojednostavljivanja putem tipskog prodora. Ova jednostavnost po sebi je jedan raskrivajući rez u iluminacije životnih spletova. Teatar je jedan eksperiment, istovremeno tekstualni i materijalni, u simplifikaciji. On razdvaja što je pomešanao i zbrkano
i ovo razdvajanje vodi do specifične teatarske
istine. Naravno ne bismo trebali da pomislimo da
je ovo pojednostavljivanje po sebi jednostavan
zadatak. U matematici je simplifikacija problema
ili demonstracije često izraz koncentrisane intelektualne veštine. Slično i u teatru, odvajanje i pojednostavljivanje nerazmrsivih životnih čvorova
zahteva raznolika i neobična umetnička sredstva.
Te tar ska ideja kao jav no prosvetljnje isto rije i
života rađa se je dino na vrhuncima pozorišne
umetnosti.
3.
Nerazmrsivost života suštinski znači dve stvari: želju koja kruži i kreće se između polnosti i figura
(bilo egzaltiranih ili usmrćenih) društvene i političke moći. To je osnova na kojoj su egzistirale i
još uvek egzistiraju tragedija i komedija. Tragedija je igra Velike Moći i zabludele želje. Komedija je
igra malih moći i falusnog kruženja želje. Ukratko,
tragedija misli iskušenje želje naspram države. Komedija, nasuprot tome, misli parcijalna iskušenja,
iskušenja nižeg stepena. Svaki žanr leži u posredu-
jućoj poziciju između ova dva ili se bavi porodicom
u njenom odnosu naspram države i društva (Strindberg, Ibzen, Pirandelo...), ili državom u odnosu na
porodicu ili par (Klodel...). Kad podvučemo cr tu,
teatar misli u prostoru otvorenom između života
i smrti, čvoru koji povezuje želju i politiku. Ona misli taj čvor u formi događaja, to jest u obliku intrige
ili katastrofe.
4.
U prozi i poeziji teatarska ideja je nekompletna.
To je zato jer u toj formi još uvek ostaje u nekoj vrsti
večnosti. Ali toliko koliko ostaje u formi večnosti
teatarska ideja nije još po sebi teatarska ideja. Teatarska ideja se pojavljuje samo u kratkom isečku
vremena njenog izvođenja, njene reprezentacije.
Pozorišna umetnost je nesumnjivo jedina umetnost
koja mora, da bi dovršila vlastitu neprolaznost, da
posegne za sredstvima prolaznosti. Teatar se kreće
od večnosti ka vremenitosti a ne obrnuto. Važno
je dakle razumeti da teatarska reprezentacija koja
upravlja komponentama teatra (toliko daleko koliko je moguće sve od njihove ekstremne heterogenosti) nije jedna vrsta interpretacija kako se
obično veruje. Teatarski čin je pojedinačno usklađivanje teatarske ideje. Svako izvođenje ili reprezentacija je moguće ispunjenje te ideje. Tela, glasovi, svetla... svi ovi elementi služe da ispune ideju. Prolazni element teatra nije lociran direktno u
prolaznom karakteru pozorišnog izvođenja, u činjenici što predstava počinje, završava se i ultimativno iza sebe ne ostavlja ništa. Zapravo na to
treba gledati na sledeći način: teatar je jedna neprolazna i nekompletna ideja instalirana u prolazni
poredak vlastitog ispunjavanja.
5.
Usud vremenitosti snažan je element zbivanja
teatra. Teatar je uvek dopunjavanje neke večne
ideje sredstvima koja proističu iz pojedinačne i
neponovljive prilike. Pozorišna produkcija ili mizanscen su često rezultat slučaja. Ovo je tako bez
obzira da li neka pojedinačna prilika efek tivno
dopunjava ideju ili je umesto toga maskira. Umetnost teatra leži u izboru, tako pronicljivom i slepom istovremeno (razmotrimo metode rada najboljih reditelja) između s jedne strane, slučajem
vođene scenske konfiguracije koja dopunjava
(večnu) ideju sredstvima koja su trenutno pri ruci,
i sa druge strane, često veoma zavodljive konfigurcije koja uprkos tome ostaje ideji spoljna i još
više pogoršava njenu nekompletnost. Istina je
sadržana u sledećem ak siomu: teatarska reprezanticija nikad neće staviti van snage pojedinačnu
neponovljivu priliku.
6.
Publika mora biti ubrojana u tu pojedinačnu priliku. Publika je deo koji završno kompletira ideju.
Ko može ignorisati činjenicu da u zavisnosti pred
kojom publikom se igra predstava, teatarski čin
proiz vodi ili ne proiz vodi teatar-ideja – saglasan
je ili nije saglasan ideji. Ali ako je publika deo te
jedinstvene prilike tada rad u pozorištu mora po
sebi biti proiz vod slučaja. Mi se ovde protivimo
bilo kojoj koncepciji koja javnost vidi kao zajednicu, supstancu ili bilo koji konzistenat skup. Publika zapravo predstavlja humanitet u njegovoj krajnjoj inkonzistentnosti i nje govoj beskonačnoj
raznovrsnosti. Visoki stepen jedinstvenosti (socijalne, nacionalne, građanske...) ne koristi mnogo
dopunjavanju ideje, manje je podržava u njenoj
beskonačnosti i univerzalnosti. Samo generička
javnost, publika jedinstvene prilike, je vredna da
podrži ostvarenje teatarske ideje.
7.
Kritika je odgovorna za to što obično previđamo
jedinstvenu ulogu javnosti u teatru. Njen zadatak
je da vodi teatarsku ideju kakvu zatekne, bolju ili
goru, ka iščezavanju i bezličnosti. Kritičari pozivaju ljude da pronađu vlastiti put u kompletiranju
ideje. Drugim rečima to znači da ova ideja od danas do sutra dobija priliku da bude iskustveno
nadopunjena a da ne zaslužuje da bude slavljena
kao slučajni dar publike. Time, kritičari takođe, rade u korist polimorfne prezentacije teatarske ideje. Omogućavajući prelaz od jedne „premjere” do
druge „premjere”, do drugog „pr vog” tumačenja
koje sledi. Očito je ako je kritika izražena suviše
restrik tivnim, komunalnim ili društvenim znakovima (zato što su novine, recimo desničarske ili
levičarske ili zato što je kritika upućena iz vesnoj
„kulturalnoj” grupi itd.) tada nešto radi protiv generičkog bića publike. Stoga možemo računati na
raznoliko mnoštvo publike i kritike. Ono protiv
čega kritika mora da se bori nije njena vlastita partikularnost koja je zapravo potrebna, već pre protiv pomodne svesti, „prepisivanja”, ugodnog čavrljanja i navike „stavljanja na pobedničku stranu”,
kao i tendencije da se složi sa suviše populističkim
ukusom publike. Uzimajući ovo u obzir mi možemo prepoznati da je dobra kritika, koja je u službi
publike shvaćene kao figure slučaja, zapravo jed-
20
na kapriciozna i nepredvidljiva kritika. Bez obzira
na sve akutne patnje koje njihovo pisanje može
proizvesti. Ne treba da se pitamo da li je kritičar u
pravu već pre da li je naučio da predstavi slučajni
karakter teatarske javnosti. Ako se izdignemo iznad iskušenja tržišta retko ćemo kad pogrešiti u
vezi nastajanja teatarske ideje, bićemo sjajni kritičari. Međutim, beskorisno je tražiti od bilo koje
korporacije da upišu o svoj karakter obavezu veličanstvenosti.
Prepreka na putu savremene energije komedije
je konsezualno odbijanje svih tipizacija. Konsezualna „demokratija” se užasava svake tipizacije subjek tivnih kategorija koje je sačinjavaju. Samo
pokušajte da uzmete recimo papu, doktora miljenika medija, glavešinu neke važne humanitarne
ustanove ili predsednicu sindikata medicinskih
sestara i narugate im se na sceni žestoko ih ismevajući i videćete šta će se dogoditi. Takvim gestom
mi kršimo daleko više tabua nego što su to činili
antički Grci. Nužno je malo po malo rušiti jedan
po jedan tabu. Dužnost teatra je da na sceni komponuje nekoliko živih situacija ar tikulisanih na
bazi nekih suštinskih tipova. Da naše vreme ponudi ekvivalent odnosa robova i građanina u antičkoj komediji – izopšteni i nevidljivi ljudi koji iznenada zahvaljujući efek tima teatar ske ideje,
21
U svakoj eposi generalnu teškoću predstavlja opsednutost teatra njegovim odnosom prema državi. Pozorište se uvek odnosi prema državi. Koja je
moderna forma te zavisnosti? Ovo pitanje zahteva
delikatan odgovor. Mi moramo sebe izdvojiti iz
polemičkih pozicija koje teatar guraju u sektor uobičajeno plaćenih profesija, gunđavi sektor javnog
mnjenja, kulturalni civilni servis. Ali takođe se moramo odvojiti od bavljenja pojednostavljujućom
predstavom da neki moćni princ postavlja lobi
kurtizana u teatar kao ser vilne sledbenike njegovih političkih fluktuacija. Da bismo ovo učinili potrebno je imati opštu ideju. Mnogo češće nego što
se misli ova ideja čini da se odelimo i postanemo
ambivalnetni naspram države (to čini da dvorski
komediograf kao što je Molijer može da igra predstave protiv nobles publike, snobova ili kraljevih
podanika iako kralj po sebi ima obavezu da bude
izmiren sa svojim feudalcima i klericima). Istina je
da je potrebna jedna sveobuhvatna ideja (o decentralizaciji teatra, popularnom teatru, „elitizmu
za svakog” itd) da bismo sačuvali državno verovanje u nužnost produkcije teatra ideja. U naše vreme ova sveobuhvatna ideja je suviše neprecizna
što objašnjava našu mrzovoljnost kada god poku-
11.
Možda je ono što razlikuje pozorište od filma, kome je nesrećni rival (posebno zato što dele toliko
mnogo, zaplet, scenario, kostime, probe a iznad
svega glumce...) upravo to pojavljivanje. U pozorištu je eksplicitno, skoro fizičko, pitanje susreta
sa idejom, dok je u filmu (barem koliko ja mogu
da primetim) uvek pitanje prolaženja ideje možda
čak samo njene sablasti. n
Handbook of Inaesthetics, Stanford 2005. strana 72
– 77
Sa engleskog preveo Mirko Sebić
N OVA M I SAO
10.
šavamo da reflek tujemo o teatru. Teatar mora
stvoriti vlastitu ideju. Naš jedini vodič leži u ubeđenju da danas više nego ikad teatar nije kulturalna već artistička datost. Publika ne hrli u teatar da
bi bila kultivisana. Javnost nije kućni ljubimac niti
učiteljeva mačka. Podpadne li teatra pod kategoriju restrik tivne akcije svaka konfrontacija sa rejtingom postaće kobna. Publika dolazi u teatar da
bi bila prodrmana. Pogođena teatarskom idejom.
To ne čini teatar sredstvom kultivacije, on nas pre
čini zapanjenim, umornim (misao je zamorna), zamišljenim. Čak i u slučajevima grohotnog smeha
ne srećemo nikakvu satisfakciju. Srećemo samo
ideje u čije postojanje do sada nismo posumnjali.
/
9.
otelovljuju na pozornici mudrost i snagu, želju i
gospodarenje.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Ne verujem da su glavno pitanje našeg vremena
užasna patnja, fatalizam i zanemarenost. Zasićeni
smo ovim pojmovima, a pored svega, njihova
fragmentacija u teatarskim konceptima je zaista
neprestana. Sa svih strana okružuje nas horski saosećajno pozorište. Umesto toga treba da se bavimo afirmacijom hrabrosti i lokalne energije. Da
ih se domognemo i da ih zadržimo. Shodno tome,
treba manje da se bavimo uslovima mo der ne
tragedije nego moderne komedije. Beket, čiji je
teatar potpuno i istinski humorističan, bio je duboko svestan to ga. Činjenica da mi ne znamo
kako da danas obnovimo Aristofana ili Plauta je
mnogo više uznemirujuća nego što ohrabruje da
smo jednom uspeli da udahnemo život u Eshilove
tragedije. Naše vreme zahteva invenciju koja će
na pozornici spojiti nasilje želje sa ulogama malih
lokalnih sila. Invenciju koja će komunicirati, kroz
teatar ideja sa svim za šta je ljudsko znanje sposob no. Mi že limo pozo riš te sposob nosti a ne
invaliditeta.
/
8.
Alen Badju jednog
jutra u Novom Sadu
Razgovarao: Mirko Sebić
Toga jutra probudio sam se ophr van senkama
prethodne noći. Noći u kojoj je Badju sedeo na
sceni Ujvideki Sinhaz, noći u kojoj sam video mlade ljude željne da im neko kaže „Šta da se radi?”,
noći u kojoj smo pili i pušili sve do jutra u nadi da
će se vreme možda zaustaviti ili da će se Biće probušiti. Filozof na sceni u Tetaru ideja, pozajmljena
tela i večni koncepti, publika u pozorištu, publika
izvan pozorišta. Da li je to poziv?
Tražim mali hotel u centru grada u kome je odseo
Alen Badju, jutro je i Novi Sad izgleda potpuno
bezlično, jedva pronalazim hotel.
Gospodine Badju hteo sam da razgovaramo samo
o jednoj knjizi, ona je prevedena na srpski i po mom
mišljenu veoma je značajna, a to je „Sveti Pavle – zasnivanje univerzalizma”. Sinoć ste govorili o teatru,
čitali smo na sceni odlomak iz vaše drame „Cr veni
šal” ali upravo u predgovoru knjige „Sveti Pavle” koja
je na francuskom objavljena 1997. kažete: „Ima petnaest godina kako sam napisao komad ’Antiohijski
incident’, čija se junakinja zove Paula.” To znači da
ste ga pisali 1982. u to vreme upravo ste završili i objavili „Teoriju subjekta” koja uz „Biće i događaj” pretstavlja jedno od vaših značajnih filozofskih dela. Možete li povezati ova dva pravca vašeg rada, nekako
situirati ideje o sv Pavlu, teatru i teoriji subjekta?
Alen Badju: Zapravo postoje tri verzije tog komada. Prva verzija je završena 1982. godine, druga je
završena 1984. a treća pre javnog čitanja u Lionu
1989. godine koje je upriličio reditelj i prijatelj Alan
Vitez. Druga verzija komada za razliku od prvobitne mnogo manje referira na ak tuelnu političku
situaciju u Francuskoj, manje eskplicitno se poziva
na marksizam, više je metaforična, lirična i poetična ako hoćete, to je prva razlika. Drugo, struktura
joj je jednostavnija, pr va verzija ima mnogo više
likova, mnogo više glasova. Pojednostavljivanje i
uopštavanje to je razlika između verzije iz 1982 i
onih kasnijih. Mi smo bili na početku jednog novog
političkog razdoblja i mislim da sam zato menjao
i komad, nova situacija je bila loša tu nije bilo realnog napretka ali se pomaljalo nešto novo.
„Teorija subjekta” koja je kako i sami kažete moja
prva značajna filozofska knjiga uz „Biće i događaj” i
„Logiku svetova”, komponovana je od seminara
koje sam držao sedamdesetih godina, tačnije seminari su držani između 1974. i 1978. godine, to je
zaista knjiga sedamdesetih godina i pripada prethodnom političkom razdoblju i ona za razliku od
komada nema veze sa otvaranjem novog političkog
razdoblja. To su suštinski politički vrlo različita razdoblja. „Teorija subjekta” je zaista revolucionarna
filozofska knjiga koja pripada razdoblju od 1968.
do 1978, takozvanim Crvenim godinama, dramski
komad pripada periodu koji sledi posle toga kad
nastupa reakcija, Crnim godinama. Zato je komad
toliko drugačiji on je kreativan i afirmativan, u njemu
možemo pronaći i jednu melanholičnu liniju. Komad je potraga za novim političkim putem sa idejom da je jedan period definitivno završen. Politički
dvadesti vek je završen i mi sad treba da učinimo
nešto sasvim novo ali ne znamo precizno šta. I zato
sam se obratio Pavlu kao figuri. Bilo je potrebno
pronaći novi način političkog delovanja.
je klasičnog tradicijskog obrazovanja, ali ako zaista
želiš da postaneš novi subjekt ne možeš to postati samo konformizmom poštovanja Zakona. Da
rezimiramo, pr vo, važno je mesto Događaja u
stvarnju mogućnosti promena i postajanja novim
čovekom, ne na individualnom planu već na planu
subjekta, dakle novog hrišćanskog subjekta, drugo, sama organizacija života koja se vezuje za vernost Događaju, a ta vernost je uvek proizvod neke
odluke a ne mehaničkog kretanja, i treće da Spasenje ne može biti redukovano na moralizam u
ordinarnom smislu i puko pridr žavanje pravila
Zakona. Zbog ovih stvari za mene Pavle predstavlja neku vrstu paradigme rađanja novog subjekta.
Kako je došlo do vašeg obraćanja ličnosti i učenju
svetog Pavla i kakvo je vaše čitanje njegovog teksta?
Alen Badju: Naravno, čitao sam taj tekst u vreme
dok sam razmišljao o Pavlu. To je veoma interesantan tekst jer Pazolini transponuje priču o Pavlu
u situaciju savremenog društva. To je umetnički
manir koji ne želi da Pavla svede na staromodni
lik iz prošlosti. Pavle je naš savremenik što precizno
znači da on predstavlja tu mešavinu Događaja
i odluke, to je zanimljiva i dalekosežna teza, jer
sa stanovišta Pazolinija Pavle predstavlja pitanje
organizacije, jer pored vernosti Događaju kao lične odluke treba organizovati zajednicu u vernosti
Događaju. To je neka vrsta lenjinističkog pitanja
kako organizovati mase da budu verne Događaju
revolucije. U tom svetlu Pavle se konfrontira sa pitanjem organizacije crkve koja je za Pazolinija
predstavljala neku vrstu represivne i konzervativne organizacije. Veoma često se misli da je Pavle
otac crkve kakva jeste, ja mislim da to nije sasvim
tačno. Pavle je istina pisao pisma crkvenim zajednicama. Postoji takođe i ideološka rasprava između Pavla i Petra da li u hrišćanstvo treba primati
pagane i na koji način, gde je Pavle zastupao radikalno internacionalističku poziciju da Događaj
uskrsnuća nije događaj samo za Jevreje već da je
to univerzalni događaj što je mene veoma zanimalo kao pitanje univerzalizma. Ali nema jasnih
indikacija da se Pavle bavio organizacijom crkve
to su mnogo više pisma jednog borbenog aktiviste drugim borbenim ak tivistima. On je mnogo
više borbeni aktivista koji se bavio pitanjem kako
različite ljude i žene, robove i slobodne, bogate i
siromašne, ljude koji pripadaju različitim kulturama i geografijama, ljude na različitim mestima,
dovesti do iste subjektivne odluke vernosti događaju, nego samom organizacijom institucije crkve.
Alen Badju: Moj interes za svetog Pavla traje već
dosta dugo, ali ne za njega kao religioznu figuru.
Ja Pavla vidim kao velikog aktivistu i shodno tome
kao velikog borca. Pored toga pronašao sam i filozofske razloge da se interesujem za njega, jer
kod njega pronalazim osnovnu ideju Događaja.
Jer Jevanđelje je u krajnoj liniji opis jednog Događaja i to ne toliko Hristovog raspeća koliko njegovog Uskrsnuća. Događaj čiji subjekt je Uskrsnuće.
Kod Pavla mi imamo jednu fabulaciju ne direktan
opis, ali to nije najvažnije već da se život kompletno menja jednim događajem, jednim natprirodnim događanjem koji je neka vrsta poziva da se
bude nešto potpuno drugačije.
Druga tačka o kojoj Pavle govori a koja me je zanimala je kako biti veran Događaju, kako sagledati taj preobražaj, to novo, kao subjekt koji je već
na strani Događaja. Jer to je bilo veoma blisko
mojim filozofskim vizijama koje afirmišu mogućnost konstruisanja nove Istine kao događajne,
mogućnost menjanja života, mogućnosti postajanja istinskim subjek tom uvek u formi vernosti
Događaju. I na kraju Pavlova definicija hrišćanskog
subjekta je da je hrišćanski subjekt onaj koji je veran Događaju Uskrsnuća. A biti veran događaju
Uskrsnuća je u iz vesnom smislu i neka vrsta vlastitog uskrsnuća zato jer postajete novi čovek u
svetlosti te vernosti jednom posebnom neponovljivom Događaju. Treća ideja koju sam našao u
Pavlovim spisima je ta da svi ovi procesi ne mogu
biti svedeni samo na puko poštovanje Zakona. To
je čuvena Pavlova kritika Zakona. Jer, kako je on
definiše, ako želite da postanete dobar čovek, da
se promenite tako što ćete poslušati Zakon, ne možete ostati verni Događaju Uskrsnuća. Zakon je
uvek isticanje neke razlike, neke posebnosti i deo
U vreme kada ste pisali „Svetog Pavla”, da li vam je
bio poznata tekst nedovršenog scenarija Pjer Paola
Pazolinija o ovoj ličnosti.
Pavle je prihvatao žene kao ravnopravne članice
crkvene zajednice i zato su priče o njegovom antifeminizmu preterane, kod njega prvi put imamo
22
ženu kao figuru vere. Oko njega je bilo mnogo
žena i on ih je tretirao kao potpuno jednake, jednake u borbenom ak tivizmu za novu crkvu, za
novu vernost i to je dalo jedan novi oblik delanju
i jedan novi borbeni kvalitet. Ali mislim da je pitanje crkvene organizacije mnogo složenije pitanje
i mada je njegov koncept o jednakosti u hrišćanstvu između Jevreja i Rimskih građana prevladao
ne može se reći da je on isključivo uticao na formiranje crkvene institucije. Pavlov diskurs je daleko od antisemitske optužbe za bogoubistvo, taj
stav prisutan je u evanđelju sv Jovana ali kod Pavla
ga nema. To je zato jer proces Isusovog pogubljenja Pavla ne zanima, njega zanima jedino uskrsnuće.
govorite o tom pravom licu, ako ne pokušavate da
to ubeđenje koje je istina izrazite vi zapravo prljate pravo realno lice istine. Pavle je bio protiv ideje
tajnog, skrivenog lica istine koje se otkriva samo
posvećenima, i preko kojeg se samo posvećeni
spasavaju, to je čist egoizam i u krajnjoj liniji greh.
Vi morate svedočiti o tom pravom licu istine, nositi ga kao ubeđenje u životu, pretvoriti u svoja
svakodnevna dela. I morate uvesti funkciju zakona, ali zakona dobročinstva i solidarnosti sa zajednicom preko koje se može dizajnirati vlastito spasenje. Zato je Pavle kreirao koncepciju istine kao
ak tivistički koncept suočavanja sa događajem a
ne kao psihološki ili personalni vid uverenja
Da li bi se moglo reći da je vaše viđenje učenja svetog
Pavla, vaš koncept iznesen u knjizi o njemu, pogodan
za formiranje novog revolcionarnog subjekta?
Da li biste nam pojasnili koncept univerzalizma koji
razvijate u knjizi?
Alen Badju: Tu postoji jedan odlučujući momenat.
Do Pavlovog vremena religiozna uverenja su se
uglav nom odnosila na grupe, imali ste grupu
grčkih bogova i grupu koja u njih veruje, isto tako
i persijskih bogova i u krajnjoj liniji i Jevreji su bili
U čemu se sastoji ta nova koncepcija? Nešto je univerzalno ako prevazilazi već uspostavljene razlike.
Mi imamo razlike koje nam se čine apsolutno stabilne. U kontekstu tih razlika, znak da imamo neku
novu istinu je to da te razlike postaju beznačajne.
Tako da imamo apsorbovanje evidentnih razlika
u nešto što je iznad tih razlika. Pavle jedino kaže da
nešto što je realna razlika u okvirima ovog sveta
postaje nevažno u svetlu novog događaja. Tako da
tu nemamo promenu vrednovanja u kojoj dobro
postaje loše ili loše postaje dobro. Tu se radije radi
o nečemu što je, kao kod Ničea, iznad dobra i zla. n
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Alen Badju: U knjizi sam tvrdio da je Pavle zapravo
kreirao ak tivistički, militantni subjekt. Ali ima tu
jedna veoma važna tačka. Istina mora bi shvaćena
kao lično ubeđenje, kao naše suočavanje. Ako ne
grupa koja veruje u jednog Boga ali odeljena od
drugih. Pavle tu čini radiklani rez. Univerzalne istine, su, naravno, postojale i pre njega. Postojao je
oblik univerzalizma i u kineskoj i grčkoj misli. Tako
da je ovo zasnivanje jedne eksplicitne koncepcije
univerzalizma. Tačnije bi bilo reći da je uobličavanje
univerzalizma kao takvog, u ovom slučaju, uobličavanje jedne nove koncepcije o tome šta sam univerzalizam jeste.
23
Banat je idealan za puštanje zmajeva. Samo nebo, vetar i taj oblik
zmaja koji se opire vetru. Vrlo često se dešavalo da su mi se upravo u
tim momentima rađale ideje. Najbolji način za animiranje prostora
bi bilo postavljanje dirižabla u raznim oblicima po ravnici. Dobro,
odmah bi na njima osvanule reklame, na primer za detrdžente, ili za
predizborne kampanje, ali on svakako malo približava nebo zemlji.
Možda mi i jesmo depresivni jer nam se nebo čini mnogo daljim nego
ljudima koji žive na većim visinama, na planinama. Za utehu, treba
reći da je ono uvek dovoljno blizu gde god da si na bilo kom delu
zemaljske kugle
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
Uglješa Šajtinac, književnik
Kao rovac ispod spržene
bašte
Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
Fotografije: Dušan Živkić
Velika je stvar što je Evropska unija prepoznala i nagradila roman „Sasvim
skromni darovi” Uglješe Šajtinca Evropskom nagradom za književnost,
Za dramu „Hudersfild” dobio je Sterijinu nagradu
za najbolji savremeni dramski tekst na Sterijinom
pozorju 2005. Za roman „VOK ON!” dobio je Nagradu „Biljana Jovanović” za knjigu godine. Za roman
„Sasvim skromni darovi” dobio je Evropsku nagradu za književnost, Vitalovu nagradu za najbolju
knjigu godine i nagradu „Bora Stanković”.
Živi u Zrenjaninu.
• Kada sam vas pitala koje je „vaše mesto” u Novom
Sadu, gde biste voleli da vas fotografišemo za „Novu
misao”, rekli ste da to bude negde na periferiji, sa psima lutalicama, oronulim barakama i slično. Prolećni pljuskovi su nas omeli u tome, pa smo fotografije
načinili u, i vama i nama, omiljenom kafeu „Frida”.
Zašto ste hteli na periferiju, šta vam ona znači?
a roman „Sasvim skromni darovi” (Arhipelag,
2011), Uglješa Šajtinac je do bio krajem prošle
godine Evropsku nagradu za književnost koju je
primio u Belgiji, priznanje koje Evropska unija dodeljuje najperspektivnijim mladim piscima kontinenta. Pred čitaocima je njegova nova knjiga, zbirka
priča „Banatorijum”, objavljena takođe u „Arhipelagu”, prošle godine.
Romani za decu: „Vetruškina ledina” (2006) i „Čarna
i Nesvet” (2013).
Uglješa Šajtinac: U svakom slučaju, to je nešto
što se iz meseca u mesec, iz dana u dan, približava
takozvanom centru. Ono što je nekada, zbog načina života, bila periferija, danas je svakodnevica.
Mislim na banalno i pod pritiskom načina života i
uvođenja ili pretvaranja nekih stvari u nove vrednosti. To je nekada bila normalna stvar. Periferija
je, od nekadašnjeg simbola propadanja i nečega
što treba da se integriše, sredi i kultiviše, postala
realniji pejzaž u kojem se stvari dešavaju. Kada
sam pomenuo pse lutalice, neasfaltirane puteve,
baruštine... to je danas postala slika, čak možemo
reći i metafora, i za urbane delove grada. Danas
se krmeljivi psi i obogaljene lutalice i životinjskog
i ljudskog roda nalaze ispod površine onoga što
bi neko nazvao novim uređenjem ili prividom da
je sve u redu. Prosto, to je neizbežno. Tako da, nisam na periferiju mislio u crnotalasnom smislu, da
idemo na periferiju da se divimo ljudima koji su
odbacili neke kvalitete života jer ih to ne zanima.
Mislim da je čovekova glavna crta da uvek želi da
popravi svoje stanje, dokle god ima neku volju za
životom. Na kraju krajeva, to nas i razdvaja od životinja. Ta težnja za boljim životom.
Knjiga priča: „Čemer” (1997) i „Banatorijum” (2014).
• Kakvi su bili pejzaži vašeg detinjstva?
Drame: „Rekviziter” (1999), „Pravo na Rusa” (2001),
„Govorite li australijski?” (2002), „Hudersfild” (2005),
„Banat” (2007), „Vetruškina ledina” (2008) i „Lepet
mojih plućnih krila” (2009), „Animals” (2010).
Uglješa Šajtinac, dramski pisac, pripovedač, romansijer, rođen je u Zrenjaninu, 1971. godine. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u
Beogradu, na odseku Dramaturgija, 1999. godine.
Od 2005. pre daje dramaturgiju na Aka demiji
umetnosti u Novom Sadu.
Predstave po dramama Uglješe Šajtinca, osim u
srpskim, igrane su i u britanskim i američkim pozorištima.
Uglješa Šajtinac: Pored te stalno pominjuće bezbrižnosti koja svakako stoji u direktnoj vezi sa detinjstvom, sve drugo je bilo vezano za predele
mesta u kojima sam se rodio i odrastao, znači u
Zrenjaninu ili, kako ja više volim da kažem, u Velikom Bečkereku, njegovo naličje grada i s druge
strane suština vezana za ipak neko poimanje da
se radi o mestu koje vrvi od života. Važno je napomenuti da danas nije tako i mislim da to nije samo
zato što sam ja odrastao pa mi se zbog toga taj grad
čini da i nije više tako veliki. S druge strane, bile su
to i periferije u vidu Elemira, sela u kojem sam takođe odrastao, jer sam leta provodio kod babe i
dede koji su tamo živeli, pa onda Gradnulica – deo
jer kada se uzmu u obzir svi negativni komentari koje naši mladi dobijaju
na Zapadu kada odgovore na pitanje odakle su, onda se bar mora priznati
da zvanična Evropa više ne stoji „iza toga”, i da više nismo toliki „negativci”.
Jer, Brisel je nagradio roman u kojem, jedan od braće koji se dopisuju, piše
drugom: „Neka, napisaću ti i to, kako sam naišao na jedno ljudsko biće i
posle najkraće moguće konverzacije dobio čuveno: ’Treba da se stidite toga
odakle ste!’ Naravno, setio sam se čuvenog Skita, Anaharsida, kad je isto
doživeo kao stranac u Atini, ali nisam bio siguran da li ću dobro izgovoriti
na engleskom, pa sam samo ostao s osmehom na licu i njegovom
rečenicom u mislima: ’Meni je otadžbina na sramotu, a ti otadžbini’.”
Z
Romani: „Čuda prirode” (1993), „Nada stanuje na
kraju grada” (2002), „VOK ON!” (2007) i „Sasvim
skromni darovi” (2011).
Radio drame: „U bunaru” (1998) i „Đakon Bogorodične crkve” (dramatizacija romana Isidore Sekulić,
1999).
Po drami „Hudersfild” nastao je istoimeni igrani film
(2007).
26
• Šta to ima u Banatu? Kada pogledamo samo ko je
od pesnika i prozaista rođen tu gde kao da je vetar
naneo sve te poetike: Todor Manojlović, Miloš Crnjanski, Jovan Sterija Popović i Vasko Popa u Vršcu, Jovica Aćin, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, vaš
otac Radivoj, kao da je reč o zavereničkoj pripadnosti...
Uglješa Šajtinac: Ima tu nešto... da, dobro je da
ste Vršac posebno spomenuli, ali tu je i Vasa Pavković iz Pančeva, na severu u Kikindi su Srđan V.
Tešin, Srđan Srdić... a Mića Vujičić je, kao i Mika
Antić, iz Mokrina. U Banatu ima puno kulturnog
nasleđa, pre svega. Kulturno nasleđe treba istaći
u smislu da, ako postoje ekstremi vezani za Banat,
to je da Banat nije samo deo Panonije već i Azije,
27
Periferija je, od nekadašnjeg simbola
propadanja i nečega što treba da se
integriše, sredi i kultiviše, postala realniji
pejzaž u kojem se stvari dešavaju. Kada
sam pomenuo pse lutalice, neasfaltirane
puteve, baruštine... to je danas postala
slika, čak možemo reći i metafora, i za
urbane delove grada. Danas se krmeljivi
psi i obogaljene lutalice i životinjskog i
ljudskog roda nalaze ispod površine onoga
što bi neko nazvao novim uređenjem ili
prividom da je sve u redu.
/
jer sa istočne strane Tise možeš čak i dotle da ideš
u mašti da zamišljaš da upravo tu ona počinje, daleka Azija. Huni, Tatari, Mongoli, svi su oni dolazili do tih reka, do Tise i Begeja. Banat je danas tu
gde prirodno jeste, ali on je od sve te vojvođanske
slike deo panonskog basena i depresije u geografskom smislu, kulturno i emocionalno veći. E sada,
da li se ta depresija može pronaći i u psihi ljudi i u
njihovim reakcijama i u načinu razmišljanja, nisam
sasvim siguran. Ne bih toliko pojednostavljivao ni
geografiju ni psihologiju. Sve je to mnogo složenije od tih uskostručnih pojmova. Banat i sa svoje
istočne i sa južne strane ima planine. Nekada je
Banat pretpostavljao ne samo Vršac, Pančevo, Bečkerek, Kikindu i druge kulturne centre s ove, naše
strane, već i Arad, Temišvar u Rumuniji... sve je to
bilo povezano, kružile su ideje i kulture. Opet, mislim da to oslanjanje na knjigu, na čitanje, nije karakteristično samo za Banat. U smislu imanja opisa
predela i podneblja u kojem živimo u sopstvenom
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Zrenjanina gde sam odrastao i koji jeste na periferiji. Dakle, bio sam vezan za Begej, begejske kanale,
Tisu kraj Elemira... lutanja kroz močvare sa drugarima, propadanja u blato...
N OVA M I SAO
/
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
jeziku. Neku su ulogu odigrali i neki istorijski i kulturni događaji, pa je onda i sam predeo često bivao u kontekstu kao da je ničiji i svačiji, što je vrlo
interesantno. Često se setim sudbine banatskih
Nemaca kada pričam o tome „ničiji i svačiji”, jer
su oni ideju Trećeg Rajha kasnije skupo platili svojim fizičkim izostankom sa etničke mape. Zašto je
Banat i ničiji i svačiji... u suštini, treba da se navikneš da tamo živiš, da sagledavaš, i onda primiš
nešto od pomenutih autora i pisaca, jer oni su
nešto od toga umeli da unesu u svoju predstavu
o Banatu. Ono što je važno je da su svi ti pisci imali i izvanbanatsko iskustvo. Zavičaj može da ti postane bitan i važan samo u sudaru sa otkrivanjem
drugih predela, mesta i destinacija koje nisu tvoj
zavičaj.
• Da li se sećate koja je to knjiga ili događaj, možda
čitava atmosfera u vašem domu, s obzirom na to da
je i vaš otac Radivoj pisac, doprinela da i vi počnete
da pišete?
Uglješa Šajtinac: Mislim da je osnovni uticaj, osim
čitanja koje stvara disciplinu govora a kasnije i pisanja, najvažniji je bio razgovor sa bližnjima za
koji je uvek bilo mesta i koji je postajao sve značajniji kako sam odrastao. Pomenuli ste i mog oca
kao pisca, koji je i u mojoj svesti prisutan kao pisac,
no, on nije mogao da živi od pisanja. On je radio,
sve vreme, dok nije izgubio zdravlje i otišao u penziju. Radio je jedan krvnički posao organizatora
kulturnih događaja u Domu mladosti u Zrenjaninu. Taj posao je bio toliko iscrpljujući i on se tome
toliko predavao da je meni od malih nogu postalo jasno da on ne može da živi samo od toga što
je pesnik. Aha, dobro, shvatio sam... On ne može
da živi od svojih objavljenih knjiga, mora da radi,
mora da nas ne viđa po ceo dan, dok smo bili sitna
deca, mora da radi od jutra do mraka. To nije bio
izgovor da ne bude sa porodicom, on je to, naprosto, morao. To samo govori koliko je nekada bilo
kulturnih događaja i šta se sve u kulturi dešavalo:
sve te pozorišne predstave, književne večeri, koncerti... Društvo je bilo bogatije i cilj je bio da kultura stigne i do najmanjeg mesta u zemlji.
Ocu i meni je nedostajalo vremena, ali kada god
smo imali prilike, mi smo razgovarali. Tu sam naviku razgovora sticao i sa Radivojevim ocem, mojim pokojnim dedom Živojinom, zatim sa stricem
Stankom koji se, takođe, bavi pisanjem. Taj razgovor, ta potreba za rešavanjem, to je bilo sjajno.
Koji god da se fenomen pomene, ništa nije prepuštano slučaju. Sedne se i razgovara se: šta taj
pojam znači, šta ko misli o tome... Često je to bilo
vezano za porodičnu istoriju, za epopeje tipa kako
se brojna familija u jednom trenutku razišla pa je
moj pradeda došao iz Melenaca u Veliki Bečkerek,
pa tu kupio plac na kraju grada, pa izrodio brojnu
decu... Zapadneš tako u, može se reći, stereotipnu
priču o osvajanju prostora za sebe, još od vremena Austro Ugarske pa prelaska u ratna i međuratna doba i druge generacije kada ti sinovi seljaka
/ Foto: Dušan Živkić /
28
/ Foto: Dušan Živkić /
U Banatu ima puno kulturnog nasleđa,
pre svega. Kulturno nasleđe treba istaći
u smislu da, ako postoje ekstremi vezani
za Banat, to je da Banat nije samo deo
Panonije već i Azije, jer sa istočne strane
Tise možeš čak i dotle da ideš u mašti
da zamišljaš da upravo tu ona počinje,
daleka Azija. Huni, Tatari, Mongoli, svi su
oni dolazili do tih reka, do Tise i Begeja.
Banat je danas tu gde prirodno jeste,
ali on je od sve te vojvođanske slike
deo panonskog basena i depresije u
geografskom smislu, kulturno i
• Kako je to bilo imati 20 godina kada je 1991. godine počeo raspad zemlje u kojoj ste se rodili, a diplomirati 1999. godine, dok je NATO bombardovao?
Čitajući vaša dela, nameće se zaključak da je život
ovde sam „diktirao” književnost.
29
• Ovo što ste rekli je dobar šlagvort za pitanje koje
sam želela da vam postavim, a vezano je za citat iz
epistolarnog romana „Sasvim skromni darovi”, gde
u jednom pismu Vukašin piše Živi: „Jebem ti i istoriju
i velike događaje. Čovek mora da se izbori za pravo
da umre izvan velikih istorijskih događaja. U miru i
s pravom na ličnu istoriju”... To je ono najvažnije u
životu...
N OVA M I SAO
/
Uglješa Šajtinac: Kao što te svet u kojem se rađaš
i odrastaš zatiče u svim fazama života, istovremeno te zatiču i godine koje pominjete, kao i događaji koji se u tom periodu dešavaju. Nisam dozvoljavao da na mene, a to pokušavam i dan danas,
utiču istorijski događaji koji se ovde dešavaju svaki drugi, treći dan. Pokušavam da oni ne utiču na
moje vreme, jer ja sam sada na ovom svetu. Ja svaki put imam, samo jednom, toliko i toliko godina.
Meni je bilo značajnije što imam 20 godina nego
to što sam, sećam se, ’90-’91. bio u vojsci. Sećam
se tih famoznih, verovatno poslednjih, informativnih iliti političkih razgovora od strane zastavnika
na temu „Amerika bombarduje Irak” i kao „to su
kauboji koji će da unište ceo svet”. Pri tome, mi
sedimo u nekoj borovoj šumi u brdu i kao vrlo mladi vojnici pre patimo da budemo u blizini nekih
žena, nego što nas je briga i za Ameriku i za Irak
zajedno. U isto vreme, imam osećaj da taj čovek
koji nam sve to propoveda, uopšte nije u pravu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
postaju angažovani, postaju zanatlije i specijalisti
u smislu da razvijaju neke svoje talente, a nisu više vezani za zemljoradnju. Mi, negde porodično,
sa mojim ocem i stricem, ali već i od dede koji je
pr vo bio berberin ali je onda prešao da radi u pozorište kao rekviziter, dakle, mi već dugo, sve više
i više postajemo vezani za nešto što jeste urbano:
pozorište, kultura... pa sve do mene koji danas radim na Akademiji kao profesor. Svako je završio,
čini mi se, tamo gde je potajno želeo. Ostvario
sam da imam prostora, vremena i uslova za ono
što se činilo da je ipak bilo najznačajnije – vreme
koje smo imali jedni za druge, vreme za razgovor,
vreme potrebno da naučim da steknem distancu
prema svakom problemu.
Onda ne možeš da razlučiš da li on nije u pravu
zbog teza koje iznosi ili nije u pravu što te drži u
borovoj šumi a mogao bi da nas pusti da budemo
sa ženskinjama i da se zezamo, jer u tim smo godinama. Uvek sam mrzeo tu starmalost, to usiljeno
odrastanje na nivou „šta se spolja događa”. Dozvoljavao sam sebi da mi se svašta događa na emotivnom planu i da proveravam da li sazrevam. U
ovom, takozvanom društvenom odrastanju, to šta
prihvataš a šta ne prihvataš, tu sam se uvek slabije snalazio. Nisu mi bile važne konvencije. Da
zaključim, jeste, tih i tih godina su se dešavale te
i te stvari, ali ja sam se trudio da ispod delujem,
bukvalno kao rovac ispod neke spržene bašte. Čak
i na tom strnjištu, na toj sprženoj zemlji, trudio
sam se da iskopam kao rovac svoju rupu, da imam
svoj život, svoje obaveze, svoje težnje, svoje NE
MALE radosti... jer to su bile velike radosti. Kada
se kaže „male radosti”, meni je to eufemizam za
ono koliko su bile delotvorne te radosti koje sam
mogao sam sebi da priuštim. Radosti koje nisu bile
vezane za finansijske uslove, mogućnosti bilo koje
vrste.
/
emocionalno veći
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
Uglješa Šajtinac: Kako da nije! Naprosto, radi se o
tome da je po hrišćanskoj dogmi Bog u svakom od
nas. Pr vi put kada se prepustiš stihiji, kada omalovažiš sebe, ono što radiš, ono što si stvorio, kada
omalovažiš one za koje si ti odgovoran, svoje bližnje,
svaki put si tada negirao Boga u sebi. To neko može
da naziva kreativnom snagom, neko Bogom, neko
proviđenjem, ali stvarno verujem u to da je čak i
strašni sud lična stvar. Jer, ne sudi se na gomilu. Ne
sudi se, kako su to nacisti zamišljali, da što više ljudi
spržiš tog dana u krematorijumu. Ne, to je puko
uklanjanje živih stvorenja. Čak i strašni sud se sprovodi tako što se proziva ime po ime. Ako pođemo
od toga da je Bog u svakom od nas a da se i strašni
sud sprovodi pojedinačnom prozivkom, ako te dve
stvari uzmemo u obzir, onda je moje stanovište
uvek bilo: OK, uzmi ti učešće u svemu onome što su
masovna događanja, uđi u masu, ali nećeš oboriti
ova dva pravila. Ta dva zakona nećeš oboriti, jer niti
si ih ti doneo, niti je na tebi da ih menjaš. Može se
čak reći da je svaki pokušaj bekstva od odgovrnosti začarani krug. Bek stvo od odgovornosti koja
se tiče savesti koja je sveprisutni, najbrži i najuporniji progonilac. Ne postoji pusto ostrvo, ne postoje
pećine u planinama gde možeš da se sakriješ od
savesti. Samim tim što činiš, činiš sebi. To je to.
• Šandor Marai je u svojim „Dnevnicima” zapisao da
je „horizontalna domovina ruševina, promenljiva, a
da je vertikalna domovina čvrsta, trajnija od metala,
katkada samo jedan stih”. Šta je za vas vertikalna
domovina?
Uglješa Šajtinac: Više volim reč „otadžbina”. Pa,
mogao bih se zezati na onu foru iz „Maratonaca”:
„dok je živa onda je...” ver tikalna, a „kad umre
onda je...” horizontalna. U svakom slučaju, ne bih je
delio prema geometrijskim projekcijama. Uopšte,
ne bih delio više, dodavao bih, spajao, širio i sastavljao. Bez aluzija na teritorijalne aspiracije, molim.
„Voleti sve ljude”, poručuje Bil Hiks, i ja se slažem.
Narod kojem pripadaš i svoju otadžbinu upoznaješ i kroz svoje bližnje i kroz sebe. Ahmatova, koju
boljševici nisu ubili, ali jesu joj sahranili muža a
sina jedinca poslali u koloniju, pominje u jednoj
pesmi, u kontek stu svetskog rata koji je upravo
protutnjao sa svim užasima da je bila tamo „gde
je njen narod bio”. Boljševike ne pominje. Zato je
velika. Prebolela bolest osvete, nadživela krvnike
svojih bližnjih, ukorenila se zauvek u svom narodu (čitaj: u svima narodima). Na uz višen način;
poezijom.
30
pokojnim dedom Živojinom, zatim sa
• Iz kojih pobuda ste vi napisali „Sasvim skromne
darove”?
stricem Stankom koji se, takođe, bavi
pisanjem. Taj razgovor, ta potreba za
rešavanjem, to je bilo sjajno. Koji god da
se fenomen pomene, ništa nije prepuštano
slučaju. Sedne se i razgovara se: šta taj
pojam znači, šta ko misli o tome...
• Da li je književnost za vas i sredstvo da se pokaže
da u svetu mora postojati ravnoteža u smislu da skreće pažnju na zlo, da ističe dobrotu, jer u svetu danas
ima veoma malo brige za druge ljude, a mnogo zla?
Uglješa Šajtinac: Treba smisliti plan, otrgnuti se
od svega, biti što je moguće manje deo sistema.
Uvek postoje načini, i ljudi se bore protiv toga, stalno se bore. To traži akciju i neki plan. Književnost,
poezija pre svega, izaziva mr žnju. Jedan čovek
usudio se da govori sa Gospodom, da se rve s demonima, da se mazi s muzama. Pesnik je divljak
po samoopredelenju. To je neoprostivo. Sistemi
to ne razumeju. „Zašto bi iko želeo da po sopstvenoj volji radi takve stvari. Zar ne žudimo racionalnom. Zar nam jedino što treba da je važno nije već
propisano zakonima i amandmanima?” Slabi su
zakoni. Čitalac to oseća, živi, tumara gladan objašnjenja. Kad se suoči sa napisanim, očajnik shvata
da ga niko ne zove da žuri, da nema potrebe za
brzim odlukama i promenama – poezija je živo
ogledalo, pisana reč odjekuje drugačije i na onoliko načina koliko je ljudi koji je čitaju. U tom pustinjačkom predavanju poeziji kriju se nesagledive mogućnosti. Ipak, pre svakog prezrenja „Doline
Suza” nikad ne treba stati sa životom. Veštine dohvataju nemoguće stvari ali Svet se uporno opire
promeni. Moguće je da ova dimenzija života, biološko opravdanje čoveka, uslovi na planeti, mikrobiološka otkrića, fizičko praćenje, prisustvo
elektriciteta i sve što nije živo a računa se kao prepreka nemaju nikakav smisao. Zaglušujući potresi dešavaju se unutar čoveka – erupcije, žrtvovanja, tragedije velikih razmera. Mogu da zamislim
da nijedan čovek nije sa iste planete i da nijedan
nije na onoj za kojom žudi u isto vreme. Umetnost,
31
Uglješa Šajtinac: Želeo sam da pokažem jednu
ličnu priču. Želeo sam da ispričam priču o dva rođena brata, Živi i Vukašinu, njihove živote, svakodnevicu, sudbinu... osećanja koja neguju u sebi i
njihov odnos prema stvarima koje se dešavaju,
njihov odnos prema onome što im se nudi, o čemu
mogu da odlučuju ili ne mogu, o onome o čemu
moraju ponekad da odlučuju, jer ne mogu da izbegnu odluku... želeo sam da pričam o tome iz
njihove vizure. Oni igraju „jedan na jedan” i svako
od njih kroz tu igru u stvari pobeđuje ili gubi od
samog sebe u određenim trenucima.
• Obrt u romanu pokazuje da je tačna ona izreka
„Nije onome kome je namenjeno, već kome je suđeno”...
Uglješa Šajtinac: Da, s jedne strane, ali s druge
strane, mi definitivno živimo u postetičkom vremenu. Ono kako mi danas živimo je samo posledica uvođenja postmoralnih kriterijuma. Upravljači nad ljudima shvatili su da mogu to sistemski da
sprovedu. A oči i mozgovi se peru svakodnevno
pojedinačnim primerima gubitka svakog morala,
pa se onda nalazeći lična imena u vezi sa pojavom
nemorala, tipa „ubila je svoje dete”, „ubio je svoju
suprugu”, „pretukao je brata”, „obesio se pred rodbinom” itd. – Iako je reč o tragedijama, koje imaju
svoj završni cilj, koji je policija zatekla na licu mesta,
kada je stigla do mesta tragedije, ona je morala
imati svoj razvojni put, morala je imati svoju tročinsku ili petočinsku strukturu... nisu sve te tragedije bez razloga i bez raz voja. To niko nikada ne
spominje, važan je samo taj „final akt”, konačni
ishod. Tim stvarima se pere mozak ljudima i to je
zastrašujuće, jer je to jedna vrsta sprovođenja nemorala na veliko. Jer, on se sprovodi kroz zastrašivanje, kroz podsećanje da u svakome od nas živi
demon koji čeka trenutak da napravi zločin. Uvek
su najbolje vesti da nema vesti. Najbolje vesti nikada ne dolaze putem TV ekrana ili novina, već ti
ih uvek saopštava tebi draga osoba. Po meni, čak i
neprijatelj može da ti donese najbolju vest, jer je došao lično da ti je kaže, a to znači da je došao da razgovara s tobom. Razgovor je u biti svega dobrog.
Pitali ste me za „Sasvim skromne darove”, i moja
želja i jeste da, eto baš u toj knjizi, obnovim pred-
• Ima jedna scena, zanimljivo je da ste je opisali i u
romanu i kasnije u priči u „Banatorijumu”, sa puštanjem zmaja u parku sanatorijuma, prilikom posete
ocu. Da li je to „neizbrisiva” slika iz detinjstva ili kasnije iz života? Slika koja nam govori da smo slobodni, da male stvari čine čoveka sretnim i da je, na kraju krajeva, bitno kako i s kim provodimo dane?
Uglješa Šajtinac: Oduvek je tako kada su zmajevi u pitanju. Sećam se da mi je kada sam bio mali
deda Živa pravio zmaja od trske i papira, pa sa
kalemom... bile su to ozbiljne pripreme, sve je to
trajalo, dok se ne izađe na ledinu pa se još čeka i
povoljan vetar, dok danas može da se uđe u kinesku radnju i kupi se „gotov” zmaj. No, vetar je tu
bitan, on ima suštinske veze sa ravnicom. Vetar je
ovde praistorijski, kada duva prolazi ti kroz kosti i
nemaš gde da se sakriješ. Iskušati taj vetar, da li
može ili ne može da ponese zmaja, to je dobro.
Interesantno mi je bilo da pokušam da oživim taj
osećaj. Otac mi nikada nije puštao zmaja, to sam
radio ili sa dedom ili sa stricem. Oni su imali više
vremena. Posle sam ja ocu puštao zmaja i to mu
je došlo kao jelo koje je hladno posluženo, da vidi
kakve on ima „rupe” u smislu šta smo sve propustili da radimo kada sam bio mali. On odmah počne
da se samooptužuje, što nije imao vremena za nas
onoliko koliko je želeo, ali mi smo u međuvremenu stvarno postali drugari i uvek mu govorim
da prestane to tako da zamišlja, da se samooptužuje, nego da sada, kada smo obojica „matori”,
samo puštamo zmaja i da se koncentrišemo na to.
Zmaj je nešto više od igre, zaista. Naročito u danima kada želiš da pobegneš od stvari kao što su
tegobe koje muče bolesnike u sanatorijumima i
/
sticao i sa Radivojevim ocem, mojim
N OVA M I SAO
razgovarali. Tu sam naviku razgovora
stavu i ambijent o okolnostima koje ne moraju da
se objašnjavaju. Kada se okrenemo unazad, onoliko koliko traje istorija pisanog tek sta, ili i mog
poziva – dramaturgije, od Antike do danas, priče
se uvek smeštaju u okruženja koja se ne moraju
dodatno objašnjavati. Moraš ljudima u što kraćem
roku da ispričaš priču od početka sa sve njenim
razvojem do samog kraja, sve ono što je posledica onoga u čemu su ti junaci živeli. Sa tog stanovišta priča o dva brata lako objašnjava poreklo
srodnih muka, iako ja smatram da se bliskost vremenom može uspostaviti i među strancima. Na
kraju krajeva, strano biće je u osnovi i svete tajne
braka, jer je vezano za poznanstvo sa nama, do
određenog momenta, nepoznatom osobom. To
se zloupotrebljavalo i u moralnim vremenima, pa
se često čula ona rečenica među supružnicima „Ti
si za mene potpuni stranac”, a zamislite kako tek
sve to može da se zloupotrebi u ova postmoralna
vremena. Znači da nema granica, da je zaista došlo do urušavanja porodice. To urušavanje vidim
kao jedan veliki kontraplan.
/
književnost, poezija, prepoznavanje, služe toj svrsi.
Da se slični prepoznaju i polako razvrstaju. Jednom
će, moguće, kao što se ulazi u autobuse, po grupama ulaziti u leteće objekte koji će ih odvesti do
futurističkih destinacija njihove čežnje. Da zaključim, fizičko nasilje i dehumanizacija izraz su krajnje
nemoći.
ali kada god smo imali prilike, mi smo
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Ocu i meni je nedostajalo vremena,
banjama. Zmajevi stvarno dobro izgledaju u ravnici. Izgledaju kao da su na većoj visini nego kada
smo okruženi brdima. Banat je idealan za puštanje
zmajeva. Samo nebo, vetar i taj oblik zmaja koji se
opire vetru. Vrlo često se dešavalo da su mi se
upravo u tim momentima rađale ideje. Najbolji
način za animiranje prostora bi bilo postavljanje
dirižabla u raznim oblicima po ravnici. Dobro, odmah bi na njima osvanule reklame, na primer za
deterdžente, ili za predizborne kampanje, ali on
svakako malo približava nebo zemlji. Možda mi i
jesmo depresivni jer nam se nebo čini mnogo daljim nego ljudima koji žive na većim visinama, na
planinama. Za utehu, treba reći da je ono uvek
dovoljno blizu gde god da si, na bilo kom delu
zemaljske kugle.
• Nebo je blizu i šejkerima, pripadnicima sekte o kojima pišete u romanu...
Uglješa Šajtinac: Da, šejkeri su deo američke istorije. Oni su verska zajednica, protestantska, sa
strogim pravilima u sprovođenju nekih principa.
Činili su mi se interesantni kao jedna vrsta eskapističkog eksperimenta, baziranog na dogovorenim
pravilima. To nije bila neka maliciozna sekta koja
je išla ka tome da samu sebe uništi. Možda i jeste,
ne znam. Živeli su u celibatu, nisu imali svoje potomke, sopstvenog poroda, ali su usvajali decu o
kojoj nije imao ko da brine. To je bilo zaista plemenito s njihove strane. U romanu, oni su samo
još jedna od tema kojom se braća bave u pokušaju da odgonetnu svet. U Americi su oni danas jedna vrsta izumrle egzotike i jedino što je ostalo je
pasija prema šejkerskom nameštaju koji su oni
izrađivali i koji je jako skup danas. Radili su ga posebnom tehnikom, sve od prirodnog materijala,
bez ikakvih ukrasa, jedino što su spojevi na nameštaju isto od dr veta tako da moraju sami da se
upasuju, a to je vrlo retko i taj jednostavni nameš-
taj ima visoku cenu danas. Amerika kao zemlja sa
tradicijom do pojave Evropljana i tradicijom koja
od tog trenutka počinje, izuzetno neguje i ono što
je staro samo 100, ili 150 godina. Tako dolazimo
do večite teme Amerike i vraćamo se u borovu
šumicu, gde zastavnik brifinguje o bombardovanju ciljeva u Iraku. Njemu, kao i većini, i dalje nije
jasno zašto bismo mi više voleli da se spustimo do
čaršije i u lokalnom bioskopu držimo ruke u gaćama, dok na platnu traje projekcija filma „slobodnije
sadržine”.
• U filmu „Hadersfild”, koji je urađen po vašoj drami,
po vašem scenariju, Nebojša Glogovac i Goran Šušnjik su ostvarili, malo je reći, sjajne uloge. Šta ste pomislili kada ste videli likove u njihovoj izvedbi?
Uglješa Šajtinac: Nisam gledao „sirov” materijal,
odmah sam gledao već montiran film. Bio sam pod
utiskom onoga što i vi spominjete, pod utiskom tih
sjajnih glumačkih bravura, koje su ostale zabeležene
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
32
potvrđuju, da ne bi bilo kontinuiteta da nisu sami sebi nametnuli disciplinu u radu.
To „bičevanje samog sebe”, neophodno je
ako nisi u školi.
u vremenu. Mislim da je to najveća tekovina filma,
to što je Josif Tatić tu u filmu ostavio dubok trag,
upravo pre odlaska u večnost. Zatim, Goran i Nebojša, kao i Vojin, svi su oni ostvarili vanserijsku,
gotovo neverovatnu glumačku kreaciju, koja je
ostala zarobljena na celuloidu za sva vremena.
• Na kraju, želela bih da vas pitam o vašem pedagoškom radu. Predajete dramaturgiju na Akademiji
umetnosti u Novom Sadu. Šta vam je cilj kao profesoru, da li samo podučavanje dramaturškom zanatu ili pedagogiju doživljavate i kao sveobuhvatnu
pomoć mladim ljudima na njihovom putu?
Uglješa Šajtinac: Pod broj jedan: mene je poziv
da budem profesor na Akademiji i da se na taj način realizujem, u najegzaktnijem smislu spasao od
totalne neizvesnosti egzistencije. Na tome mogu
da zahvalim onima koji su mi ukazali poverenje i
pozvali me da se prijavim na konkurs kako bih bio
primljen da radim ono što danas radim. Pošto je
taj nivo bio na obostrano zadovoljstvo lepo prihvaćen, počela je avantura i preispitivanje kako i
šta da radim u poslu na kojem sam ja viđao moje
profesore i predavače. Bio je to veliki izazov zato
što su meni predavali jedan Ljubiša Đokić, jedan
Vava Hristić, Živojin Pavlović, Vesna Jezerkić, Nebojša Pajkić, Isidora Bjelica, Boško Milin, Slobodan
Selenić, Filip David, dakle jedna plejada ljudi koja
se tokom četiri godine studiranja bavila tobom.
Pokušao sam da sažmem sve to. U Novom Sadu
je princip rada drugačiji – mi klasu primamo bijenalno, dakle svake druge godine, tako da je odnos
broja profesora i studenata u korist studenata, jer
ih je manje, ali nije toliko baš profesora na jednog
studenta koliko je bilo u vreme kada sam ja studirao u Beogradu. Nama se svake godine menjao
profesor koji vodi klasu, a mi menjamo sada na
dve godine. Mislim da je to dobro za studente, to
da imaju što više predavača.
Veštine pisanja i zakoni dramaturgije se ipak mogu naučiti. Možda je neko očekivao da ću reći da
se te stvari ne mogu naučiti, ali u pitanju je zanat
/ Foto: Dušan Živkić /
33
A najveći problem je to što dece, uopšte, ima sve
manje i manje. Svake godine ima sve manje i manje
onih koji upisuju pr vi razred. Po nekim mestima
se škole pretvaraju u magacine, jer ima po čitav
razred manje nego prethodne godine. Kada smo
mi bili u školi, bilo nas je po tridesetoro u razredu,
a sada ih jedva dvadeset nakupe. Moja škola u Zrenjaninu nije mogla svojim kapacitetima da zadovolji potrebe tolikih đaka, a danas to svakako može,
jer ima manje razreda. O čemu mi onda ovde pričamo? A da se vratimo na vreme od pre sto godina, shvatili bismo da je sa učenicima tada radio
samo jedan učitelj, i to sve predmete, i bio je dovoljan. Kada budemo došli do situacije da nam u
osnovnim školama bude kao sada meni u ovoj elitnoj situaciji, a na Akademiji jeste elitna situacija
po studente, jer ima više profesora nego njih, e
kada to budemo imali u osnovnim školama, to će
biti kraj. n
/
kada nisu prolazili kroz sistem školovanja
nos prema dramskom tek stu, to zaista doživljavam kao veliki uspeh i bilo bi sramotno da imam
bilo kakve primedbe na to kako je meni danas i da
se žalim na svoj posao. Osećam se privilegovano
što sam imao takve predavače i mentore i nadam
se da sam bar negde približno za petama onima
koji su meni bili pedagozi, bar u tom kontekstu da
studentima pokušavam sve da dam, bez obzira na
to kada će biti plata, kolika je ona, da li će se povećati, da li će nas ukinuti, da li je vredno da ja
ustanem i putujem to jutro da bih bio sa njima. To
pripada u ta postetička pitanja koja nam nameće
postmoralno vreme.
N OVA M I SAO
rasipanja te energije. To čak i ljudi koji ni-
i on se može naučiti. Nije istina da je sve u talentu.
Talenat je energija, i ako ona nije spregnuta dolazi do rasipanja te energije. To čak i ljudi koji nikada
nisu prolazili kroz sistem školovanja potvrđuju, da
ne bi bilo kontinuiteta da nisu sami sebi nametnuli disciplinu u radu. To „bičevanje samog sebe”,
neophodno je ako nisi u školi. Čak i školski sistem
kratko traje, i kada ga završiš, moraš da nastaviš
da se „samobičuješ” kroz život. Samo tako se nešto postiže. Opet dolazimo do današnjeg postmoralnog doba. Ti mladi ljudi, kao potencijalni profesionalci sutra, mogu da se demorališu kada vide
da sistem ovde samo proklamativno podr žava
raz voj njihovih talenata. Ma koliko smo i mi kao
mladi bili subverzivni, svako od nas je u sebi negovao nadu ili bio u uverenju da smo mi na neki
način bili ljubimci društva, jer, uspeli smo da upišemo neke državne škole, pa ako ih završimo, neko će se već isto tako pobrinuti za nas. Ali, čak i za
moju generaciju se ispostavilo da se to neće desiti, da se niko za nas neće pobrinuti. Za moju generaciju se ispostavilo da ćemo morati sami da se
pobrinemo za to, sa izuzetkom onih naših profesora koji su se zaista nama bavili, a čija sam imena
pomenuo. Oni su isključivo svojim ličnim zalaganjem i naporom pomogli mnogima od nas. I šta
sam ja onda shvatio? Shvatio sam da treba biti
zahvalan onima za koje znaš da su ogromnu energiju uložili da ti pomognu. Opet, kada dostigneš
neki nivo, a smatram da jesam dostigao nivo samim tim što me neko plaća da sada ja mladim ljudima pomažem da pokušaju da kultivišu svoj od-
/
energija, i ako ona nije spregnuta dolazi do
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Nije istina da je sve u talentu. Talenat je
25 godina od Osnivačke skupštine Nezavisnih pisaca Jugoslavije u Sarajevu
Pozicija pojedinca
Piše: Gordana Draganić Nonin
sklonostima, nasuprot jednostrano politički usmerenom i nacionalistički zaslepljenom Udruženju
srpskih pisaca. Filip David, Mirko Kovač i ja dali
smo mu podršku”. Već tog dana, a sve se dešava
dva dana nakon otvaranja Sajma knjiga, Pavlović
u Dnevniku prepisuje pismo koje će biti upućeno
pojedincima sa osnovnim odrednicama buduće
asocijacije, a jedno od tih pisama koje je primio,
sačuvao je i Pavle Ugrinov, pisac koji se odmah
pridružio inicijativi.
„Metaforično rečeno, pustinja je pred nama, treba je preći bez vode i hrane,
bez kamila i vodiča, bez geografske karte i pomoći s neba. Oaze možda
PI SMO UPU ĆE NO PI SCI MA
negde postoje, mi ne znamo gde su. A šta je s druge strane, obilje ili nova
Obaveštavamo Vas o inicijativi za osnivanje UDRUŽENJA NEZAVISNIH PISACA.
pustinja? Oni koji se nađu u novom svetu primetiće da sa sobom vuku stare
ljude, sami sebe”, opisao je te jesenje dane 1989. godine u svojim memoarima
„Dnevnik samoće” Vidosav Stevanović, pisac u čijem su se stanu redovno
okupljali Živojin Pavlović, Filip David i Mirko Kovač. Njih četvoricu, koji će u
oktobru te godine pokrenuti inicijativu za osnivanje Udruženja nezavisnih
pisaca, u Udruženju književnika Srbije će odmah potom prozvati
„četvoročlana banda”, a oni će se osećati, kako Stevanović piše,
„kao dečaci koji su pušili iza leđa profesora”.
Č
etvrt veka je prošlo od kada je 20. decembra
1989. godine u Sarajevu održana Osnivačka skupština Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Bio je to poslednji
pokušaj intelektualaca u bivšoj zemlji da budu, svako ponaosob, kako je to Ernesto Sabato napisao
pozivajući se na Kamija, čovek koji „ne može da se
stavi na stranu onih koji stvaraju istoriju, već u službu
onih što zbog nje trpe”. Da budu nepotkupljivi svedoci svog vremena. A oko njih se godinama već
„stvarala istorija” u kojoj su harale nacionalističke
ideologije, mržnja i zlo.
Na ideju su došla četvorica pisaca iz Beograda: Vidosav Stevanović, Živojin Pavlović, Mirko Kovač i
Filip David. „Metaforično rečeno, pustinja je pred
nama, treba je preći bez vode i hrane, bez kamila
i vodiča, bez geografske kar te i pomoći s neba.
Oaze možda negde postoje, mi ne znamo gde su.
A šta je s druge strane, obilje ili nova pustinja? Oni
koji se nađu u novom svetu primetiće da sa sobom
vuku stare ljude, sami sebe. Ne znam kome je to
palo na pamet. Ne sećam se ko je prvi rekao nešto
o toj temi. Odjednom, sva četvorica pričamo o istoj
stvari. Razlikujemo se od drugih pisaca, i te kako
se razlikujemo. Treba pokazati te razlike. Treba se
odvojiti od naših kolega u Udruženju književnika
Srbije koji u horu ponavljaju propagandne slogane...
Filip i ja smo zaduženi da napravimo predlog statuta i pravila. Rastajemo se veseli kao dečaci koji
su pušili iza leđa profesora, opet spremni da živimo i pišemo. Ako činimo uzaludnu stvar, bar nešto činimo. Sutrašnji dan biće manje gorak nego
jučerašnji.”, opisao je sam događaj nastanka inicijative Vidosav Stevanović u knjizi „Dnevnik samoće” – izbor fragmenata 1988-1993. (Službeni glasnik, 2010. godine).
Živojin Pavlović je u svom Dnevniku („Diarium I
1987-89”, Prometej 1999), onoga dana kada je u
Parizu umro Danilo Kiš, dakle 15. ok tobra 1989.
godine zapisao: „Danas pre podne, kod Vidosava
Stevanovića, tupili smo Filip David, Mirko Kovač i
ja zasopljena razglabanja o političkim temama”, a
nekoliko dana kasnije, 26. oktobra: „Sa njemu svojstvenom upornošću Vidosav Stevanović se poduhvata organizovanja Udruženja nezavisnih pisaca.
Novo udruženje bi trebalo da bude elitna esnafska
organizacija slobodnih ljudi prema intelektualnim
Sva postojeća društva i udruženja književnika u
Jugoslaviji glomazne su, birokratizovane i neefikasne organizacije sa prevelikim brojem članova
i nedostatkom bilo kakve stvarne brige za profesionalne probleme pisaca. Jedan od glavnih razloga takvog stanja svakako je i organizaciona shema koja je još pre četrdesetak godina preuzeta sa
sovjetskog modela i od tada gotovo nimalo nije
menjana, osim što je razdrobljena sedamdesetih
godina. Takva kakva je ona predstavlja jedan od
poslednjih očuvanih, fosilizovanih ostataka boljševičko-staljinističke prošlosti i nesposobna je za
samostalne unutrašnje promene, za prilagođavanje modernim vremenima.
Posledica svega toga je i jednosmerna politizovanost postojećih udruženja i društava književnika,
to jest njihovih uprava i predsedništava, koja ih je
učinila neskriveno i direktno zavisnim od lokalnih
centara političke moći, pa i pojedinih političara.
Rezultate vidimo i čujemo svakog dana: prekidi
odnosa, ćutanja do daljnjega, otvorena međusobna pisma, masovne i sasvim neknjiževne tribine,
grube optužbe i uvrede, rečnik žute štampe. A pri
tom su zaboravljene sve druge stvari iz profesionalnog života pisaca: crne liste, niski i sve gori autorski honorari, spoljašnji pritisci na izdavačka
preduzeća, indirektne zabrane knjiga i pojedinih
pisaca.
Zato predlažemo osnivanje UDRUŽENJA NEZAVISNIH PISACA koje treba da ispunjava tri osnovna
cilja:
Dobrovoljno udruživanje jednog broja jugoslovenskih pisaca (na osnovu intelektualnih afiniteta
– dopisano rukom).
Pokretanje zakonskog, administrativnog postupka za osnivanje snažnog i delotvornog sindikata
pisaca koji bi pred državom i svim političkim organizacijama, a naročito u Skupštini, zastupao
interese pisaca.
34
Zalaganje za društvo nezavisnih pojedinaca u kojem će građanske i umetničke slobode biti dosledno
poštovane, zakonom zaštićene i zagarantovane i
neće zavisiti od volje moćnika, raznih vođa i partija.
Napominjemo da u datim okolnostima pristupanje
UDRUŽENJU NEZAVISNIH PISACA ne obavezuje na
istupanje iz postojećih književnih organizacija.
Oktobar 1989.
Beograd
INICIJATIVNI ODBOR
Filip David
Mirko Kovač
Živojin Pavlović
Vidosav Stevanović
35
Dokumenta iz zaostavštine Pavla Ugrinova, kao i
njegov još neobjavljeni dnevnik „Nulta egzistencija 1946-2006” od izuzetnog su značaja za proučavanje, između ostalih, i ovog događaja. Zahvaljujući njegovoj supruzi Veri Blagojević Ugrinov
dobili smo delove njegovog rukopisa, upravo o
Nezavisnim piscima. Njegova beleška od 18. januara 1992. godine pod nazivom „Iluzije”, nakon više
neuspešnih pokušaja da se okupe, te 1992. godine, sada već „samo” srpski intelek tualci, a što će
se ipak desiti kroz samo nekoliko dana i osnovaće
se „Beogradski krug”, glasi: „Ponovo sam mogao
da zaključim, kao u nekim ranijim avangardnim
pokušajima, da ideja „NEZAVISNI PISCI JUGOSLAVIJE” više ne postoji. Naša zemlja se raspada. Bila
je to utopija. Po koji put smo bili uklješteni u neostvarive ideje. I koliko puta nas čeka isti taj apsurd.
Nisam to mogao da predvidim. Niti sam imao želju
da se vraćam i potvrdim greške na kojima smo
zasnovali svoja iluzorna htenja... Još uvek sam verovao u iskrenost naših poduhvata”.
Njihov je poduhvat zaista bio iskren, a veliki entuzijazam koji je pratio sve ak tere osnivanja jedne
ovakve organizacije svedoče o tome. Dakle, čim
su krajem oktobra poslati pozivi određenim pojedincima, dato saopštenje Tanjugu koje su „prenele sve novine širom Jugoslavije”, javili su se pisci
da žele da pristupe.
Pavlović piše poslednjeg dana oktobra da su se iz
Sarajeva već javili Alija Isaković, Ivan Lovrenović i
Vitomir Lukić, kao i Dubravka Ugrešić, Velimir Visković i Goran Tribuson iz Zagreba, sa opaskom
da „Srbi ćute (a i Slovenci), i da im se do tada samo
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
/ Foto: Milomir Kovačević, 19. decembra 1989. godine, veče pred Skupštinu pisaca na Baščaršiji u Sarajevu /
/ Sa Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu, 20. decembra 1989. godine. Arhiva Nezavisnih pisaca /
Gojko Tešić javio da bi se odmah učlanio u buduće Udruženje. Međutim, ovo će odmah, nakon
samo nekoliko dana, biti demantovano, jer će se
mnogi pisci iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije
javiti. I sam Pavlović će već 10. novembra objaviti
spisak od 29 pisaca koji su izrazili spremnost da se
učlane, a među njima su se našli, pored njih četvorice, i Pavle Ugrinov, Svetislav Basara, Mihajlo Pantić, David Albahari, Abdulah Sidran, Metodija Fotev, Bogomil Đuzel, Goran Stefanović, Pavao Pavličić, Aleksandar Tišma, Oto Tolnai, Andrej Hing,
Lojze Kovačić, Andrej Inkret, Ali Podrimja, Škeljzen
Malići, Slobodan Blagojević i Milutin Petrović. Nekolicina ovih pisaca neće se pojaviti u Sarajevu na
Osnivačkoj skupštini, ali će neki drugi doći, kao što
su, na primer, Rade Konstantinović i Kolja Mićević.
Uostalom, po dokumentima, dnevničkim zapisima
i novinarskim člancima jasno je da je upravo jedan
od sporova među piscima i bio da li Udruženje
treba širiti ili ga treba „čuvati” kao strogo elitističko. Neki su i sami odustajali. No, bilo je to veoma
konfuzno vreme kada je i među piscima vladala
pometnja.
RAS PAD  „UBIJ MO MU VU”
Savez pisaca Jugoslavije se raspadao, a politički
događaji su plavili svakodnevicu. Pisci su, u svakoj
od republika, „po pravilu” učestvovali u njima. Memorandum SANU već je tri godine napisan, a samo
te 1989. godine nižu se događaji: krajem februara
Franjo Tuđman se pojavio pred Društvom književnika Hr vatske i održao govor u kojem je ocr tao
politički program HDZ-a, Udruženje književnika
Srbije diskutuje o mržnji prema Srbima u Hrvatskoj,
Sloveniji i na Kosovu, u maju slovenačke opozicione
partije i udruženje pisaca izdaju manifest – „Majsku deklaraciju” kojom zahtevaju slovenačku nacionalnu državu, a tekst čita pesnik Tone Pavček
na ljubljanskom Kongresnom trgu, Milošević na
Gazimestanu govori o „bitkama” koje predstoje,
o bitkama koje će se u skoroj budućnosti zaista i
desiti, Vuk Drašković na sastanku u Udruženju književnika u Beogradu predlaže stvaranje Krajine u
Hr vatskoj...
Godinu dana pre toga, oktobra 1988. godine održan je Kongres Saveza književnika Jugoslavije u
Đevđeliji, na kojem se birao predsednik, koji je „po
ključu” trebalo da predloži Udruženje književnika
Srbije. Kako su neka udruženja odbila da prihvate
predlog da to bude Miodrag Bulatović, UKS, kome
pripada mesto predsedavajućeg u Savezu, predlaže Slobodana Selenića, za koga u Đevđeliji svi
glasaju. Milo Gligorijević je u NIN-u 1995. godine
36
O tome kako su se tih meseci „usamljeno” osećali pisci koji nisu želeli da pristanu da im se čak i
dela vrednosno mere po dnevno-političkim aršinima, svedoče i Mirko Kovač („Pisanje ili nostalgija”, „Cvjetanje mase”, „Elita gora od rulje”), Oto
Tolnai („Pesnik od svinjske masti”), Pavle Ugrinov
(„Egzistencija”, dnevnici), Aleksandar Tišma („Dnevnik”), Vidosav Stevanović („Dnevnik samoće”)...
Njihova inicijativa nailazi na neverovatan medijski
odjek. Već 31. ok tobra brojne novine, nakon Tanjugovog saopštenja, pišu o inicijativi za osnivanje
Udruženja nezavisnih pisaca. Tokom narednih me-
PREDLOG PROGRAMSKIH DOKUMENATA
BUDUĆE JUGOSLOVENSKE LITERARNE
ASOCIJACIJE „NEZAVISNI PISCI”
Osnovna načela namera, delovanja i udruživanja nezavisnih pisaca
Nezavisni pisci su slobodan i neformalan skup pisaca na osnovama intelektualnih afiniteta.
Nezavisni pisci predstavljaju udruženje savesti koje
se nalazi izvan partijskog, nacionalnog, ideološkog
i verskog elementa.
/
Milo Gligorijević u svom tekstu navodi da je u februaru 1991, upitan o rasturu Saveza i o svojim
nelepim uspomenama iz vremena predsednikovanja, Selenić izjavio: „Neverovatno je u kojoj se
meri Savez književnika Jugoslavije raspadao na
isti način kao i Jugoslavija. Počeli su Slovenci, pridružili su im se, sa malom zadrškom Hr vati, a dotukli su ga Makedonci. Naravno, uz ne mali doprinos Srba. Znao sam i onda da je Savez samo probni poligon za pripremu jednog mnogo važnijeg
raspada. Na književničkoj organizaciji isprobani
su metodi, razrađeni su u par tiji, sada je na redu
država.” I Mark Tompson u biografiji Danila Kiša
„Izvod iz knjige rođenih” (Clio, 2014) piše: „Mesec
posle Kišove smrti raspao se Savez književnika Jugoslavije; posljednji predsednik Slobodan Selenić
podneo je ostavku rekavši da je sudbina Saveza
nepovratno povezana sa sudbinom Jugoslavije
kao države”.
OD BRA NA OD BO LE SNOG
DRUŠ TVA
N OVA M I SAO
„Poštovane kolege, pre više od godinu dana primio sam se dužnosti predsedavajućeg Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije, u nadi da će
ova književnička institucija moći da se uzdigne
iznad svakodnevice posvađanih republika i pokrajina i da racionalno sarađuje na književnim poslovima od koristi za stalež i literature svih naših naroda. Nažalost, stvari se nisu tako razvijale.”, izjavio
je Slobodan Selenić, kada je nakon petnaest meseci podneo neopozivu ostavku na tu funkciju.
seci, nema dnevnih novina ni nedeljnika u Jugoslaviji koji nisu dali značajnog prostora ovoj temi.
„Utopijom protiv apokalipse”, „Nezavisni od svih”,
„Jugoslovenski zov”, „Vredi podrške”, „Može biti lekovito”, „Vjetar demokratizacije”, „Alternativci po
pozivu”, samo su neki od naslova iz tadašnjih novina, a „Borba” 8. decembra objavljuje tekst „Odbrana od pretnji bolesnog društva” u kojem se u
celosti nalaze i predlozi programskih dokumenta
pripremljenih za Osnivačku skupštinu „buduće
jugoslovenske literarne asocijacije Nezavisni pisci”:
1. „Osnovna načela namera, delovanja i udruživanja nezavisnih pisaca”; 2. „O pravima i slobodama”;
3. „Načela nezavisnog sindikata” i 4. „Evropski kulturni klub”. Živojin Pavlović tog dana u svom Dnevniku beleži da je „Borba” objavila njihova dokumenta i prepisuje ih i on u svoj dnevnik.
/
„Ubijmo muvu!” – predložio je neko u sali, a naivnost iz veštača i posmatrača htela je da u tome
vidi vic.”
sarajevskim novinama „Naši dani”, 24. novembra
1989. godine, Ivan Lovrenović kaže: „Na naše oči
se raspadaju strukture ideološkoga društva, upravo onako kako su umni ljudi najavljivali i prije dvadeset i više godina, samo što su tada još bili jaki
obrambeni (čitaj: stražarni) mehanizmi toga društva, pa su mu uspijevali produžavati vijek”, objašnjavajući da Savez književnika nikad nije bio prvenstveno asocijacija jedne profesije, nego uvek
parapolitička organizacija, ukras one glavne tako
da je ono što se tada Savezu dešavalo samo preslikano iz ponašanja Partije: raspad na saveznom,
a nacionalna briga na republičko-pokrajinskom
nivou.
Selenić se nikada nije pridružio Nezavisnim piscima, a oni su, već u njihovim pr vim dokumentima
potencirali neodrživost nezgrapnih, gigantskih,
po sovjetskim modelima napravljenim udruženjima književnika. Na primer, Ivan Lovrenović je u
trenutku osnivanja Nezavisnih pisaca bio član samo Hr vatskog PEN kluba, jer je pet godina pre
toga napustio Udruženje književnika BiH, a samim
tim i Savez književnika Jugoslavije. U razgovoru
koji je s njim vodio Majo Otan i koji je objavljen u
/ Sa Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu, 20. decembra 1989. godine. Arhiva Nezavisnih pisaca /
37
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
objavio tekst „Kako je Selenić video rasulo” u kojem je napisao: „Kriza savezne književničke organizacije beše uvod u raspad države, jer mnogi su
pisci govorili ono što političari misle, i što se, iz
razloga opreznosti, još ne usuđuju da kažu. Ali, pre
tog izbora i glasanja, posmatrači su mogli videti
da je Jugoslavija osuđena na smrt. „Ja bih kazao
nešto o muvi” – rekao je Adam Puslojić. „O muvi
koja je, video sam, zujala u sali oko glava i podjednako smetala i Albancu i Srbinu i Hrvatu i Slovencu.
Bojim se da Jugoslaviju mnogi vide kao tu dosadnu muvu”.
U arhivi Nezavisnih pisaca Jugoslavije koja se nalazi kod Mihajla Pantića, koji je obavljao poslove
sekretara tog Udruženja, postoji i kopija teksta koji
je Pavle Ugrinov napisao dan pre odr žavanja
Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu. Iako je
svoje obraćanje pripremio, Ugrinov se nije obratio
prisutnima na zvaničnom delu skupa, ali jeste, zajedno sa Radetom Konstantinovićem, nakon toga,
što je i sam zabeležio u svom Dnevniku:
„Potom smo se popeli u salu na spratu – „na piće”.
Sala prepuna, možda pedeset ljudi. U jednom trenutku dobrog raspoloženja, reč uzima Rade i govori o jugoslovenstvu i zajedništvu, protiv uskih
nacionalističkih pogleda. Potom govorim i ja – o
jugoslovenskom kulturnom prostoru i saradnji pisaca tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih
i postepenom raspadu te saradnje i druženja u drugoj polovini sedamdesetih, što traje sve do danas.
Posle Radetovog govora iskren i frenetičan aplauz
svih prisutnih.” – zapisao je Ugrinov.
Tekst je otkucao na pisaćoj mašini, hemijskom
olovkom je ispravio sitne štamparske greške.
PAVLE UGRI NOV: REČ NA OSNI VAȁ
KOJ SKUPŠTI NI NE ZAVI SNIH PI SACA
U SA RA JE VU
Raspad jugoslovenskog kulturnog prostora /ili
kulturnog usmerenja/ otpočeo je u pr voj polovini sedamdesetih. On je bio izazvan sve obuhvatnijim širenjem nacionalnog kulturnog prostora. Ali za nas je bilo značajno da nađemo, ili
bar da uporno tražimo, izvesni zajednički jugoslovenski imenitelj; i mi smo ga tražili sve vreme,
pre, za vreme i posle te kritične tačke. I danas
smo u potrazi za njim.
U procesu jugoslovenskog kulturnog zbližavanja
postoje dva objedinjujuća činioca. Pr vi je društveni, međurepublički, u kome učestvuju i udruženja pisaca, a drugi je – lični, privatni, koji isključivo zavisi od pojedinaca iz različitih sredina.
Ovaj lični kontakt je po mom mišljenju nezamenljiv. Pa čak i presudan u našim okolnostima.
Sve što ga više ima, sve bliži smo formuli celine.
Moje iskustvo je u tom pogledu pretežno lično
i ostvarivalo se putem saradnje sa televizijskim
kulturnim stvaraocima, dramskim piscima i drugim umetnicima.
U drugoj polovini šezdesetih i početkom sedamdesetih značajan /i po vrednosti značajan/ broj
pisaca iz čitave Jugoslavije bio je iz ve den u
dramskom programu Televizije Beograd. Između ostalih, to su, iz Zagreba: Antun Šoljan, Ivan
Štivičić, Zvonimir Majdak, Ivan Kušan, Ivica Ivanec, a od starijih: Miroslav Krleža, Marjan Matković, Ivan Dončević, Ksaver Šandor Đalski i drugi,
iz Ljubljane: Andrej Hing, Primož Kozak, Dominik
Smole, Matjež Klopčić i drugi, iz Sarajeva: Isak
Samokovlija, Ćamil Sijarić, Risto Trif ković, Miodrag Žalica, iz Skoplja: Kole Čašule, Tomo Arsovski, Srbe Ivanovski, Mile Nedelkovski, iz Novog
Sada: Alek sandar Tišma, Ferenc Dejak, Petko
Vojnić-Purčar, iz Prištine: Azem Škrelji i drugi.
Postojala je zagrebačka dramska škola „svakidašnjice” kao i beogradska komediografska, ili
ljubljanska koja se oslanjala na istorijske ili mitske ličnosti, i one su međusobno uticale jedna
na drugu.
Dešavalo se da neki pisci nisu mogli biti izvedeni u Ljubljani, ili Zagrebu, pa im je priskakao u
pomoć beogradski studio, koji je tada bio možda najotvoreniji za sve pisce, sve tematike i raznovrsne ideje. Diktirao nam je to i veliki obim
dramskog programa. Ali, pitam se: gde se izgubila ta demokratska /pa skoro i slobodarska/
tradicija beogradskog studija, kao i međustudijska solidarnost? Sada, naprotiv, nijednoga pisca
ne možemo iz vesti, upravo zato što ga drugi
studio izvodi.
Onda se, najednom, sve stalo osipati i polovinom sedamdesetih više nismo imali nikakvog
kontakta, nikakvu saradnju. Kulturna birokratija,
u licima direk tora i glavnih urednika, stvari je
zadržavala i onemogućavala, trudeći se da nekako krivicu prebaci na pisce, dok je naposletku
nije sasvim blokirala. Sećam se da je jedan naš
rukovodilac neprestano uz vikivao: „Ako nam
nešto njihovo ne odgovara, mi ćemo to jednostavno pokriti!” I bez toga je neprestano tražio
da pokrivamo emisije drugih studija. Da smo
imali dovoljno programa /emisija/, pitanje je šta
bi ostalo od jugoslovenske šeme. Mislim vrlo
malo. Već tada. U međusobnoj saradnji pisaca
se dešava sličan proces: tuđenje od drugih i
okretanje svojoj sredini. Jedino su, čini mi se,
neke tanke veze održavali mladi filmski umetni-
ci, uglavnom iz tzv. „češke škole”. Što se televizije tiče, sada smo stigli dotle da više nemamo
slovenačkog programa u Beogradu.
Drugim rečima: naduvane „strukture” nacionalnih kulturnih birokratija potisnule su lično angažovanje umetnika na međusobnom zbližavanju.
Ipak, ostali su lični kontakti, neko toplo prijateljstvo stvoreno tokom tih deset plodnih godina
jugoslovenske saradnje, ostala su iskustva koja
su tada stečena, i toga smo se setili kada smo
nedavno bili pred zadatkom da pozovemo neke
ljude u naše Nezavisno društvo. Toga i drugih
prijatnih i uzvišenih trenutaka. Setili smo se jedni drugih i nijedan naš prijatelj iz onoga vremena kog smo pozvali nije zakazao. Svi su ovde. To
je pravi uspeh.
Pokazalo se da ličnim vezama i prijateljstvima,
zasnovanim na međusobnom poštovanju i cenjenju naših umetničkih dela, nimalo ne može
naškoditi nacionalna kulturna birokratska mašinerija u koju su se lagano, neosetno, uključili i
mnogi dobri pisci, iz ubeđenja ili interesa, svejedno, tek oni su, bar kako ja shvatam, sasvim
stali uz svoju nacionalnu kulturnu birokratiju /
uostalom i političku/, ukopali se u njoj, štiteći je
i braneći po svaku cenu, po cenu razlaza, pa je
tako, na našu nesreću, do toga opšteg razlaza i
došlo. Ne samo do razlaza već do potpunog kraha jednog poimanja kulturne politike, koje naci o nalnu po litiku i ide o lo giju stavlja ispred
umetnosti. Žalostan je taj poraz umetnosti, koji
je očevidan, kao što je žalosno i to što se u prvim
redovima toga poraza nalaze upravo umetnici.
Toliko smo se borili protiv pristajanja umetnika
i umetnosti na dnevne zadatke, a evo dočekali
smo puni rascvat toga službovanja.
Značaj našeg Nezavisnog društva, pored svakovrsne brige o piscima, naročito mlađim, vidim
upravo u tome što je ono uzdanica umetnosti,
pisane reči, pred užasima oko nas. I u nama.
Pavle Ugrinov
Sarajevo, 19. XII 1989. god.
38
/ Sa Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu, 20. decembra 1989. godine. Arhiva Nezavisnih pisaca /
7. Kao svoj osnovni i najvažniji interes Nezavisni
pisci ističu svoj književni rad i pravo da on bude
dostupan javnosti.
O PRAVI MA I SLO BO DA MA
Ljudska prava i umetničke slobode su komplementarni pojmovi, kao što su kultura i civilizacija.
Nemoguća su potpuna ljudska prava bez umetničkih sloboda, nepotrebne su i nemoralne umetničke slobode bez potpunih ljudskih prava. Kršenje ljudskih prava svakako je i smanjivanje umetničkih sloboda, kao što je i gušenje umetničkih
sloboda svakako kršenje ljudskih prava.
Ta dva pojma su civilizacijski i politički neodvojiva
i treba ih posmatrati, menjati, zakonima štititi i te
zakone sprovoditi zajedno.
Nezavisni pisci ističu da su se u nas pokazale katastrofalne posledice nedostatka opozicije ili opozicija i da je društvo bez opozicije, intelek tualne
ili političke – bolesno društvo.
Nezavisni pisci će na prvo mesto stavljati odbranu
umetničkih sloboda i ljudskih prava, pravo na
drukčije mišljenje, mogućnost javnog dijaloga i
tolerisanje svih političkih, verskih i nacionalnih
razlika.
U članstvo nezavisnih pisaca stupaće se po pozivu
(najmanje dva predlagača), a na osnovu većinske
odluke Skupštine.
Članstvo u Nezavisnim piscima ne podrazumeva
nikakva posebna prava, osim prava javne zaštite
od ideološke, političke ili nacionalne represije.
39
2. Nezavisni pisci deluju na četiri načina: 1) kroz
periodične skupštine, 2) kroz svoju izdavačku delatnost, 3) kroz Forum nezavisnih intelektualaca,
i 4) kroz inicijativu za osnivanje Sindikata Nezavisnih pisaca.
2. Uništavanje svih tajnih policijskih dosijea o
umetnicima i zakonsko onemogućavanje da se
ubuduće stvaraju.
3. Nezavisni pisci će se finansirati od donatora, privatnih fondacija, iz sopstvenih delatnosti i, ako
bude bilo neophodno, iz priloga svojih članova.
4. Nezavisni pisci će sarađivati sa svim sličnim ili
različitim udruženjima, institucijama i udruženjima ukoliko se to ne kosi sa Načelima.
5. Nezavisni pisci priznaju samo odgovornost pred
sopstvenom savešću i ne prihvataju posredništvo
ili starateljstvo politike i ideologije, ma kako se
one predstavljale.
6. Nezavisni pisci će uvek i svuda isticati poziciju
pojedinca koja izvire iz nasušne potrebe pisaca i
intelektualaca da žive u pravnoj državi građanskih
i umetničkih sloboda.
1. Ukidanje svakog oblika ideološke, partijske i policijske kontrole nad umetnošću i umetnicima.
/
Zalažemo se, stoga, za sledeće:
N OVA M I SAO
Nezavisni pisci koriste reč Jugoslavija i sve njene
izvedenice isključivo kao geografske pojmove, a
zalažu se za jedinstvo evropskog kulturnog prostora, uz poštovanje osobenosti nacionalnih kultura.
1. Svaki član Nezavisnih pisaca zadržava punu slobodu književnog, javnog i političkog delovanja, a
može biti isključen samo onda kada naruši osnovne ciljeve, i to većinskom odlukom Skupštine.
/
Pristupanje Nezavisnim piscima predstavlja natpolitički gest intelektualne savesti i odgovornosti,
odbijanje da se učestvuje u nacionalnim svađama,
borbi oko vlasti i restaljinizaciji društva.
Članstvo u Nezavisnim piscima podrazumeva isticanje kriterijuma savesti, uzdržavanje od političkih, nacionalnih i verskih svađa, dostojanstvo distance u odnosu na jednoumlje i netoleranciju
bilo koje vrste.
3. Ukidanje izdavačkih i programskih saveta u izdavačkim kućama i svim masovnim medijima, kao
i svih kadrovsko-koordinacionih tela oko njih.
4. Ukidanje svih crnih lista kao i kriterijuma o moralno-političkoj podobnosti.
5. Omogućavanje umetnicima da preko svog nezavisnog sindikata štite svoja prava i brane svoje
materijalne interese.
6. Zakonsko omogućavanje povratka dragocenog
instituta mecenatstva, donatorstva i slobodnih
fondacija.
7. Jedinstven zakon koji bi bio u skladu sa Poveljom UN i Helsinškim dokumentima i garantovao
na čitavoj teritoriji Jugoslavije minimum umetničkih sloboda i ljudskih prava.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Nezavisni pisci nisu masovna organizacija, već
brojem ograničeno telo koje ne teži za društvenom i političkom moći, koje unapred ističe svoju
programsku apstinenciju od vlasti.
Zato je postojanje pravne države i vladavine humanih i civilizacijskih naprednih zakona uslov bez
koga se ne mogu ni zamisliti, a kamoli ostvariti
zaštita ljudskih prava i zaštićenost prostora umetničkih sloboda. A da bi do toga moglo doći, neophodno je ukinuti diktaturu jedne klase nad drugima, vladavinu jedne par tije, okretanje samo
jednog sloja ili broja ljudi na vlasti – sve postojeće
ili potencijalne oblike klasičnog boljševizma i sovjetizma – kao i sve forme rasističkih, totalitarnih
ili nacionalističkih ideologija koje takvi oblici upravljanja društvom neizbežno proizvode.
RAS PAD SAVE ZA KNJI ŽEV NI KA JU GO SLAVI JE
Priča o odgurnutom ormanu
Nakon ostavke Slobodana Selenića na mesto
predsedavajućeg Saveza književnika Jugoslavije, došao je red da „po ključu”, predsednika
predloži Društvo književnika Vojvodine. Kandidati su bili Aleksandar Tišma i Oto Tolnai, pisci
koji će se, obojica, pridružiti, kroz samo dva
meseca, Udruženju Nezavisnih pisaca u Sarajevu.
Aleksandar Tišma je 25. oktobra 1989. godine
u svom Dnevniku zapisao: „Iako nisam izričito
zabranio da me kandiduju, već samo rekao, neki dan, da mi se Savez književnika u sadašnjem
raspadnutom stanju gadi, i da bih komisiji pre-
poručio da nađe nekog ko je spreman da za taj
Savez neš to poradi, što ja sigurno nisam –
Udruženje je za predsednika Saveza predložilo
Ota Tolnaija, a ne mene. Otkad sam to pročitao
u novinama, ne mogu da savladam – pored
olakšanja – izvesnu gorčinu. Jer, premda znam
da bi me sednice sa antipatičnim ljudima – a
takvih ima na svakom sličnom skupu – iznurile,
sigurno bi mi zapalo na toj funkciji i poneko
lepo putovanje. A sad – naknadno, kako to kod
mene biva – dosećam se: ne samo putovanje,
već i neka počast, koja bi koristila mojoj poznatosti i van zemlje. Sve u svemu, propustio sam
jednu životnu avanturu, kojoj verovatno nisam
ni dorastao, zbog svog neosećanja kolektivnog
imperativa i zbog svoje mizantropije. Ali, ko
zna? Nisam dozvolio da se to pokaže.”
Ispostaviće se da Tišma nije ništa od toga propustio. Oto Tolnai je i sam bio iznenađen što su
ga kolege iz Društva književnika Vojvodine izabrali za kandidata za predsednika Saveza. U
knjizi „Pesnik od svinjske masti” (Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, 2007) je
zapisao: „Kandidati smo bili Tišma i ja, i na glasanju u Društvu književnika Vojvodine bio sam
ubeđen da će izabrati njega, ali iz nekog razloga, valjda za samo jedan glas više od njega,
mene su odredili za predsednika Saveza književnika Jugoslavije. Mislio sam da stvar neće
proći, da će zastati negde na višem nivou, da
će propasti...” Ne samo da nije bilo „putovanja
i počasti”, već Tolnai nije dobijao ni putne troškove za odlaske u Beograd. „Uskoro, ne samo
što nisam više dobijao kola, nego su nam i telefon i struju isključili, nisam više imao ni para
da otputujem u Beograd”.
Oto Tolnai će uvek za sebe govoriti da je „donekle izabrani” poslednji predsednik Saveza
književnika Jugoslavije. „Uvek kažem da sam ja
bio jedan poluočerupani, poluošureni divlji vepar – ili kako ono beše u onoj bajci – jer me je
jugoslovensko predsedništvo izabralo, ali glavna skupština više nije mogla da se sazove. Dakle, bio sam predsednik, preuzeo sam kancelariju, ali na glavnu sednicu sve jugoslovenskog
Saveza književnika više nisu došli ni Hr vati, ni
Slovenci, ni Albanci”. U knjizi „Pesnik od svinjske
masti” opisao je tu kancelariju. Na istom spratu
su se u Francuskoj 7 nalazile i kancelarije Saveza književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije čiji je predsednik tada bio Matija
Bećković.
„Onda su ljudi iz Udruženja književnika Srbije
počeli da mi objašnjavaju da je na papiru čitav
taj sprat njihov, samo su jedna vrata razdvajala
dva udruženja, i polako su odgurnuli orman sa
tih vrata, dok je Udruženje književnika Srbije
lagano postajalo baza izrade nacionalnog programa ruku pod ruku sa Akademijom”, seća se
Tolani.
8. Obavezivanje države da finansira umetničke aktivnosti svih vrsta iz državnog budžeta – u razmeri sa njihovim stvarnim opsegom.
9. Ravnopravno učešće privatnog sektora u svim
vrstama umetnosti, kao i osnivanje pravih privatnih izdavačkih preduzeća, distributera, galerija,
novina, časopisa, pozorišta, radija i televizije.
NAČE LA NE ZAVI SNOG SIN DI KATA
Obraćamo se svim umetnicima, svim umetničkim
udruženjima i društvima sa inicijativom za osnivanje jednog nezavisnog sindikata umetnika. Molimo vas da strogo i pažljivo razmotrite naše argumente.
Sindikalna prava su prirodna prava čoveka. Ona
se koriste da bi se obezbedila sloboda bavljenja
svojim pozivom, jednaka prava sa svima drugima
i pravedna naknada, tj. profesionalnost, nediskriminacija i pravičnost. Sadašnji položaj umetnika
(kao uostalom i svih drugih) takav je da ništa od
toga nije obezbeđeno – kako zbog prirode vladajućeg sistema tako i zbog postojećih oblika umetničkog udruživanja.
Sistem na više načina ograničava slobode, diskriminiše profesije i drži umetnike u materijalnoj zavisnosti, a postojeća udruženja i društva, uzevši
na sebe da obavljaju neke sindikalne poslove, služe kao sredstva da se ovakvi ciljevi represije ostvare.
Pored toga, u nedostatku političkih sloboda, udruženja i društva se politizuju, često ne samo da bi
se zalagali za najopštije slobode i prava, već i da
bi podržavala određene političke ciljeve, što nije
u skladu s prirodom profesionalnih udruženja koja moraju biti iznad par tijskih i drugih interesa
kako bi obuhvatila pluralizam profesionalnih,
estetskih i političkih opredeljenja svojih članova.
Nezavisni sindikat umetnika bi se, stoga, zalagao
za:
1. Najopštija umetnička, profesionalna i politička
prava svih svojih članova i svih ljudi uopšte. Ovo
zalaganje sadrži i uverenje da samo u sistemu političkih, umetničkih i privrednih sloboda može biti
obezbeđena i sloboda pojedinca u svojoj profesiji.
2. Uklanjanje svih oblika diskriminacije umetničkih
profesija. Ovo pretpostavlja slobodu štampe i izdavačke delatnosti, privatnih galerija i trgovine
umetničkim predmetima i svih vidova nezavisnog,
privatnog i kolektivnog profesionalnog i trgovačkog delovanja u umetničkim profesijama. Ovo
takođe podrazumeva i određene oblike kreditiranja i oporezivanja, koji odgovaraju umetničkim
delatnostima. A šire to znači odgovarajuće mo-
40
gućnosti zapošljavanja umetnika, rešavanja stambenih problema i sticanja socijalnih i penzijskih
prava.
3.Valjanu nadok nadu za rad. Danas je tr žište u
umetničkim profesijama takvo da neshvatljivo
obara vrednost svakog umetničkog posla. Cenovnici se ne poštuju, na svaki način se zakida na ugovorima. To je zato što niko ne štiti umetnika i on
prolazi kroz sva moguća poniženja da bi od poslodavca dobio kakvu-takvu naknadu za rad.
Nezavisni sindikat umetnika osniva se sa uverenjem da nijedna partija, ni najbolji sistem, ni bilo
koji oblik posebnog odnosa umetnika i vlasti ne
mogu da zadovolje trajne potrebe umetnika, i to
ne samo kao intelektualaca, već i kao ljudi. Samo
zalaganje za profesionalnu i političku nezavisnost
može da obezbedi umetničke slobode, profesionalnu ravnopravnost i materijalni probitak.
Sve ovo, razume se, znači da ista sindikalna i politička prava mogu, i treba, da imaju i koriste i svi
drugi – radnici, seljaci, službenici, privatnici – što
je i ostvarljivo samo u slobodnom i demokratskom društvu. Tome teži i inicijativa Nezavisnih
pisaca za osnivanje nezavisnog sindikata umetnika.
/
U tom značajnom dokumentu se, između ostalog,
kaže da su plodovi duha danas uglavnom svedeni na dekoraciju civilizacije u službi političkih, ideoloških i komercijalnih ciljeva i da njihova bit postaje suprotstavljena suštini humanizma i umetničke savesti. Treba, dakle, pokidati lažne veze
između tehnološke civilizacije i prirode, ideoloških
slogana i kulture, humanizma i nasilja, komercijalizacije i umetničke savesti. Zbog svega toga pred-
/ Faksimil potpisa prisutnih na Skupštini Nezavisnih pisaca /
41
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Smatrajući sebe delom Evrope i baštinicima evropskog duha, mi, Nezacisni pisci, prihvatamo osnovne postavke Osnivačkog odbora Evropskog kulturnog kluba koje potpisuju ugledni nezavisni
pisci Češke, Slovačke, Rusije i Poljske.
N OVA M I SAO
Niko više u Evropi ne može živeti sam, izolovan,
zaštićen bilo kakvom gvozdenom zavesom; današnja i sutrašnja Evropa je gusta i neraskidiva
mreža kulturnih, ekonomskih, tehničkih i jezičkih
komunikacija.
/
EVROP SKI KULTUR NI KLUB
Nasuprot svim političkim razlikama, različitim istorijskim i drugim iskustvima, granicama koje uspostavljaju države, ideologije i režimi, ideja o kontinuitetu i jedinstvu evropskog kulturnog prostora
prevazilazi podele na Istok i Zapad i postavlja
novu realnost – Evropu kao zajednički dom za
osobene i tolerantne nacionalne kulture.
laže se osnivanje slobodnog nezavisnog udruženja, neke vrste intelektulnog parlamenta nezavisnog od različitih oblika vladavina, ideologija,
političkih ili religioznih opredeljenja.
Glavni ciljevi Evropskog kulturnog kluba u potpunosti se poklapaju sa namerama Nezavisnih pisaca:
1 – stvoriti novu atmosferu za regulaciju različitih
oblika udruživanja umetnika;
2 – ukidati veštačke prepreke koje dele Evropu i
zalagati se za jedinstven evropski kulturni prostor,
imajući u vidu sve razlike;
3 – hrabriti umenike da izađu iz izolacije koja im
je nametnuta;
4 – pronalaziti mogućnost za stvaralačke susrete
umetnika različitih pravaca, generacija i narodnosti;
7 – suprotstaviti se opasnostima nacionalizma i
ksenofobije, podržavajući identitet nacionalnih
kultura.
Evropski kulturni klub treblo bi da bude nezavisna,
ne-državna asocijacija otvorena za sve sve one
koji prihvataju ove osnovne ideje. Finansiraće se
preko donatora, privatnih fondacija, prihoda od
sopstvenih aktivnosti i, moguće je, od članarine.
Sedište Osnivačkog odbora je u Pragu, a osnovna
dokumenta potpisali su pisci kao što su Vaclav Havel, Arnošt Goldflam, Ivan Hofman, Andrej Bitov,
i drugi.
Pošto se ciljevi Nezavisnih pisaca Jugoslavije gotovo u potpunosti poklapaju sa namerama osnivača ovog Kluba, predlažemo naše pridruživanje
ovoj akciji nezavisnih pisaca Evrope.
5 – štititi umetnike od birokratskih, političkih i komercijalnih manipulacija;
VOZ PUN PI SACA
6 – braniti proganjane umetnike i umetničke pokrete;
„Pozvao me je telefonom Vasilije Popović (pravo
ime Pavla Ugrinova) u ime „nezavisnih pisaca” da
Ivan Lovrenović
Iz intervjua „Bosna je teška zemlja”, 24. novembar 1989. godine, „Naši dani”, Sarajevo
(autor: Majo Otan)
- Inicijativu za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca potpisao sam ne zato što čeznem za udruživanjem i organiziranjem; jedino za čim čeznem to je mir kuće i privatnosti, sve dalji i neostvarljiviji, nažalost. Ali,
svojim programskim apostrofiranjem profesije i ignoriranjem ideologije (klasne, nacionalne ili koje druge), ova inicijativa pruža
mogućnost da pisac u budućnosti stekne
svoj stvarni društveni krov nad glavom, a ne
kao do sad, ideološku fatamorganu. I drugo,
ovo bi konačno, po prvi put u nas, mogla da
se rodi slobodna asocijacija i forum slobodnih ljudi, koji neće obavezivati nikakav delegatski sistem, nikakav demokratski a još manje ne de mo krat ski centralizam, nikakav
nacionalni interes i nikakvi viši ciljevi svijetle
budućnosti; koji će obavezivati samo interesi i visoki zahtjevi zajedničke profesije, građanske i umjetničke slobode.
im se pridružim” – piše Aleksandar Tišma u svom
Dnevniku 1. novembra – „Očekivao sam tako nešto otkako sam u novinama juče ugledao vest o
tom društvu koje, konačno, ne podleže nacionalno-teritorijalnoj histeriji, i odmah sam pristao. Preporučio sam da iz Novog Sada uzmu još nekog,
Ota Tolnaija, pa pošto smo se u tom složili, telefonirao sam ovom da zatražim pristanak. Odmah
ga je i on dao, dodavši da je, kad je ugledao vest,
pomislio da je to najvažniji događaj kod nas poslednjih godina.”
Pavle Ugrinov, Sarajevo, 19. decembar 1989. – „Polazimo poslovnim vozom za Sarajevo u 6,30 sa
glavne železničke stanice. Putujemo Iz Beograda:
Mirko Kovač, Filip David. Vidosav Stevanović, David Albahari, Mihajlo Pantić, Rade Konstantinović
i ja. U Rumi nam se priključuju Aleksandar Tišma
i Oto Tolnai. Rezer visali smo dva kupea. Rade i ja
sedimo jedno vreme sa Vidosavom. On nam predlaže da osnujemo akcionarsko društvo, preko koga
ćemo štampati naše knjige. Uvek smo ga smatrali
poslovnim čovekom i zato predlog uzimamo ozbiljno. Zatim nam priča kako je nedavno Dobrica Ćosić dolazio kod njega i pokušavao da ga odvrati
od novog Udruženja, iako je on jedan od njegovih
osnivača. Ćosić smatra da treba da ostane na strani „pravih” srpskih pisaca (Francuska 7), a ne da
bude u društvu nekakve „antisrpske” koalicije.
/ Vozna karta Beograd-Sarajevo-Beograd /
42
Na tom sastanku u „Svjetlosti”, veče pre Skupštine,
razmatrani su predlozi dokumenata, a izmene su
napravljene samo u prvom dokumentu „Osnovna
načela namera, delovanja i udruživanja Nezavisnih
pisaca”.
JU GO SLAVI JA NI JE SA MO
GEO GRAF SKI PO JAM
Odrednica pod brojem 5 ovog dokumenta, u kojem je u predlogu stajalo da „Nezavisni pisci koriste reč Jugoslavija i sve njene izvedenice isključivo
kao geografske pojmove, a zalažu se za jedinstvo
evropskog kulturnog prostora, uz poštovanje osobenosti nacionalnih kultura”, izmenjena je i u usvojenom dokumentu glasi „Nezavisni pisci poštuju
različitosti nacionalnih kultura unutar Jugoslavije
43
O Predlozima dokumenata raspravljalo se i pre
samog susreta u Sarajevu. Pavle Ugrinov je u knjizi „Egzistencija” zapisao da se 8. decembra, onog
dana kada je „Borba” objavila Predloge dokumenata, sastao sa Radetom Konstantinovićem: „Rade
prihvata inicijativu u načelu i saglasan je da putuje sa nama u Sarajevo na skupštinu. Što se dokumenata objavljenih u „Borbi” tiče, ima na njih jednu primedbu i dve opaske, koje su više interne
prirode. Primedba se odnosi na tretiranje Jugoslavije isključivo kao – geografskog pojma. Jugoslavija je, podvlači, za nas i nešto više, i nešto dublje,
i nešto ne samo objektivno već i lično, pa je ne bi
trebalo svoditi na „geografski pojam”. Dve opaske
su više za mene lično”.
- izjava data sarajevskom „Oslobođenju” odmah nakon održane Skupštine
- Ovoj organizaciji pristupio sam, ponajpre,
iz moralnih razloga. Kao pisac iz Bosne i Hercegovine, ne pristajem na stvarnost koja mi
ne omogućava prirodnu komunikaciju s piscem iz bilo kog dijela naše zemlje, bez opterećenja bilo koje vrste. Nad svojim književnim radom ne želim ničije tutorstvo, taj rad
uostalom, u svojoj suštini, i jeste stvar samo
moje savjesti.
Naravno, na sastanku u „Svjetlosti” se diskutovalo
o svemu. Ostao je zapis Aleksandra Tišme (Dnevnik): „Ipak sam se i ovog puta izvukao od opasnosti isticanja: sugerisao sam na skupu da ne biramo
predsednika, već samo koordinatora, i taj se predlog dopao, pa smo izabrali, doduše ne jednog, već
tri, među kojima sam ja onda jedan, a nisam hteo
biti ni taj jedan”. Raspravljalo se i o dokumentu
„Evropski kulturni klub”, jer je Tišma zapisao i da
je Vitomir Lukić „bulaznio o svom protivljenju
smernici našeg dokumenta o priključenju Evropi,
zbog čega sam mu dosta oštro obrisao nos.”
Sutradan, kada su se pisci okupili u maloj sali u
zgradi Centralnog komiteta omladine BiH, u ulici
Danijela Ozme, prisutnima se, jer skup je bio otvoren za javnost, obratio Filip David, a potom i Vitomir Lukić. Bila je gužva – novinski tekstovi svedoče o tome da je novinara bilo koliko i pisaca. „Fića
je pročitao dokumenta a onda je Vitomir Lukić
održao kraći govor o moralnom aspek tu novog
Udruženja. Zatim su govorili Visković i drugi. Dokumenta su usvojena, onako kako smo se prethodne večeri dogovorili, a onda je usledilo potpisivanje Pristupnog dokumenta. Tačno trideset
/
Na pitanje novinara lista „Oslobođenje” (U pr vobitnom nacrtu Dokumenata stajalo je da Nezavisni
pisci riječ Jugoslavija i sve njene izvednice koriste kao
isključivo geografske pojmove. Umjesto toga, u usvojenim Dokumentima stoji jugoslovenski kulturni prostor. Kakav je vaš odnos prema tom pojmu?), Mirko
Kovač je odgovorio: „Mislim da smo ovom korekcijom nešto srećnije i preciznije formulisali taj, u
našim prilikama nedovoljno istražen pojam jugoslovenskog kulturnog prostora. Teško ga je precizirati, mada ga ja shvatam kao prostor u kojem se
prožimaju i nadopunjuju različite kulture i tradicije. Ne vidim da su razlike bilo kakva prepreka, pogotovu kada je u pitanju književnost, za naše zajedničko delovanje.”
N OVA M I SAO
Jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, Oto Tolnai,
koji je bio i poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije, zapisao je u knjizi „Pesnik od
svinjske masti” (Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2007) da je već i u Savezu
književnika Jugoslavije mogao „istinski da sarađuje
samo još sa bosanskim piscima” i da „nije slučajno
što se osnivačka skupština Udruženja nezavisnih
pisaca održala u Sarajevu”.
Mirko Marjanović
/
Jedan sastanak se održao već to veče u Izdavačkoj
kući „Svjetlost”, koja je, u to vreme već nabujalog
nacionalizma, važila za još uvek „jugoslovensko orijentisanu” izdavačku kuću. Urednik Gavrilo Grahovac, kao i glavni urednik Ivan Lovrenović, bili su
izuzetno važna pokretačka snaga i u samoj organizaciji celokupnog događaja. U sarajevskim novinama „Naši dani”, 24. novembra 1989. godine, Lovrenović u intervjuu govori upravo o razlozima te jugoslovenske orijentacije: „Jugoslavija je naš životni
i kulturno-komunikacijski prostor. Ali, duboko sam
skeptičan kad u toj pohvali otkrijem politički prizvuk; on mi, naime, kao jaje jajetu sliči na onu staru
priču o „idejnoj čistoti” kao kriteriju za ocjenjivanje
izdavačkoga posla. Drugim riječima, naš posao nije da se bavimo artikuliranjem politike i političkoga
programa, već da afirmiramo i plasiramo ono što
je duhovno, intelektualno, estetski relevantno u
univerzalnim, pa zato i jugoslovenskim razmjerama. Ako je u tome implicirana i nekakva politička
jugoslavenska dimenzija nemam ništa protiv.”
i zalažu se za njihovo međusobno komuniciranje
kao i za jedinstven evropski kulturni prostor”. Za
sve razlike, izmene u formulacijama, saznajemo iz
veoma važnog dokumenta sačuvanog u arhivi
Nezavisnih pisaca. Naime, nakon održanog skupa,
Ivan Lovrenović je preuzeo zadatak da usvojene
izmene unese u dokumenta, prekuca ih i pošalje
Filipu Davidu u Beograd. Sačuvano je njegovo pismo sa „prekucanom konačnom verzijom naših
dokumenata”. U poređenju Predloga i konačnih
dokumenata, uočljivo je da su pisci na tom sastanku diskutovali o svakoj stavci, i posebno obraćali
pažnju da budu veoma precizni u formulacijama.
U odrednici pod brojem 10 je tako napravljena
sledeća izmena: u Predlogu je pisalo: „Članstvo u
Nezavisnim piscima podrazumeva isticanje kriterijuma savesti, uzdržavanje od političkih, nacionalnih i verskih svađa, dostojanstvo distance u
odnosu na jednoumlje i netoleranciju bilo koje
vrste”, da bi u konačnoj verziji ova odrednica izgledala ovako: „Članstvo u Nezavisnim piscima
podrazumeva isticanje kriterijuma savesti, uzdržavanje od političkih, nacionalnih i verskih svađa,
suprotstavljanje jednoumlju i netoleranciji bilo
koje vrste”. Dakle, ne „dostojanstvo distance” već
direktno „suprotstavljanje”. Diskutovalo se i o načinu delovanja, jer je izmenjena i odrednica pod
brojem 12. Ona je pr vobitno glasila: Nezavisni pisci de luju na če tiri načina: 1) kroz perio dične
skupštine, 2) kroz svoju izdavačku delatnost, 3)
kroz Forum nezavisnih intelektualaca, i 4) kroz inicijativu za osnivanje Sindikata Nezavisnih pisaca,
da bi u konačnoj verziji pisalo ovako: Nezavisni
pisci deluju na četiri osnovna načina: 1. kroz povremene susrete, 2. kroz svoju izdavačku delatnost, 3. kroz saradnju sa svim sličnim društvima,
institucijama ili udruženjima, 4. kroz inicijativu za
osnivanje Sindikata nezavisnih umetnika. I kao
poslednja izmena, odrednica broj 14 u konačnoj
verziji glasi: Poslove između dva susreta obavljaće
tri izabrana koordinatora.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Vidosav ga je odbio; razočaran je njegovim ponašanjem, njegovim isključivim, kategoričkim primedbama. Mi smo, dakle, u Ćosićevim očima „anti-srpska” koalicija a ne jugoslovenski pisci, što zapravo odražava čitavu političku situaciju u Srbiji.
U Sarajevu nas sačekuje sunčano vreme ali i snažan vetar, koji meni ne prija.”
potpisa. Izabrana su tri koordinatora. Jedan će
biti u Sarajevu, drugi u Zagrebu a treći u Novom
Sadu. (Ivan Lovrenović, Velimir Visković i Aleksandar Tišma.) Sekretar Nezavisnih, bar u prvom imenovanju je Mika Pantić. Vodio je zapisnik celokupnog zasedanja. Tako da je dokument u njegovim
rukama, o temama, programu i imenima učesnika.
Skupština je time završena” – Ugrinov.
Njegov je dnevnik „Nulta egzistencija”, pored zvanične dokumentacije Nezavisnih pisaca, ključno
svedočanstvo o događaju... Živojin Pavlović, koji
je dnevnike pisao svakodnevno, bio se razboleo i
nije išao u Sarajevo. Tišma je, u svom stilu, samo
zapisao impresije o sebi.
NE PRI STA JATI
Sve tadašnje novine objavile su vest o osnivanju
Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Novinski naslovi su
nakon skupa u Sarajevu bili: „Duhovni ključ za
evropski dom”, „Po zakonu savjesti”, „Bez crnih lista”, „Savez iznad svih svađa”, „Slobodan i neformalan skup”, „Pojedinac u fokusu”, „Protiv jednoumlja” i dr. Nekoliko dana posle tog događaja,
medijski prostor će zauzeti dramatične vesti iz
Rumunije. Nezavisni pisci će se sastati još u Bijeljini, sledeće godine. Do kraja te, 1990. godine
skupljaće priloge za publikaciju koju će želeti da
objave. Mihajlo Pantić će im, kao sekretar Udruženja koje nikada formalno nije registrovano, 21.
juna poslati pr vi dopis, a ponoviće ga 11. oktobra
1990. godine. Sve je išlo sporo, počelo da jenjava...
Alek sandar Tišma šalje svoj prilog u avgustu te
godine i piše „ako drugi nezavisni ne pošalju ništa,
nemojte ni ovaj moj prilog zadržati, nego mi ga
vratite. Nemojte silom stvarati publikaciju, naročito ne periodičnu, dakle redovnu, ako većina članova nije za to raspoložena. Moj prilog možete
štampati latinicom, na srpskohr vatskom. Pozdravlja Vas Alek sandar Tišma”. Almanah nezavisnih
pisaca nikada nije objavljen.
Ovo naše podsećanje na četvrt veka od jedne „odbrane od bolesnog društva”, podsećanje je, još
jedno, da neki pojedinci „nisu pristajali”. Zluradnici su komentarisali da se više zna protiv čega je ovo
društvo bilo, nego za čega su se borili, ali dani, meseci i godine koje su usledile, potpuno su pokazale kako je za ovaj prostor bilo i još danas jeste, izuzetno značajno što su postojali pisci od moralnog
integriteta u kovitlacu nadolazeće propasti.
Dubravka Ugrešić
Ugrinov piše i o tome da je neko prebrojao
da je u sali u jednom momentu bilo puno
dobitnika NIN-ove nagrade, a jedna od njih
bila je i Dubravka Ugrešić, čiji je roman „Forsiranje romana reke” proglašen za najbolji
roman prethodne, 1988. godine. Ta prestižna
nagrade se u SFRJ dodeljivala od 1954. godine, a Dubravka Ugrešić je bila prva književnica
koja je postala njen laureat. Mora se konstatovati da je ona, ujedno, bila i jedina književnica koja je pristupila Nezavisnim piscima.
Za sarajevsko „Oslobođenje” je na pitanje
novinara povodom Evropskog književnog
kluba i „kako i čime pisci žele ući u evropski
dom”, te konstatujući da je naša književnost
„dobrano zagazila u Evropu”, odgovorila: „Ne
znam da li je ona dobrano zagazila u Evropu.
A Pavle Ugrinov je, u istoj onoj belešci iz 1992. godine i znao, da ćemo ih se setiti: „Znao sam da će
u nekim boljim vremenima biti, bar sa nekoliko
reči, pribeležena i osvetljena ova zamisao. I bar
delimično upamćena, kao iluzija, sva naša upornost, u nekoj istoriji mlađih generacija i naših kulturnih zbivanja. U sećanjima na neostvarivu ideju.
Na iluziju grupe pisaca izmeštenih od sveta i politike, u svojoj plemenitoj ideji – ne pristajati i biti
što dalje od rata i haosa.” n
Što se tiče jugoslavenske književnosti, tu je
svaki pisac sam. Nema apsolutno nikakve
zajedničke akcije koja bi išla na to da se naša
književnost promovira u svijetu. Sve ovo što
se pokušalo, preko autorskih agencija, sve
to nema naročite rezultate. Svaki pisac sam
sebe promovira kako zna, umije... Šansa, ne
mislim na samu tehniku, izvedbu, prevođenje, postoji upravo u pripajanju Evropskom
klubu ili u zajedničkom djelovanju pod kojim
mislim na davanje digniteta našoj književnosti koji ona zaslužuje.”
44
Vujica Rešin Tucić
Tama noći, tama smrtnosti
Vujica Rešin Tucić, Kolektivni oblak, Pesme o postojanju, antologija, Per.Art, Novi Sad, 2013.
Piše: Danica Vujkov
U kratkim pauzama (žurio je da rukopis završi) razgovarali smo i o bolesti,
i o tragično nastradalom našem prijatelju, književniku i slikaru koga je cenio
– Branku Andriću Andrli, a pre svega, o antologiji, odnosno, pesmama
postojanja, kako je govorio, a koje su ga opsedale u razmišljanjima o
ljudskoj sudbini, celoga života.
U kratkim pauzama (žurio je da rukopis završi) razgovarali smo i o bolesti, i o tragično nastradalom
našem prijatelju, književniku i slikaru koga je cenio
– Branku Andriću Andrli, a pre svega, o antologiji,
odnosno, pesmama postojanja, kako je govorio,
Antologije i ne pretenduju da se drugi
prepoznaju u njima, u svome čitalačkom
zanosu, već vrednuju ono zajedničko,
a rečeno na drugačiji način, otvaraju
kolektivni oblak (poezije) u stalnom
traganju i razotkrivanju tajne čovekove
sudbine, tajne koja tajna ostaje.
45
Antologije su, razume se, uvek lični izbor, bilo da
zastupaju estetske kriterijume ili su tematske, a i
kad se sastavljaju s namerom da prikažu i odslikaju stvaralaštvo jednog vremena, određene kulture ili žanra, takođe su u zavisnosti od doživljaja
sastavljača, i imaju prepoznatljivost, u svakom
smislu, ličnog, osobenog, autorskog. Antologije i
ne pretenduju da se drugi prepoznaju u njima, u
svome čitalačkom zanosu, već vrednuju ono zajedničko, a rečeno na drugačiji način, otvaraju kolek tivni oblak (poezije) u stalnom traganju i razotkrivanju tajne čovekove sudbine, tajne koja
tajna ostaje.
Vujica Rešin Tucić sledio je duboko unutrašnji poziv svoga bića, i čitajući pesme drugih pesnika,
pokušavao da sagleda tajnu postojanja, a samim
tim i smrtnosti, nestanka, propadljive telesnosti
na Zemlji.
U promišljenom esejističkom zapisu Vujica piše:
„Poezija ne pripada književnosti. Ona nema telo
Iščitavanjem ove antologije zapažamo i neke zajedničke karakteristike pevanja u različitim vremenima, što nam ukazuje i na mogući odgovor, pa
tako Dimitrije Kantakuzin krajem 15. veka u pesmi
„Veliko pozorje” kaže:
Ne bacajmo se uzaman i uzalud,
jer jedan je put smrti a ne drugi,
I tužno će mi se pozorje
vaistinu ukazati gore...
i razumeću strašne tajne
osnažene muke posred duše i tela.
/
Ako poezija pretenduje na večnost, da li čovek
svoje privremeno postojanje ovde, i neminovnost
(individualne) smrtnosti, poezijom potvrđuje ili
pevanjem produžava odjek kolektivnog oblaka?
Od postanka, pa sve dok je života na Zemlji, i iluzije telesnosti, kako kaže Vujica, pesnici pevaju o
istom, pevaju o tajni koju dotiču, tek toliko koliko
im je dato. Šta čovek zna, i šta može znati o smrti,
kad – i Njegoš kaže – „ovoga su u grobu ključevi”.
N OVA M I SAO
Knjigu objavljenu nije doživeo da vidi, ali antologija „Kolektivni oblak” – pesme o postojanju, izlazi iz štampe zahvaljujući porodici (sin i ćerka, Siniša i Tatjana Tucić potpisuju uvodni tekst, Vladimir
Kopicl je recezent), i podršci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine, kao i Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko
Zrenjanin” iz Zrenjanina.
koje bi se moglo opisivati. Ali, kao i čovek, živi od
iluzija telesnosti. I ljudski život i poezija mogu se
razumeti samo kao beskrajni niz magijskih rituala,
osmišljavanja nečega što ne poznaje temu početka i kraja”.
/
Radio je gotovo svakodnevno u Biblioteci Matice
srpske, gde sam ga sretala tokom sparnog i vrelog
leta, kao i početkom jeseni, te njegove poslednje,
ovozemaljske godine 2009–e.
a koje su ga opsedale u razmišljanjima o ljudskoj
sudbini, celoga života.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
V
ujica Rešin Tucić (1941. Melenci – 2009. Novi
Sad) stvaralac samosvojan, u potpuno izdvojenom, jedinstvenom umetničkom ostvarenju (jugoslovenska umetnička avangarda), već pr vom
knjigom „Jaje u čeličnoj ljusci”, koja se pojavila
1970-e godine u Novom Sadu, otvara svoj put, i
mada je bilo nerazumevanja, otpora i neprihvatanja, istrajava nepokolebljivo do kraja, jer pesnik je
u svim vremenima i žrtva sopstvenog žrtvenika.
Vujičina antologija zanimljivija je i puna iznenađenja u odnosu na ostale. Tako su pojedine pesme
i prava novost čitanja; Milan Đurđević (1954) „Kaput”, Mira Alečković (1924-2008) „Crna mačka”,
Branko Ćopić (1914–1984), „Vesela ženica”, Žarko
Dimić (1962) „U zemlji izgubljenih duša”, Vojislav
Despotov (1950-2000), „Koka i kola”, Muhamed
Abdagić (1926-1991) „Osveta”.
Osveta je moja bila
strašna
S blistavim nožem u ruci
širokim i oštrim
izašao sam iz kuće
u ponoć i mrak
i snažno
ga zario u svemir
i isjekao na
kriške
i tako prvi udario
na njegove surove zakone
I na njegov ledeni mir
Dakle, večni mir nasuprot čovekovog nemira ovde,
na Zemlji, i borbe duše i tela.
Ovom pesmom započinje – otvara se Vujičin oblak
poezije, i pitanja se otvaraju u čoveku samom, i
ceo život trenutak je između svetlosti i tame.
O zaš to ne mo gu dušu svoju is trgnuti iz tije la
svoga?
Jer tijelo je moje sipa, tijelo je moje tamnica
tijelo je moje duplja, tijelo je moje noć.
(August Cesarec 1893–1941)
Istu tematsku sliku drugačije vidi i doživljava Desimir Blagojević (1905–1983) u pesmi „Vremena
neće biti više”:
Vremena neće biti; neće biti više
...tiho se skloni, lagano izbriše
šarena povorka ludog karnevala
46
Vujičino čitanje (odabiranje) ne podrazumeva, ni
strogo vremenski period stvaralaštva, ni generacijske uslovne pripadnosti, ali je sveobuhvatno;
od pesnika bivše Jugoslavije, do onih koji pišu na
jezicima narodnosti u Vojvodini, zatim, rumunskih,
turskih itd., poznatih i onih najmlađih, do pesama
koje možete naći samo u ovoj antologiji. Tu su i
one prepoznatljivo–antologijske, koje u kontekstu
teme, imaju i drugačiji ton čitanja.
Kao radoznali čitalac, Vujica je čitao, možda više
od ostalih, pratio i ono što se objavljuje u časopisima, pročitano komentarisao, a to znam pouzdano i iz naših druženja i razgovora u prvim godinama po dolasku u Novi Sad (70-e, 80-e godine), a
o tome svedoči i njegova antologija.
Najdublje pitanje o postojanju, postaviće Jovan
Subotić (1817–1886) u „Embrionu”. I ovde se sve
svodi na odnos tame (noći) odnosno, smrtnosti i
večne svetlosti.
Zašto si bolje ostavio dane,
da put nov ovaj ti svršiš u noći?
I kad nam France Prešern (1800–1849) sasvim tvrdo
i uverljivo kaže:
Trajnost života našega je kratka
Tolike znance zasu šaka blata!
Noću i danju zjape groba vrata;
Ako istok sunce svjetlo rađa,
i siše život svoj iz njegovih nerava...
Ako biće vri u luče sjajne,
Moja duša po tami leti i samoj sebi guče smrt.
Ako Zemlja priviđenje nije
...I svako svjetlo gasne i za svakim svjetlom dolazi noć.
Duša ljudska jeste besamrtna
Mi smo iskra u smrtnu prašinu,
Kako izaći iz tame (noći) kad je večna svetlost za
čoveka, tek varljiva slutnja i čežnja? I evo šta je
„Ljudski život” za Dživa Bunjića (1591 – 1658)
Mi smo luča tamom obuzeta...
I dalje se ne može, jer, Njegoš kaže: „Čovjek organ
dosta slabi ima”, i ne može da izrazi i iskaže sve što
oseća. Koliko mu je dato, samo toliko dokučiti može, o svome trajanju na Zemlji, rađanju i umiranju,
o duši i telu, dakle, dvojnostima u jednom.
Ništa je sve vrime, za danom noć hodi,
... Budi nam spomena, ljudska su godišta
vihor, plam i sjena, san, magla i ništa!
Nekoliko vekova kasnije Jovan Sterija Popović piše „Nagrobije samome sebi”, a podudarnosti ili
isto u različitim, zapažamo i u „Hvatanju senke”,
Gavrila Stefanovića Venclovića (1680–1749)
Bilo li, ili ništa ne bilo,
priviđeno, pak nestalo ga,
razvijalo se vetrom i otišlo
ka ispod trčućih kola
„Pesnici ne pripadaju svetu ljudi”, zapisuje Vujica
Tucić; ja bih rekla da su pesnici darom Tvorca i talenta, tek na početku razotkrivanja tajne i potvrđuju činjenicu – „čovjek je smrtan i mora umrijeti”,
kako kaže Njegoš, a do konačnog razrešenja, koje
nije u zavisnosti od čoveka, sve što mu preostaje,
jeste mogućnost da osluškuje – „Svog srca šapat
o večnim prostorima” („Tema”, Svetislav Stefanović) i uvećava kolektivni oblak stvaralaštvom.
Vujicu Rešina Tucića videla sam, tačnije spazila,
jednog kasnog, već prohladnog predvečerja; nije
prah i dim u maglu!
47
Svoj dug u stvaralaštvu kao i ovom antologijom,
Vujica Rešin Tucić je opravdao, dok se kolek tivni
oblak čovekove tajne na Zemlji, tajne postojanja
i nestajanja, i dalje uvećava. n
Antologije su, razume se, uvek lični izbor,
bilo da zastupaju estetske kriterijume ili su
tematske, a i kad se sastavljaju s namerom
da prikažu i odslikaju stvaralaštvo jednog
vremena, određene kulture ili žanra, takođe su u zavisnosti od doživljaja sastavljača,
i imaju prepoznatljivost, u svakom smislu,
ličnog, osobenog, autorskog.
N OVA M I SAO
O, zašto je duša moja za tijelo vezana
me primetio, prelazio je ulični trotoar naspram
matičine nakadašnje antikvarnice (sada knjižara
„Službenog glasnika”) sa knjigama pod rukom i
kačketom na glavi, u mantilu...Htela sam da ga viknem – Vujice, ali nisam. Nestao je u tami predvečerja. Bilo mi je neobično što ga vidim da tako
kasno odlazi u Biblioteku. Ta poslednja slika i viđenje, imala je sličnost sa Vujičinim likovima iz
njegovih romana. Kada Vujice već nije bilo među
nama, rekli su mi da je te večeri došao da vrati
knjige...
/
dolazimo do Njegoša i njegovog čuvenog odlomka iz „Luče mikrokozma”:
U dušu je moju urezan sivi pečat groba u tamnici
/
(Memento mori)
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
August Cesarec (1893–1941) „U času velikog izlaza”
kao da peva viševekovnu „staru” temu – stalne
borbe (nerešive) duše i tela, a opet na nov i neponovljiv način, pa se ova pesma čita, da bi se ponovo – čitala.
Mala ptica pevačica
Oto Tolnai, Studije o karfiolu, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2014.
Piše: Silvia Dražić
U
jednom sada već dvadeset godina starom
poetsko političkom tekstu pod nazivom „Pucaljka
od zove” objavljenom 1993. u okviru zbornika
„Intelektualci i rat”, (mada njegova starost ne umanjuje njegovu ak tuelnost, pre je to hronološka
odrednica) Oto Tolnai, za ovaj kontekst pomalo
neočekivano, govori o čistoj poeziji. Zbornik je
okupio tekstove koji su tokom 1992/1993 čitani u
Domu omladine kao pokušaj afirmacije jednog
drugog glasa naspram tada dejstvenog i u javnom
diskursu preovlađujućeg nacionalističkog i ratnohuškačkog štimunga. U svom eseju, nakon jednog
beletrističkog odlomka čija je krajnja skrivena strategija, kako sam autor kaže, proiz vodnja „neke
vrste antioružja, antimetka, milujućeg, nežnog
metka” Tolnai se priseća svog poslednjeg pokušaja u svojstvu poluizabranog predsednika Saveza književnika Jugoslavije, svog predloga da se,
kao odgovor na dramatične društvene i političke
okolnosti, zatvore u prostorije Saveza i da – kao
neku vrstu antiharakrija – čitaju čistu poeziju.
Ova za dnevnopolitičke potrebe možda naivna,
ali u drugim, ljudskim i umetničkim, srazmerama
presudna, nikad poljuljana vera u moć čiste poezije, u njen anarhizam, kao da je učestvovala u
oblikovanju izbora iz poetskog opusa Ota Tolnaija, pesnika, pripovedača, dramskog pisca, esejiste,
koji je pod naslovom „Studije o karfiolu” ove jeseni objavio Zavod za kulturu Vojvodine. Knjiga je
izašla kao pr va u novopokrenutoj ediciji Cr veni
Čot, koja po rečima njenog urednika, Vladimira
Kopicla a i sudeći po izabranom toponimu u naslovu edicije, smera na najviše vrhove aktuelnog
književnog stvaralaštva u Vojvodini.
Zbirku pesama nadahnuto je preveo i priredio Arpad Vicko. Odabrane pesme predstavljaju izbor iz
višedecenijskog pesničkog rada. Osim sasvim svedene biografske i bibliografske beleške o pesniku
date na poslednjim stranicama knjige, ona ne sa-
dr ži nikakav predgovor ili pogovor priređivača
koji bi možda opisali ili saopštili principe ili možda
vrstu senzibiliteta kojim se priređivač rukovodio
u svom radu. To se svakako nije desilo omaškom
ili zbog nemara. Upravo je ona već pominjana vera u moć čiste poezije, u izlišnost bilo kakvih pomagala koji bi je poduprli ili pojačali njen glas,
čini se, stvorila i ovu „jednostavnu” knjigu: „Hoću
da se udavim u svakoj pesmi / da se udavim / da
se udavim / da se udavim u svakoj pesmi”. Ponešto u prilog tome govore i dva citata koji kao moto
uokviruju ulaz u poeziju Ota Tolnaija: Rene Šara
„Ne možemo započeti pesmu a da se bar malo ne
ogrešimo o sebe ili o svet, ne bez slepe mrlje naivnosti u pr ve reči”, i Franca Kaf ke „Sanjao sam
kako slušam Getea kako recituje beskrajno slobodno i samovoljno”.
Ali još uputniju potvrdu za ovu pretpostav ku
može nam dati sam pesnik, Oto Tolnai, koji kao
da nije bio neumešan u odluku da knjiga dobije
ovakav oblik. U jednom od pasusa velikog intervjua-romana „Pesnik od svinjske masti” koji može
poslužiti kao ars poetički predložak ili pozadina
za čitanje njegove poezije, on govori/piše: „Može
li negiranje organizacionog, odnosno kompozicionog principa postati oformljujuća snaga. Slutim
da može, ako nam model predstavljaju čičoka,
odnosno prekrasan, devičanski nakazan svet karfiola.” I to nas nesumnjivo dovodi do naslova ove
monografije „Studije o kar fiolu”.
Istraživanje nepravilnosti, greške, čičoke ili krivog
ugriza svakako je jedna od poetičkih preokupacija pesnika. Nepravilnosti kao mesta povezivanja,
srastanja sasvim raznorodnih stvari: mišolovke i
bazilike svetog Petra, pletene punđe i kolača, očišćenih pilića i Haima Sutina, tasova malog slanika
i slepe boginje pravde, muva i bivanja (legyek),
žarišta su semantičke eksplozije, poetske i poetičke mine. Možda nije slučajno, da je i Judita Šalgo,
„jedna od najboljih prijateljica, bliska saradnica”
Ota Tolnaija, pre svega iz herojskih vremena Tribine mladih i Uj Symposiona, u jednoj od svojih
priča „Irena ili o Marini ili o biografiji” u fakticitetu
greške našla potvrdu realnosti pojava: „Ima li ičeg
čulnijeg, opipljivijeg od greške, od zamenjivih,
zamenjenih reči, od blistavih omaški, pogrešnih
ljudi, ičeg stvarnijeg od zamenjenih biografija,
podmetnutih izjava, ispremeštanih misli, lažnih
priznanja na osnovu kojih gone ljude u aps i smrt”.
Ili „kad snovi o modernoj književnosti postanu policijsko pitanje”, rekao bi Oto Tolnai, i nešto dalje
„otada retko pišem pesme koje ne bih potom
sam digao u vazduh, omeo ih heteregonim elementima, od kojih su svi neprovereni, neproverljivi, budući da je istina, čak i lirska, uvek složenija,
opasnija...”
Sintagma čista poezija, dakako, ne smera na određenje žanra. Jer ona je podjednako prisutna i u
pesničkim i u proznim delima Ota Tolnaija. I priče
pevaju, i pesme pripovedaju. Konačno, sva njegova dela kreću se u jednom žanrovskom presezanju, ili jednom žanrovskom međukoraku. Tekstovi
preletači, eseji, digresivne stranputice, sekvence
iz istorije kulture, umetnosti, filozofije, filološke
opser vacije... razlivaju se, razgranavaju tkivo teksta, raspinjući i kidajući granice žanra koji postaje
nebitno, drugorazredno pitanje. Sve su to, rekao
bi pesnik, jedna „tolnaijada”: odrednice Novog
Tolnaijevog svetskog leksikona.
Čista poezija govori o „osetljivosti kao centralnoj
kategoriji”, o podrhtavanju, treperenju, s kojim se
svet dočekuje i potom o „(prisnom) dahtanju”, kada se o njemu izveštava. Treperenje, rađanje i smrt
tiskog cveta, slatina, plavetnilo mediterana, azur,
Kr vavo jezero... ključne su reči ove osetljivosti.
Adalbert Šif ter u svom romanu „Visoka šuma” nekoliko pasusa posvećuje dr vetu koje svim svojim
lišćem, na svaki dah vetra zatreperi i još dugo se
potom „taj zelenosrebrni trepet” komeša i podrhtava. Da li zato „što ga je Gospod osudio na večni
nemir da pri svakom dašku vetra pretrne i zadrhti kao onaj večni Žid kojem nikada nema pokoja”
ili je „treperenje jasike izvesno dolazi samo od dugačkih i tankovitih peteljki na koje ona postavlja
svoje listove kao vetrokaze, da ih svaki dašak provetri i okrene...”? Poput te jasike, trepetljike, celim
svojim bićem pesnik podrhtava.
Svaka i najmanja sitnica, sporednost, pre i iznad
svega baš ona, povod je za nastanak pesme. Jedan, pomalo skrajnut, lako previdiv moto, otvoriće još jedan važan ulaz u ovu zbirku: „britva s
drškom od kornjačevine/kao mala balerina/blago
se nakloni”. Sa velikim uvažavanjem, mali neugledni predmeti, sporedne stvari, šamlice, biserni zubi
48
49
Pa onda u jednoj pesmi, prisvajajući ga, citira Holana:
Konačno, sva njegova dela kreću se u
jednom žanrovskom presezanju, ili
jednom žanrovskom međukoraku.
Tekstovi preletači, eseji, digresivne
stranputice, sekvence iz istorije kulture,
„Nije mi sporedan
umetnosti, filozofije, filološke opservacije...
Ni jedan kolačić, niti pad
razlivaju se, razgranavaju tkivo teksta,
Djeteta u koprivama... I kad mu majka kaže:
raspinjući i kidajući granice žanra koji
Idi po rum za čaj,
postaje nebitno, drugorazredno pitanje.
A ono ide i stalno ponavlja: rum za čaj, rum za čaj,
Sve su to, rekao bi pesnik, jedna
Dok na koncu ne prošapće: drum za raj...
„tolnaijada”:
/
U već pominjanom inter vjuu, Tolnai, povodom
čitanja Petefija, navodi rečenicu Alberta Sent Đerđija, koja kaže da naučnici ne nalaze tajnu života
zato što je ona prostija nego što oni misle.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
I priče pevaju, i pesme pripovedaju.
motike, zelene komode, izribane ladice, žičane
četke, suknjice leda, vojnička ogledala, jastučići za
igle, limeni lončići... uvode se u pesmu. Njihova
imaginarna, emotivna prepunjenost postaje sama
pesma: „ničim se ne bavim što nisam bar vrhom
prsta mogao da dodirnem”. One su ono sidro koje prizemljuje i ohrabruje beskrajni apetit poezije,
vezuje „preslanu mastiljavu čorbu Jadrana” sa „velikim tortama od šlaga malih poslastičarnica”. Sve
je već tu, zatočeno u lokalnom koloritu, Pišta Konc,
kanjiški advokat, u rutini i egzotici provincijalnog,
postaće jedini oslonac u svetu: „Kuda i da krenem/
daljine su već u meni”. Daljine dozvane u „unutrašnjem moru”, vlastitoj „geosferi i hidrosistemu”,
daljine zasićene književnim, likovnim, višestruko
kulturno isposredovanim, ulančanim pa onda ponovo zamešanim ili razasutim referencama i fragmentima, daljine prisvojene i odomaćene.
N OVA M I SAO
/
Ipak, Tolnaijev balkanski drum koji stremeći daljinama vijuga od severne Bačke, Velikom Jugoslavijom do Jadrana ponajmanje vodi u raj. „Balkan.
Zemlja sjajnih uspomena, uzbudljivih svetskih
briga” zapisano je u Tolnaijevom svetskom leksikonu. Na tom istorijsko-geografskom terenu, piše
Tolnai, sprovode se njegova istraživanja. Svaki beznačajni predmet koji iskrsava u tom vrludanju i
razgranavanju, regresiranju i digresiranju, skladište je slika sećanja, sećanja i kontrasećanja, tuđih,
vlastitih, pesnički izrešetanih, krvavih. Taj živi, nepredvidivi, prepleteni i prezaisćeni korpus, repetira se u svakoj pojedinoj pesmi. Repetira i precizno pogađa. Zato pesnik, duboko i proživljeno
može da napiše: „ja ne asociram, ja prikazujem
svoje rane”. Popisuje ih, povezuje, razvrstava. Crni
sto (gondola), ikonostas, zelena komoda, zujavo
plavo-zlatna košnica i purpurni otoman, uokviruju prostor ove pesničke anamneze i forenzike. U
tom okviru, kroz jednu individualnu imagologiju,
Tolnai istražuje i reflektuje sveukupni „mis-en-scene” vlastitog života, velike i neznatne poteze istorije, ogriske vremena i prostora, kulturni i umetnički milje, fragmente „sveta umetnosti”, stvarajući jedan heterotopni prostor u koji smešta različite i često nespojive objek te i lokacije poput
Fukoovog vrta u kojem je „i najsitniji delić sveta u
isto vrijeme i njegova sveukupnost”. n
Strategije čitanja:
nepotpune manjinske arhive
Zbornik Strategije čitanja, Fakulteta za medije i komunikacije,
priredila Mirjana Stošić, Beograd, 2014.
Piše: Ana Koncul
„Čak i ako iziskuje od čitaoca da uđe u polje u kojem mu nedostaje vazduha i
u kojem mu izmiče tlo, čak i ako, izvan tih gromovitih pristupa, čitanje deluje
kao da je učestvovanje u otvorenom nasilju koje je delo, u sebi samom ono je
mirno i tiho prisustvo, umirena sredina nesrazmernosti, tiho Da koje je u
centru oluje.”
Rolan Bart, „O Čitanju”
N
asuprot nešto tradicionalnijim uverenjima
karakterističnim za ranog Vitgenštajna, logički pozitivizam i analitičku filozofiju, koji podrazumevaju da što je konkretnija denotacija znaka u odnosu na njihov referent, to je sam znak smisleniji,
savremene semiotičke teorije pretpostavljaju da
je istovremeno postojanje bar dva inkompatibilna
sistema označavanja (dve različite kulture, dve
strukture, dva jezika ili nekog drugog sistema kodova) minimalni uslov za stvaranje značenja ili
razumevanje određenog tek sta. Smisao otuda
nastaje pri konfrontaciji sa nepoznatim, sa onim
za šta se pređašnji načini interpretacije ispostavljaju kao neadekvatni; a neprevodivost, nerazumevanje, pogrešne interpretacije i entropija se
smatraju preduslovima za stvaranje značenja.
Zbornik „Strategije čitanja” u izdanju Fakulteta za
medije i komunikacije, koji je priredila Mirjana Stošić, predavačica na Fakultetu za medije i komunikacije, predstavlja doprinos korpusu literature
koja se upravo bavi pozivom na stvaranje značenja
kroz, na određeni način, aporetičko čitanje – kroz
blasfemični pokušaj prevođenja pročitanog na
jezik koji je smislen i blizak čitaocu, kroz prevođenje koje je ujedno i nemogući prolaz iz opskurnog
ka svetlu (ali i obrnuto), mučni, nepremostivi pro-
laz nad beskrajnim ponorima; neiz vršivo, teško,
odbojno čitanje koje je zapravo nešto posve drugo – događaj budućeg adventa, stvaranje viška
značenja i viška zadovoljstva. Zbornik čini devetnaest tekstova iz oblasti semiotike, studija kulture,
književne teorije, studija prevođenja, filma, medija i komunikacija, i postmoderne teorije. Većinu
prevoda čine tekstovi koji su sami deo francuske
poststrukturalističke misli, ili predstavljaju njeno
nasledstvo. Među autorima tekstova su Suzan Sontag, Pol de Man, Semjuel Veber, Delez, Eko, Batler,
Pegi Kamuf, kao i autori čiji su tekstovi više nego
dragoceni za savremenu kritičku teoriju, ali gotovo nedostupni domaćoj čitalačkoj publici – Džefri
Hartman, Džek Halberstam, Džeremi Fernando,
Majkl Orurk, Ejmon Dan i N. Ketrin Hejls. Kako tekstovi ne predstavljaju pregled metoda i strategija
čitanja, Zbornik je u određenom smislu deceptivno naslovljen i pre ga je moguće opisati kao manjinsku arhivu tek stova o čitanju nego kao neku
vrstu priručnika. Iako je tek stovima naizgled zajednička samo književno-teorijska orijentacija i to
što predstavljaju karakteristična rasejana čitanja,
ono što ih još vezuje je, kako autorka navodi, još i
to što „per ver tiraju smisao ’tek sta’ uvek u distopijskom značenju”.
Zbornik predstavlja poziv na etiku neodgovornosti (Orurk, Dan), na blefiranje pri čitanju (Fernando), na slepilo, na per verdeformativnost, na razigrano, arbitrarno čitanje, na monstruoznu hrabrost koju je neophodno skupiti kako bi se knjiga
otvorila, kako bi se izmestilo ili pokazalo nepoštovanje prema napisanom (Orurk, Dan), kako bi se
izneverile napisane reči (Derida), ili prekršili zakoni teksta. To je poziv da se knjiga rastereti od autora (Blanšo), poziv na otpor usmeren ka prevođenju sveta u problem savršeno tačnih kodova i
situacija u kojima označitelji označavaju stabilne,
jasno razgraničene, nedvosmislene označene. Ovo
otvaranje za šumove u komunikaciji i upozorenje
koje sugeriše da rigidni prevodi i stroge interpretacije mogu uzrokovati gore iluzije od višeglavih
monstruma upućuje i na mogući propust u ovoj
zbirci tek stova (koji je unapred opravdan već
obimnim izdanjem i određenjem Zbornika kao
uvek nepotpune arhive) – doprinos Done Haravej
odlaganju konačnog tumačenja teksta i razumevanju čitanja kao afirmativnog i pluralnog, koji
nikako nije zanemariv. Svakako, kolekcija tekstova
nedvosmisleno otvara prostor za čitanje koje provocira nove semantičke veze i koje dalje proizvodi suštinski nove tekstove i prostor za čitanje koje
prekida, remeti, manipuliše, kvari, eksploatiše,
dodaje ili doprinosi inače već korisnom tek stu.
Premda je nemoguće (i pre svega nepoželjno)
Zbornik odrediti kao celinu, nakon čitanja autorkina zamisao ostaje jasna – nužno je svakom tekstu pri stu pi ti kao Bal za kovoj ša grinskoj koži,
„ne-mestu epistemološke i/ili empirijske aporije,
narativu o kraju narativa”.
„Strategije čitanja” doprinose borbi za jezik ispunjen šumovima, zagađenjem i nelegitimnim fuzijama; ponovnoj konceptualizaciji i reimaginaciji
čitalačkih praksi, naglašavajući ključnu ulogu šumova i buke u različitim kontra-hegemonim društvenim praksama. Zbornik pruža uvid u kulturološki značaj pogrešnih interpretacija i neprevodivosti, i skreće pažnju na važnost subverzivnih
čitalačkih strategija, koje kao takve potencijalno
služe i kao otpor inače opresivnim dominantnim
kulturnim kodovima. Mirjana Stošić u predgovoru
upozorava da „iskustvo čitanja postaje drugo ime
za istoriju beskonačnih neuspeha da se značenje
i smisao fik siraju”1, te odatle verovatno potiče i
najznačajniji doprinos ovog zbornika (prevedenom) telu tek stova o čitalačkim prak sama, ali i
mnogo više od toga, korpusu literature iz oblasti
semiotike, studija kulture i kritičke teorije objavljene kod nas.
1
Mirjana Stošić, Predgovor, u Strategije čitanja, priredila Mirjana Stošić, Fakultet za medije i komunikacije,
Beograd, 2014.
50
Kako tekstovi ne predstavljaju pregled
metoda i strategija čitanja, Zbornik je u
određenom smislu deceptivno naslovljen
i pre ga je moguće opisati kao manjinsku
arhivu tekstova o čitanju nego kao
neku vrstu priručnika. Iako je tekstovima
naizgled zajednička samo književno-teorijska orijentacija i to što predstavljaju
karakteristična rasejana čitanja, ono što
ih još vezuje je, kako autorka navodi,
još i to što „pervertiraju smisao ’teksta’
Konačno, pomalo je beznadežno očekivati instrukcije o tome kako čitati ili svojevrsnu disciplinu ili nauku o čitanju. Kako u tek stu koji otvara
Zbornik Rolan Bart piše, ona bi jedino bila moguća kao „Nauka o Neiscrpnom, u Bezgraničnom
premeštanju (...) čitanje bi, sve u svemu, bilo neprestano kr varenje kojim bi se struktura (...) stropoštala, otvorila, izgubila, verna po tome svakom
logičkom sistemu koji ništa ne može definitivno
da zatvori – ostavljajući netaknutim ono što bi trebalo nazvati kretanjem subjekta i istorije: čitanje,
bilo bi tamo gde se struktura sluđuje.”2 n
2
Rolan Bart, „O Čitanju”, u Strategije čitanja, priredila
Mirjana Stošić, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 2014.
51
N OVA M I SAO
/
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Već više od pola veka nemoguće je isključivo koristiti odrednicu tekst, te je danas i samo čitanje
mnogo šira instanca i obuhvata više od pukog
procesa čitanja pisane reči. Tako zbornik „Strategije čitanja” nudi značajne resurse za razumevanje
savremene kulture uopšte. Prevođenje na razumljivo uvek iznova podstiče strujanje rezer vi tekstova i vodi ka procesu stvaranja novih kodova i
novih jezika. Mnoštva različitih sistema označavanja i inicijalna neprevodivost stvaraju različite tenzije i tako uzrokuju eksplozije (značenja) i generisanje uvek novih tek stova. Prevođenje između
često radikalno različitih semios fera, koje je u
osnovi procesa čitanja, ne samo što predstavlja
nepresušni izvor za autokomunikaciju kulture, već
postavlja i uslove za preispitivanje ključnih procesa konstituisanja subjektivnosti i identiteta.
/
uvek u distopijskom značenju”.
Roman Vs. Priča
Slikanje sveta ili
slikanje događaja?
Piše: Srđan V. Tešin
Predmet izučavanja teorije pripovedanja postao je i ostao roman, shvaćen
bezmalo kao prototip književne proze iz kog proishode sva merila.
Vladislava Gordić, „Hemingvej, poetika kratke priče”
P
riča, kao književni žanr, ne može biti adekvatno definisana, pre svega zbog svoje beskrajne
flek sibilnosti. Kad je sve priča teško je odrediti
njene granice i distink tivna obeležja. Ipak, priču
možemo porediti u odnosu na roman. Priča, recimo, nije roman jer nema njegovu širinu, domet i
univerzalnost. Priču ne bi trebalo razlikovati od
njoj bliskih formi, iako je narativna praksa velikog
broja autora iz celog sveta učinila neophodnim
insistiranje na generičkoj i formalnoj dinstinkciji
između kraćih (kratka kratka priča, fleš fikcija, mikro fikcija, mikro narativ, mikro priča, priča na razglednici, br za priča, mini priča, jednominutna
priča, roman na dlanu ili prozni aforizam), kratkih
(kratka priča) i dužih proznih dela (pripovetka, novela, roman). U ovom mikroeseju pokušaćemo da
odgovorimo na pitanja o razlici između romana i
priče (pod ovim terminom ćemo podrazumevati
sve žanrovske podvrste kratkih i najkraćih proza).
Prozne forme se, najpre, razlikuju po dužini: kratka priča mora biti kratka, inače, prosto rečeno, nije kratka priča i to je neizbežno ključna činjenica.
No, ne slažu se svi teoretičari i pisci sa ovim najosnovnijim određenjem kratke priče. Recimo, David
Albahari u eseju „Kako čitati kratku priču?” kaže:
„Po meni, kratka priča može da bude jedna reč
kao i tekst od stotinak strana. Dužina je nešto što
sam autor određuje kada piše kratku priču.” Ipak,
dužina ostaje kao presudan fak tor u defnisanju
proznih oblika i predstavlja ključnu razliku između
kratke priče, priče, pripovetke, novele i romana.
Norman Fridman se, piše Alan Pasko u studiji „O
kratkoj priči: u kratkim crtama”, svojevremeno zapitao: „Šta čini kratku priču kratkom?” Fridman je,
poput Albaharija, bio svestan toga da je kratkoća
kratke priče relativna. To u pr vom redu znači da
su dela ovog žanra kraća od nekih drugih dela, ali
ne znači samo to. „Po Fridmanu, kratka priča nije
kratka zbog većeg jedinstva radnje, niti zbog statičnog ili restriktivnog poimanja književnog lika,
već stoga što se bavi malim stvarima”, piše Vladislava Gordić u studiji „Hemingvej, poetika kratke
priče”. Fridman, ipak, nije uspeo da ustanovi konačna distink tivna obeležja ovog žanra: „Priča”,
kaže on, „može biti kratka zato što je sama radnja
u osnovi jednostavna; ili zato što je radnja, ukoliko
je kompleksna, redukovana sredstvima selekcije,
smanjenja opsega i/ili kroz tačku gledišta”. Dužina,
ovde se Fridman i Albahari slažu, zavisi od toga na
koji način autor želi da obradi materijal. Taj zaključak nije nipošto trivijalan niti očigledan.
Pol Zumtor ističe da „kratkoća nikada nije stvar
slučajnosti, već uvek predstavlja formativni model”. On izvodi generalni zaključak o tome da sama kratkoća nameće određene forme, smatrajući
da su kratki tekstovi uvek okrenuti sadašnjem trenutku i postojanju u sadašnjosti. Zumtor veruje da
u kratkoj priči postoji težnja ka tome da se zanemari proces i raz voj u korist prikazivanja jedne
stvarnosti. Kratka priča nikada ne prikazuje proces. Štaviše, Meri Luiz Prat navodi činjenicu da
„veliki broj kritičara smatra trenutak spoznaje kanonskom odlikom moderne kratke priče”.
Kratkoća kratke priče nameće posebnu vrstu ekonomičnosti, koja se kloni proširivanja, suvišnosti,
pa čak i ponavljanja. Oni oblici ekonomičnosti koji zahtevaju proširivanja su izvan parametara kratke priče. U ovom žanru ekonomičnost znači da su:
i dve reči previše, ako je dovoljna jedna!
Da li izvesne teme ne pogoduju priči? Moderna
kritika smatra za ak siom da umetnička vrednost
ne može zavisiti od teme koju je umetnik odabrao
da obradi. Fridman tvrdi da ne možemo specifikovati to da se priča bavi određenom vrstom tema
ili da sadrži određeni pogled na svet. Ipak, uživanje u otkrivanju nepoznatih istorijskih, religijskih
i kulturnih stvarnosti je uglavnom izvan domašaja kratke priče. Izbor teme je u direktnoj vezi sa
time što u priči deluje malo likova, na skučenom
prostoru, u munjevitom odsečku vremena. Kratka
priča se, dakle, ne ograničava na određen broj tema, ali joj posebno prijaju granična područja.
Bitno je i pitanje: „Šta pisac kratkih priča očekuje
od svojih čitalaca?” Kako se autori kratkih priča ne
mogu zadržavati da bi pružili detaljna razjašnjenja, moraju pretpostaviti čitaočevo prethodno
znanje, koje može i ne mora biti prisutno kod određenog čitaoca u određenom trenutku. Priča nije u mogućnosti da inkorporira česte, sistematske
redundantnosti koje se javljaju u romanu. Zbog
toga autori moraju pretpostaviti da će čitalac
obratiti pažnju na sve elemente dela i upamtiti ih.
Istine radi, kako primećuje Pasko, značajni, „evokativni detalji javljaju se i u romanu, ali nisu toliko
primetni, zbog njegove obimnosti.”
Priča teži ka opštem. Čak i kada obiluje detaljima,
čitaoci su pre skloniji generalizovanju nego pri čitanju romana. Ne samo što autori moraju da pretpostave da će čitalac primetiti svaku reč, sliku ili
ritmičnost u priči, već su čak i skloni tome da sva-
52
4. Kratku priču karakteriše ograničen broj likova,
samo jedna radnja i jednostavna fabula (obično
je čine: ekspozicija, zaplet, kulminacija i tužan/srećan završetak).
5. U kratkoj priči obično nema mnogo radnje, skoro da nema ni razvoja likova, a ono što je karakteriše može se opisati kao „komadić života uhvaćen
objektivom”.
6. U kratkoj priči fabula nije naročito složena (za
razliku od fabule romana), ali stvara jedinstven
utisak, a u čitaocu ostavlja više jedno snažno osećanje negoli skup upamćenih činjenica (ali čitalac
svakako mora da obratiti pažnju na sve elemente
dela i da pokuša da ih upamtiti).
7. Kratka priča (uglav nom) prika zuje prelomni
životni trenutak (koji može imati za posle dicu
„fatalni udarac”).
8. Kratka priča pruža jedinstven utisak tona, boje
i efekta.
9. Kratka priča vrlo često ima otvoren/iznenadan
početak i otvoren/neočekivan kraj.
10. Kratka priča je ograničena na jedan ambijent
(fiksno mesto i vreme, društveno okruženje).
Kratku priču uglavnom odlikuje jedinstvenost,
pre nego mnogostranost. Anri Žid je verovao da
je ta orijentacija dovoljna da načini razliku između
romana i kratke priče: „Roman, kako ga ja prepoznajem ili zamišljam, sastoji se od mnoštva različitih gledišta, podređenih mnoštvu različitih likova koje autor postavlja na scenu”. Kod nekih pisa-
53
Umesto zaključka ovog mikroeseja, taksativno ćemo nabrojati jedanaest najtipičnijih odlika kratke priče, ključnih za razlikovanje u odnosu na
roman:
1. Kratka priča je delo prozne fikcije koje se može
pročitati u jednom navratu. (Nasuprot ovom Poovskom određenju kratke priče sagledanog iz ugla
čitaoca, Rejmond Karver, iz ugla autora, kaže: „Priča ili pesma mogu se napisati u jednom dahu.”)
2. Kratka priča kombinuje objektivne, realistične
opise sa pesničkom atmosferom.
3. Bliska je veza između kratke priče i pesme, jer
se u obema javlja jedinstveni spoj ideja i strukture.
Pojava novih medija i raz voj komunikacionih
tehnologija uticala je i na raz voj, promenu i nastanak novih proznih žanrova. Tako se, pojavom
društvenih mreža i razvojem veb platformi, otvorilo široko polje za formiranje novih proznih žanrova kao što su tviter priče, SMS priče, blog priče,
fejsbuk priče i druge žanrovske podvrste uslovljene tehničkim ograničenjima. Bićemo svedoci toga
da li će priča – zbog toga što kratkoća i sažimanje odgovaraju potrebama savremenih ljudi i što
priči pogoduje duh modernog (tehničkog i tehnološkog) vremena (čitanje literature sa ekrana
računara, tableta, e-čitača ili smartfona) – biti vodeći žanr 21. veka i da li će odneti prevagu nad
romanom? n
N OVA M I SAO
/
U kratkoj priči autori se više oslanjaju na raspored
nego na ponavljanja ili razvoj, više na nagoveštaje, nego na naglašeno isticanje. O nemogućnosti ponavljanja u kratkoj priči, Vladislava Gordić
piše: „Kratka priča ima otvorenu formu, formu
koja uvek upućuje na svet izvan konteksta, sadržaja i granice priče. U kratkoj priči nema mesta za
ponavljanja i unakrsne reference”. Kratka priča
izbegava proširenja i radije pribegava elipsi, indirektnim zaključcima i izražavanju u malo reči.
Priča se jasno odvaja od romana, mada je teško
sagledati sva njena distinktivna obeležja. „Ona sama u sebi sadrži ambivalenciju, budući da može
biti događaj izraza (čime se približava lirskoj poeziji, a gubi distinktivna prozna obeležja poput zapleta) ili izraz događaja (što znači posedovanje
čvrste kompozicije karakteristične za prozne forme)”, zaključak je koji Vladislava Gordić izvodi povodom neumitnosti ambivalentnih određenja
kratke priče, ističući napetost između izraza i događaja, forme i sadržine, priče i diskursa, kao načelo koje je definiše.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Priča je, zbog kratkoće kao osnovne osobine, osuđena na intenzivnost. Bodler to jasno kaže: „Kratka priča, jezgrovitija od romana, zgusnutija, uživa
večite blagodeti sputanosti: njen efekat je intenzivniji, a pošto je daleko manje vremena potrebno
za čitanje priče nego za razumevanje romana, ne
gubi se ništa od utiska celine.”
ca ova tendencija dostiže stepen zakonitosti. „Dok
je romanu cilj slikanje sveta, priča slika događaj,
služeći se u tome ograničavanjem i sažimanjem
na pojedinačno i izuzetno”, navodi Vladislava Gordić najbitniju razliku između romana i kratke priče
i ukazuje na to da kratka priča nije opterećena činjenicama i analizom kao roman i da je po svojoj
koncentrisanosti bliža lirskoj poeziji. Kratka priča
ima izraženu tendenciju ka jedinstvu, a čak i kada
se javlja udvajanje, uvek postoji izvesna direktnost
i jednostavnost, po kojoj se kratka priča razlikuje
od drugih i dužih proznih žanrova.
/
11. Kratka priča mora biti kratka!
kom od elemenata pridaju veliku važnost. Od čitaoca se očekuje da čitaju dubinski i između redova.
Prema ovome, priča zahteva posvećenog čitaoca.
Liz Mekgetigan
Javne biblioteke na talasu
novih tehnologija
Razgovarala: Ivana Jovanović Arsić
Početkom novembra u rekotoratu Novosadskog univerziteta održan je
Međunarodni okrugli sto „Javne biblioteke i njihova publika” u organizaciji
udruženja Kulturis, Gradske biblioteke u Novom Sadu i Gradske biblioteke u
Pančevu. Oko stotinu bibliotekara iz cele Srbije, uz razmenu iskustava i
mišljenja sa domaćim i inostranim stručnjacima, bavilo se toga dana
dvema važnim temama: Koja je uloga biblioteke u lokalnoj zajednici i
Koja je uloga biblioteke u eri novih tehnologija?
R
azgovor o temi „Koja je uloga biblioteke u eri
novih tehnologija” otvorena je izlaganjem Liz Mekgetigan, direktorke Odeljenja za digitalne bibliotečke sadržaje škotske firme Solus, koja se bavi
menadžmentom digitalnih sadržaja i komunikacijama. Liz je u Solus došla sa pozicije šefa Bibliotečke i informativne službe grada Edinburga. Ima
zavidne rezultate u oblasti javnog informisanja,
raz voja elek tronskih sadržaja i upravljanja informacijama. Koordinirala je niz izmena u gradskim
bibliotekama kroz inovativnu upotrebu društvenih medija i elektronskih knjiga. Inicijator je pr ve
britanske aplikacije za mobilni telefon namenjene
korisnicima biblioteka, Edinburgh’s library app.
Čini se da još uvek nismo u potpunosti svesni važnosti koju nove tehnologije igraju u svakodnevici korisnika javnih biblioteka i publike kulturnih programa
uopšte. Na Okruglom stolu „Javne biblioteke i njihova publika” veoma slikovito si pomenula da će u
toku ove godine više od 150 miliona ljudi biti rođeno
u društvima čija se ekonomija temelji na tehnologiji
i informacijama.
Liz Mekgetigan: Upravo tako. Moramo da promenimo vizuru. To nije pitanje izbora, već pitanje
opstanka javnih biblioteka. Promene koje slede
su neminovne.
Potrudila si se da definišeš tzv. top 10 trendova sa
kojima javne biblioteke treba da se uhvate u koštac
i volela bih da ih pojasniš.
Liz Mekgetigan: Vrlo rado. Na prvom mestu to je
kreiranje fizičkog prostora koji podstiče saradnju: javne biblioteke uživaju poverenje svoje
zajednice i deluju poput katalizatora: spajaju ljude
i ideje kako bi zajednica ostvarila svoj potencijal.
Biblioteke treba iznova da osmisle i dizajniraju svoj
prostor, proizvode i usluge koji bi bili u skladu sa
potrebama svoje sredine. Moramo da ulažemo u
veštine naših korisnika, da ostvarimo saradnju sa
javnom administracijom na lokalnom i državnom
nivou oko zajedničkih ciljeva. Mislim i na partnerstvo sa školama u smislu obrazovanja i podučavanja u okviru same zajednice. Zatim, tu je saradnja
sa lokalnim biznis sektorom, sa privrednim komorama, službama za zapošljavanje u cilju usklađivanja neophodnih znanja i veština sa potrebama tržišta i upotrebom novih tehnologija. Cilj je
pomoć u pronalaženju zaposlenja, u vidu stvaranja veoma stručne, a opet vrlo flek sibilne radne
snage.
platformi predstavlja za biblioteke novi resurs za
poboljšanje odnosa sa korisnicima i priliku da
učvrste svoju poziciju u središtu kulturnog života
u okruženju. To je sada i put za bibliotekare da
raz viju veštine i sadržaje zajedno sa svojim korisnicima. Takođe, to je način da se izgradi zanimljiv
sadržaj npr. u vezi sa lokalnom istorijom i nasleđem i da se potencijalno izgubljena istorija sačuva
kroz samoizdavačku delatnost.
Tu je potom 3D štampa. Iznenadili biste se da čujete da je tehnologija 3D štampe stara već 30 godina. Međutim, tek odnedavno se odomaćila u
javnim bibliotekama kako su one postajale prostori za saradnju sa poslovnim okruženjem, digitalne laboratorije i centri učenja. Baš kao što su
biblioteke pr ve ponudile javnosti slobodan pristup knjigama i novinama, pa potom internetu i
računarima, potrebno je da se omogući širok pristup ovoj, kao i drugim novim tehnologijama. Ako
biblioteke ne budu napravile ravnotežu u smislu
pristupa novim tehnolgijama, ko će?
Na isti način kako smo to učinili sa knjigama i računarima, biblioteke treba da zauzmu vodeću
ulogu u nastojanju da se pomogne ljudima svih
starosnih dobi da izgrade veštine i znanja koji su
im potrebni za napredovanje u visokotehnološkom svetu. 3D štampa prevazilazi granice procesa
digitalne transformacije našeg društva, a bibliotekari pomažu zajednici da iskoristi dobrobiti tog
raz voja. Korišćenje 3D štampe u bibliotekama
predstavlja osposobljavanje ljudi da se uključe u
kreativno učenje, pokrenu poslovne inicijative i
rešavaju složene probleme.
Na četvrtom mestu je interaktivnost pri učenju.
Pojam pismenosti u današnje vreme obuhvata
mnogo više od pukog čitanja i pisanja; evoluirao
je u „transpismenost”, poznatiju kao ovladavanje
veštinom čitanja, pisanja i komunikacije u nizu
platformi i alatki. Budućnost učenja činiće interaktivno i kreativno iskustvo, često u grupama, uz
korišćenje zvuka, dodira i vida, i ono prestaje da
bude pasivno iskustvo. Bebe su danas okružene
Na drugom mestu, neophodno je pružiti podršku
javnosti oko razvoja elek tronskih sadržaja i
elek tronskih knjiga. Pojava samoizdavačkih
54
Potpuno digitalne biblioteke: Budući da pozajmljivanje knjiga opada u mnogim mestima širom sveta, polako se nazire model biblioteke bez
knjiga: biblioteke u kojoj bibliotečki fond čine digitalni sadržaji i razvojne platforme, najsavremeniji hardver i učenje utemeljeno na informacionim
tehnologijama. Na nacionalnom nivou javlja se
potreba za kreiranjem jedinstvenog korisničkog
inter fejsa za javne biblioteke.
Dobra digitalna ponuda može doprineti koheziji
usluga javne biblioteke u kreiranju zajedničke vizije o dometima digitalne biblioteke: u smislu hardverskih i softverskih resursa, kao i veština stručnog kadra koje su potrebne za ostvarenje ovog
cilja. Univer zalna digitalna plat forma može da
ispuni čitav niz relevantnih funkcija i pruži uverljivo iskustvo u radu sa korisnicima.
Rast društvenih mreža takođe nam pokazuje da
ljudi žele da doprinesu, da komuniciraju i da se
uključe. Reč je o pružanju korisnicima prilike da
se angažuju, uče na zabavan način i sami kreiraju
sadržaje.
Uvećana/virtuelna stvarnost: već nekoliko godina unazad uvećana stvarnost je tema na konferencijama o bibliotekarstvu kao sledeća velika
stvar u angažmanu korisnika. Iako je reč o impresivnim demonstracijama na konferencijama, do
sada nije bilo praktičnih implementacija u javnim
bibliotekama u Velikoj Britaniji. Međutim, došlo je
vreme da se i to promeni. Agencija za promociju
čitalačkih navika (Reading agency) organizovala je
projekat „Letnji čitalački izazov 2014” sa ciljem da
se popularizuju čitanje i raz voj pismenosti kod
55
BIG DATA VE LI KA KO LI ČI NA
PO DATA KA
Uz mnogo priče o konceptu big data ne čudi da
bibliotekare sve više zanima kako mogu da koriste
podatke iz biblioteke u cilju razvoja boljih usluga
i samog bibliotečkog sistema. Bibliotekari se nalaze u zavidnom položaju. Po prirodi stvari biblioteka prikuplja mnoštvo podataka o korisnicima
u trenutku dok su oni u interakciji sa bibliotečkim
sistemima i uslugama. One su preplavljene ovom
vrstom podataka i postavlja se pitanje kako isko-
N OVA M I SAO
/
dece i mladih http://www.youtube.com/watch?v=
IEscjARYwwg&feature=youtu.be Reč je o projektu
„Mitski lavirint”, inovativnom modelu saradnje između nas u Solusu i Agencije kako bi se tokom
letnjeg raspusta privukao što veći broj dece u biblioteke. Deca ili njihovi roditelji preuzimali su
besplatnu mobilnu aplikaciju na svojim mobilnim
uređajima pre dolak sa u biblioteku. Aplikacija
„Mitski lavirint” koristila je uvećanu stvarnost u
promotivnim materijalima, kao što su posteri i pozivnice za „Letnji čitalački izazov”. Magija zaista
počinje kada se uđe u biblioteku! Kada pomoću
aplikacije deca pronađu mitove, putem uvećane
stvarnosti aktivira se legenda na njihovom uređaju, animira ih i dozvoljava detetu da legendu „zadrži” na svom mestu u „Mitskom lavirintu”. Kako
deca prikupljaju više legendi, bivaju nagrađeni.
Kada nađu tri, dobijaju priliku da igraju specijalno
dizajniranu igricu na svom uređaju, nakon šest još
jednu utakmicu, a ako prikupe svih deset i virtuelnu zlatnu medalju. Mi sada po pr vi put raspolažemo brojkama koje mogu da pokažu kako je ova
aplikacija dovela do češćeg korišćenja biblioteke,
pre svega od strane dečaka.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
tehnologijom, a deca nauče da koriste tablete pre
nego što prohodaju. Deca su sve veštija sa tehnologijom i često im knjige deluju dosadno, i svakako manje interak tivno. Za učenje u školi već
danas se često koriste tableti, pa kakva bi onda
tek trebalo da bude ponuda biblioteke za njih za
5 godina?
Demokratizacija informacija: Demokratizacija
znanja je usvajanje i širenje znanja među nama –
običnim ljudima, a ne samo privilegovanom elitom kako je to nekad bio slučaj sa sveštenstvom
i akademicima. Za biblioteke to predstavlja i pretnju i priliku. To znači da više nismo čuvari informacija i znanja kao što smo nekada bili. Mnogi misle
da će nas internet zameniti. Ali upravo danas biblioteke predstavljaju lansirne stanice za učenje
veština koje zahtevaju „transpismenost” i stvaraju
okruženje za podučavanje ljudi. Demokratizacija
informacija je ključni razlog zašto moramo da se
istaknemo na polju stvaranja kvalitetnog sadržaja i negovanja „transpismenosti” naših korisnika.
/
Hibridni prostori – deljenje prostora sa drugim
javnim službama: Širom sveta biblioteke funkcionišu sa neadekvatnim finansijskim sredstvima.
U brojnim slučajevima lokalna javna administracija ima već odvojene budžete za razne vrste usluga u okviru kojih bi se biblioteke prirodno mogle
uklopiti. Rešenje ovog problema je u zajedničkom
smeštanju nekoliko različitih javnih službi u isti
prostor čime se olakšava pristup korisnicima i štede javna sredstva.
tegiju angažovanja zajednice, dostupnosti online
resursa, e-knjiga i kanala komunikacije putem društvenih mreža.
Preko 50 lokalnih administracija širom Velike Britanije danas koristi našu aplikaciju „Biblioteka u
džepu”.
Kako će se ove promene odraziti na zaposlene u bibliotekama i njihov način rada? Da li su oni spremni
za ove promene? Kako mogu da se pripreme za ono
što ih čeka?
Liz Mekgetigan: Kako bismo iskoristili sve mogućnosti digitalne ere moramo se popeti čitavu
stepenicu naviše.
ristiti to što su inicijalno u velikoj meri nestruktuirani podaci. Budućnost biblioteka može zavisiti,
u ne maloj meri, od naše sposobnosti za analizu i
upotrebu raznih vrsta podataka, koje kreiramo ili
im imamo pristup, i naše sposobnosti da se ponovo povežemo sa korisnicima na maštovit i inovativan način. Ova budućnost zavisiće od novih uloga i novih vrsta usluga u biblioteci. Ukoliko biblioteke budu u stanju da ispune očekivanja korisnika i doprinesu boljem iskustvu, onda će moći da
iskoriste svoju poziciju i upotrebe podatke za
razvijanje onih vrsta usluga i sistema koji korisnici
u 21. veku očekuju. Imamo priliku da prikupimo,
analiziramo i postupamo u skladu sa podacima
koje imamo i da napravi značajan zaokret ka našim korisnicima.
I završila bih sa sledećim: naučimo da budemo
konkurentni! Novi bibliotekar mora biti lider!
Uloga zahteva čvrstinu, ličnost, marketinške i promotivne veštine. Potrebno je da prodate uslugu
lokalnim liderima u vašem okruženju. Biblioteka
radi u konkurentnom okruženju – vaši korisnici
sada imaju alternativu za usluge biblioteke. Drugi
se trude da vas nadmaše u zadovoljavanju njihovih potreba, a vi se tu slabo snalazite. Ljudi imaju
iskustva u radu sa klijentima, poput Starbak sa,
Gugla, Amazona i Epla. Vaš fizički prostor mora
biti moderan, gostoljubiv, ponudite kafu ako je
moguće, ljudi treba da požele da svraćaju kod vas
i da se tu zadrže.
Hvala ti na ovom detaljnom obrazloženju. Primećujem da u Solusu dosta pažnje poklanjate mlađoj populaciji.
Liz Mekgetigan: Trudimo se da privolimo mlade ljude knjigama, pismenosti i bibliotekama na
njima prijemčiv način. Upravo na osnovu uspeha koji smo postigli u korišćenju tehnika uvećane stvar nosti, ne dav no smo kreirali aplikaciju
„Bibliotečko blago, podsticajna igra za javne biblioteke”. Obezbedili smo 3D štampače za svaku
biblioteku i pružili priliku deci da odštampaju svoje omiljene likove iz igrice. Na ovaj način učenje,
čitanje i nove tehnologije „uvijene” su u šareni papir zabave!
Svet biblioteka i bibliotekara je na prekretnici! Budućnost je stigla a sa njom i neizvesnost i nedoumice, ali i ogroman kapacitet za inovacije i nove i
uzbudljive mogućnosti. Kako bismo ih iskoristili
moramo da redefinišemo našu poziciju i naše
usluge, da publici i lokalnim vlastima ponudimo
profesionalnu i digitalnu uslugu, okrenuti korisnicima. Nova ponuda mora biti kombinacija izvrsnosti u društvenom, fizičkom i digitalnom smislu.
Neophodno je da izmenimo sliku koju mnogi imaju
o nama, da je zamenimo novom koja će zadržati
etiku i vrednosti socijalne pravde koja je u središtu
ideje o biblioteci. Kako da napravimo ravnotežu?
Verujem da je tehnologija taj veliki tas na vagi koji
vraća balans i na kojem se temelji naš rad u okviru
zajednice.
Zaključila bih da postoji potreba da se mnogo toga
uradi pre svega na razvoju liderske pozicije kako
bismo izgradili tu novu budućnost, ali nema sumnje
da nas tamo čeka divna nagrada. n
Predstavi nam molim te neke od sjajnih projekata
koje ste nedavno realizovali ili na kojima trenutno
radite.
Liz Mekgetigan: „Biblioteka u džepu” – naša aplikacija za mobilnu biblioteku. Korisnici očekuju da
mogu da dobiju informacije gde god da su u bilo
kom trenutku – koncept biblioteke otvorene 24
sata putem koje imate pristup svemu, posebno
ISBN skeniranju da proverite da li biblioteka ima
knjigu u svom fondu. Ovo omogućava bibliotekama da dosegnu do nove publike i uklapa se u stra-
56
Razgovarao: Stefan Aćimović
Foto: Ivan Mašić
Muzika zahteva poverenje, veliko međusobno poverenje članova benda,
i to je jedini način da se napravi nešto dobro.
Q
Hadžimanov Benda, od jeseni 2012. Najmlađi (19)
je basista Pera Krstajić, gorući talenat i stipendista
čuvenog Berklija (Berklee College of Music, Boston), gde u januaru započinje studije. Usled prezauzetosti oko priprema za veliko putovanje, nije
mogao da prisustvuje ovom razgovoru, pa je trio
njegovih kolega odgovarao na pitanja.
• Qzama Quartet je pre nekoliko dana dovršio snimanje muzike za planirani album prvenac, a to ste
sproveli u delo u susednoj Bugarskoj, u Sofiji. Zašto
ste baš tamo snimali materijal, i kako je sve proteklo,
da li ste zadovoljni urađenim? Kakvi su planovi u vezi s potencijalnim izdavanjem albuma?
Filip Bulatović: Glavni razlog našeg puta u Sofiju
je nedostatak spoja kvalitetnog klavira i kvalitetnog
studija u Beogradu. Dobar klavir u dobrom studiju
u Beogradu jednostavno ne postoji. Pokušali smo
Peđa Milutinović: Ivan Bočev je bio tonski snimatelj, a sami smo bili producenti tj.tonci, odnosno
album još nije naknadno produkcijski obrađen,
snimili smo materijal pa ćemo još videti ko će to
da nam uradi. Važno je da smo puni sjajnih utisaka sa tog puta i zadovoljni smo urađenim. Snimili smo osam numera, i sve su autorske.
Filip Bulatović: Nismo se još između sebe dogovorili šta ćemo tačno da uradimo sa albumom, ali
ćemo ga definitivno izdati, ne znamo još u kojem
obliku i za koju diskografsku kuću, što uostalom i
ne zavisi samo od nas. Sa druge strane, miksovanje je proces koji zahteva puno pažnje i tome treba posvetiti izvesno vreme, prvo selekciji snimaka
koji će biti finalni, a potom i pravom izboru producenta i radu s njim, tako da je to posao koji je
trenutno pred nama.
• Ko je autor tj.glavni kompozitor u bendu, i kako ste
se prvobitno okupili i počeli da svirate zajedno?
Filip Bulatović: Ja sam komponovao i aranžirao
četiri pesme, Luka je tri, i tu jednu numeru (Five
rolls) smo Luka i ja zajedno napisali a čitav bend
je učestvovao u aranžiranju. Neke od mojih stvari
su inače nastale pre mnogo godina, poput nume-
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
zama Quartet je beogradski džez sastav, koji
svira isključivo autorsku muziku, čime spada u ne
naročito brojnu srpsku porodicu. I njen je, po godinama najmlađi član (mislimo na godine tj. mladost muzičara). Bend je koncertno aktivan od jeseni 2013, najviše po džez klubovima u Beogradu,
međutim u poslednjih nekoliko meseci desile su
se i neke svirke u drugim gradovima, a kruna stvaralačko-iz vođačke godine bio je nastup na Jazz
festivalu u Novom Sadu u novembru 2014. Članovi benda su Filip Bulatović (klavir), Luka Ignjatović
(saksofon), Petar Krstajić (bas), i Predrag Milutinović (bubnjevi). U najkraćim crtama, Filip je studirao
džez klavir na Univerzitetu u Kelnu, Luka je master
džez saksofona na Konzervatorijumu u Amsterdamu i profesor je saksofona na beogradskom FMU.
Peđa je najeksplozivniji i najcenjeniji mladi bubnjar na domaćoj džez sceni, i stalni je član Vasil
Luka Ignjatović: Moj prijatelj iz Amsterdama
predložio nam je jedan tamošnji studio, s obzirom
na to da smo se raspitivali za ceo region. Nalazi se
na svega pet sati vožnje od Beograda, i nudi jako
dobre uslove po vrlo povoljnoj ceni. Da ne reklamiram sada ovde, ali toplo preporučujem svima
taj studio u Sofiji, pa ukoliko nekog zaista zanima,
može nas kontaktirati preko našeg sajta ili Fejsbuk
stranice za detaljnije informacije.
/
Posvećenost džezu i
autorskoj muzici
na više mesta da pozajmimo ili iznajmimo neki klavir za snimanje, međutim nismo uspeli, tako da smo
jednostavno seli u kombi i uputili se u Sofiju.
N OVA M I SAO
Intervju Qzama Quartet
57
re Montenegrian Swan, koju sam gotovo sedam
godina držao „u džepu”, ali sam je čuvao, jer sam
smatrao da nisam pronašao adekvatne ljude sa
kojima bih to svirao...tek kada se ovaj bend okupio
i kada sam osetio taj pravi spoj i energiju ostalih
članova, izneo sam pesmu iz „arhive” i tako smo
počeli da je sviramo.
Što se tiče nastanka Qzama Quarteta, situacija je
bila otprilike ovakva – Luka i ja smo svirali neko
vreme, i pravili pesme i sve, međutim čak smo u
jednom trenutku razmišljali da napravimo duo, u
nedostatku dobre ritam sekcije. Ne govorim ništa
loše o ostalim kolegama džezerima iz Beograda, svi
na sceni stvarno sjajno sviraju, ali mi smo tražili veću posvećenost, kako bi Amerikanci rekli, nekoga
ko je (potpuno i više od ostalih) engaged to music.
Peđa je bio prvi kod koga smo osetili taj veliki entuzijazam koji smo tražili, a ubrzo posle njega se
pojavio i Pera, koji zaista vr toglavo napreduje u
muzičkom smislu, gotovo na dnevnom nivou.
• Kakvi su utisci sa nedavnog nastupa na Festivalu
u Novom Sadu? Iskustva sa velike koncertne bine
i uopšte učestvovanja na jednoj većoj festivalskoj
manifestaciji tog tipa?
Filip Bulatović: Za početak želimo da se zahvalimo Vesni Kaćanski koja nas je pozvala da sviramo
na Novosadskom Jazz festivalu, ispunivši tako ranije dato obećanje. Cenimo taj gest, jer smo svesni
da nemaju svi ljudi poverenja u bend koji nije ranije nastupao na nekom većem festivalu, tako da
se još jednom zahvaljujemo na podršci. Bilo je
zaista odlično, prezadovoljni smo, reakcija publike
je takođe bila sjajna. Za mene je takva vrsta nastupa idealan način da se svira, dakle sat, sat i po
pune koncentracije na bini, uz prave uslove i publiku. Takođe sam imao priliku da se družim i sa
jednim fantastičnim sak sofonistom iz Njujorka,
Krisom Čikom, koji je svirao u bendu koji je nastupao posle nas, tako da je i to bilo lepo iskustvo.
• Primetio sam da ste u poslednje vreme pokušavali
i apelovali na posetioce vaših klupskih svirki da pokušaju da manje pričaju za vreme trajanja same svirke.
Na koji način se treba boriti protiv takvih pojava, i
kako podići svest publike i u manjim džez klubovima?
Pokupili smo jedno novo iskustvo, sviranja na velikoj bini, sa velikim monitorima, uz mnogo veći
zvuk od onog u klubovima recimo, i što je vrlo
važno za nas muzičare, bila je to naša svirka koju
je publika pomno slušala i pratila od početka do
kraja, što uglavnom nije slučaj u manjim prostorima u kojima najčešće nastupamo. Konkretno iz
moje perspektive je na takvoj bini mnogo, mnogo
više zvuka dolazilo iz klavira.
Smatram da svako ko ima i minimalne
Luka Ignjatović: Smatram da klub nije prava stvar
za to što bismo mi voleli da dobijemo, odnosno ne
dobijemo od publike. Mislim da je potrebno da se
napravi neka kombinacija kluba i kulturnog centra,
gde bi ljudi dolazili na koncert sa osnovnom idejom
da s punom pažnjom taj isti koncert i isprate.
Filip Bulatović: Ne mislim da je toliko problem u
klubu, već je nivo ponašanja publike na prilično
tehničke uslove i želju da nešto napravi,
uz talenat i malo umeća, može da se bavi
nekakvim autorskim radom u muzici,
nezavisno od toga u kakvom se
okruženju nalazi.
58
niskom nivou. Razgovarao sam sa nekim stranim
muzičarima koji su u prethodnim mesecima nastupali u Srbiji, i na osnovu toga ovo i govorim,
npr. sak sofonisti Mark Turner i Dejvid Bini su mi
rekli da su bili neprijatno iznenađeni glasnoćom
publike, pri tom govorimo o različitim prostorima
za nastup – većoj bini u Domu omladine Pančevo
i manjoj klupskoj svirci u beogradskoj „Čekaonici”.
Postoji više fak tora koje treba uzeti u obzir kako
bi se takvo stanje eventualno promenilo na bolje.
Trebalo bi podići cenu ulaznice za svirke u kojima
neki bend predstavlja svoju autorsku muziku. Zatim bi trebalo pokušati da se svirke zakazuju i održavaju ranije, recimo da koncert počne u 20 a ne u
23 h. Tako bi na svirku dolazili oni ljudi koje zaista
zanima to što će da čuju. Možda bi to bio manji
broj osoba, ali bi svi oni bili ti koje muzika zapravo
i interesuje, a nisu tu iz nekog drugog razloga (npr.
iz potrebe da se na nekom klubu u gradu bude,
odnosno pojavi). To bi onda bila prava, probrana
publika, a u takvim okolnostima bend samo može
da pruži više. Sa druge strane, naša dva poslednja
koncerta u Jazz Centru (bivša „Čekaonica”) su bila
značajan pomak u odnosu na sve prethodne, da
li je to zbog toga što smo apelovali na posetioce
pre koncer ta da se stišaju, ili zato što su to bili i
Perini „oproštajni” koncerti pred odlazak u Ameriku, ne znam, ali smo prezadovoljni sjajnom atmosferom i ponašanjem publike.
Trebalo bi pokušati da se svirke zakazuju i
• Da li je teško opstati u Srbiji kao mladi džez sastav
koji se bavi autorskom muzikom? Ak tuelnosti vezane za druge muzičke projek te u kojima si angažovan?
Filip Bulatović: Samo bih dodao, da to što Peđa
nije dobio vizu vidim kao veliku nepravdu, i sramotu s te „administrativne” strane, jer je šteta za
tako talentovanog muzičara (po mom mišljenju
boljeg bubnjara od gotovo svih drugih s kojima
sam imao prilike da sviram) da zbog nekih besmislenih propisa nema priliku da širi i produbljuje
svoje znanje, samo zato što je iz Srbije. Ne smetnimo pri tom s uma da je on čovek koji je svoj život
posvetio džezu, koji je kao što znamo, trademark
američke kulture, a pri tom ga je u goste zvao tamošnji državljanin, renomirani džez muzičar, koji
je želeo da svira s njim.
Sjajni američki saksofonista Dejvid Bini, koji je nedavno boravio u Srbiji oko mesec dana, zvao je
Peru i mene da sviramo zajedno, međutim odbili
su me za vizu u američkoj ambasadi, tako da do
te saradnje u ovom trenutku neće doći, barem ne
na američkom kontinentu. Dejvidova ideja je bila
da ga nas dvojica posetimo u Njujorku već 9-10.
januara, u vreme održavanja Winter Jazz festivala,
pa bismo tamo verovatno i svirali s njim, i što je
mnogo važnije, nesumnjivo ostvarili neke značaj-
59
u 20 a ne u 23h. Tako bi na svirku dolazili
oni ljudi koje zaista zanima to što će da
čuju. Možda bi to bio manji broj osoba,
ali bi svi oni bili ti koje muzika zapravo i
interesuje, a nisu tu iz nekog drugog razloga
(npr. iz potrebe da se na nekom klubu u
gradu bude, odnosno pojavi). To bi onda
bila prava, probrana publika, a u takvim
• Kako izgleda tvoj pedagoški rad na Fakultetu muzičke umetnosti, gde predaješ saksofon?
Luka Ignjatović: Imao sam tu sreću da se džez
odsek na FMU otvorio godinu dana pre mog povratka u Beograd, posle sedam godina provedenih u Amsterdamu, pa se tako otvorilo i mesto na
koje sam ja došao. To je fantastičan posao, jer radim sa ljudima koji su kao i ja izabrali džez kao
životnu vokaciju, tako da je u takvom okruženju
prijatno i lako raditi. Sa druge strane, taj posao mi
daje slobodu da ne moram iz finansijskih razloga
da nastupam više od trenutnog ritma, tj. ne sviram u drugim projektima osim Qzama Quarteta i
• Kako i u koje doba ste se zaljubili u džez? Albumi
koje posebno cenite, i koji su možda bili ključni za
vaš muzički razvoj? Koncert koji neizbrisivo pamtite
i smatrate ga posebno značajnim, ili uticaj nekog
profesora/mentora na vaše sviranje i pristup džez
muzici?
Peđa Milutinović: Prvo u šta sam se zaljubio od
džeza je kultni fusion/jazz-rock album bubnjara Bilija Kobama (Billy Cobham), Spectrum. Potom sam
po očevoj preporuci, slušao Čik Koriju (Chick Corea)
i njegov električni bend, a ubrzo zatim i akustični.
Pre nego što sam istinski i u potpunosti zavoleo
akustični džez zvuk, slušao sam puno album gitariste Džona Skofilda (John Scofield), A Go Go, tako
da sam suštinski preko džez-fanka i fusion-a ušao
u ovu muziku. Kao značajan koncert za moje poimanje svega što ova muzika i naročito pozicija
bubnjara jeste, ponovo ću pomenuti Bili Kobama
i njegov beogradski koncert 2005. godine, projekat
Culture Mix, posle kojeg sam sigurno znao čime ću
se u životu baviti. Nekoliko godina kasnije, na
N OVA M I SAO
Drama Organ trija (zajedno sa bubnjarem Aleksandrom Cvetkovićem i Alek sandrom Grujićem,
pijanistom; takođe je u pitanju autorski džez projekat). Na našem odseku na FMU vlada odlična
atmosfera, i interesovanje je čini mi se u porastu.
Do sada se uglavnom godišnje prijavljivalo oko
tridesetak kandidata, a polovina tog broja i upiše
studije. Zajedničko za sve studente je da su jako
zainteresovani, što je i najbitnije u celoj priči.
/
ne kontak te. No, šta je tu je, i ja sam verovatno
pomalo nespreman otišao na taj intervju i uopšte
sve se desilo jako brzo pa sam nedovoljno vremena posvetio tom procesu itd. Ali to i nije toliko važno, smatram da svako ko ima i minimalne tehničke uslove i želju da nešto napravi, uz talenat i malo umeća, može da se bavi nekakvim autorskim
radom u muzici, nezavisno od toga u kakvom se
okruženju nalazi.
/
okolnostima bend samo može da pruži više.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Peđa Milutinović: Muzika zahteva poverenje, veliko međusobno poverenje članova benda, i to je
jedini način da se napravi nešto dobro. Pošto sviram u više bendova istovremeno, imam prilike da
uporedim osećaj sviranja u Qzami i u nekim drugim projektima, i razlika je prilična, u korist ovog
benda naravno, gde se osećam potpuno ispunjeno i zadovoljno posle koncer ta ili probe. Što se
tiče preživljavanja na sceni, mislim da smo mi jedan od pozitivnih primera, i da iznova dokazujemo i sebi i drugima da to sve može da funkcioniše
kako treba, uprkos teškim uslovima.
održavaju ranije, recimo da koncert počne
istom mestu (Sava Centar) prisustvovao sam koncertu kvarteta saksofoniste Vejn Šortera (Wayne
Shorter), gde sam uspeo da osetim neverovatnu
energiju i duh tog benda, iako sam sebe tada smatrao klincem, pa mogu da kažem da je ta svirka
dodatno učvrstila moju odluku da budem džez
bubnjar i da se nesumnjivo bavim onim što volim,
i naravno da nastavim da vežbam sve više i više.
Luka Ignjatović: Smatram da sam upisivanjem
na džez odsek muzičke škole „Stanković”, napravio
ključni korak ka svemu što je kasnije usledilo, i to
je definitivno fantastično mesto, gde sam se između ostalog upoznao i sprijateljio s Filipom. Što
se tiče albuma koje bih izdvojio kao jake početne
uticaje, to su svi albumi Majlsovog (Miles Davis)
kvinteta sa Koltrejnom (John Coltrane), zatim Cannonball Adderley, itd. Inače su uvek na mene najviše uticale kolege iz škole, i ljudi sa kojima sam
svirao, i muzička razmena koja se tu dešavala. Što
se tiče profesora, prvo mi je predavao Ivan Švager
a zatim i Neša Petrović, i to su ljudi koji su me mnogo naučili o džezu i postavili čvrste temelje, pa
sam s tim znanjem upisao Konzervatorijum u Amsterdamu, gde sam kasnije uspešno studirao. A
Osećaj sviranja u Qzami i u nekim drugim
projektima, i razlika je prilična, u korist
ovog benda naravno, gde se osećam
potpuno ispunjeno i zadovoljno posle
koncerta ili probe.
tamo sam od glavnog profesora, fantastičnog Ferdinand Povela i njegovog asistenta Jaspera Bloma
zaista puno naučio, ali pomenuo bih posebno i
gostujućeg profesora iz Njujorka, Dika Koatesa,
koji je uticao na radikalnu promenu tehnike sviranja koju sam načinio, i to što me je on naučio je
jedna od najbitnijih stvari uopšte u mom muzičkom razvoju. Takođe sam zahvalan i Stjepku Gutu
koji me je posavetovao da odem u Amsterdam a
ne Grac, gde sam pr vobitno planirao da se upišem, ali me je on znalački posavetovao o tome
gde su bolji profesori saksofona.
Filip Bulatović: Nisam imao nikakav afinitet prema džezu koji bih nasledio iz kuće, od roditelja i
tome slično. Otac me je sa osam godina odveo u
muzičku školu, i dao mi da biram koji bih instrument voleo da počnem da sviram, nabrajujući
prethodno šta je sve dostupno, i izabrao sam klavir. Posle šest godina završene osnovne muzičke
škole, želeo sam nešto da nastavim, jedino u šta
sam bio siguran je da nisam hteo da sviram „note”,
i tako sam i ja završio na „Stankoviću” kod profesora Miše Krstića, koji me je posavetovao kako da
se pripremim za prijemni. Tamo sam odsvirao dve
numere Rej Čarlsa i upisao se. Pomenuti profesor
je najzaslužniji za moju posvećenost džezu koja
se kasnije ispoljila, i evo danas je to jedino čime se
bavim, sviram džez klavir. Od inicijalnih albuma
pamtim Majlsov Bag’s Groove, zatim Live in San
Francisco braće Aderli, kao i legendarni koncert iz
1953. Jazz at Massey Hall (all star kvintet tadašnje
američke scene). Miša je užasno forsirao pijanistu
Bada Povela kao primer, tako da sam „skidao” nebrojena njegova sola i tako sticao tehniku, a hteo
bih da pomenem samo da su se svi Krstićevi uče-
nici kojima je predavao na klasi, upisali na škole u
inostranstvu, što je podatak koji dovoljno govori
o njegovim kvalitetima, i zahvaljujem mu se još
jednom ovom prilikom. Kasnije na studijama u
Kelnu najviše sam naučio od profesora Huber ta
Nusa, čoveka koga bih nazvao hodajućom riznicom znanja. Umalo da zaboravim, da napomenem
da mi je najveći uzor među pijanistima, uz Bad
Povela i Herbi Henkoka, za mene neprevaziđeni
Bil Evans, čiji sam i danas najveći poklonik. Toliko
sam ga slušao i transkribovao da imam osećaj da
sam pronikao i u neke pozadinske strukture njegovog sviranja i komponovanja, konkretno u način kako vodi i harmonizuje melodije.
• Za kraj, kakvi su planovi Qzama Quarteta u 2015?
Hoćete li nastaviti da svirate za vreme Perinog odsustva, ili ćete se za sada baviti samo produkcijom materijala koji ste snimili i traženjem izdavača?
Peđa Milutinović: Mislim da ćemo biti na „stend
baju” dok se naš basista ne vrati iz Amerike, što će
se desiti u junu. Imamo dosta obaveza oko materijala koji smo snimili za album, treba da uradimo
miks (produkciju), pronađemo izdavača, fino osmislimo kako će sve to da izgleda itd. Verovatno će
se svako od nas trojice malo više posvetiti i nekim
drugim projektima, jer će biti vremena za to. Mislim da nijedan basista ne može da zameni Peru,
a nijedan od nas trojice ne veruje da je moguće
da se pojavi neko ko bi mogao da dostigne nivo
poverenja, drugarstva i energije koji kao četvorka
ostvarujemo, tako da privremenog basistu – zamenu, nećemo ni tražiti. Sačekaćemo njegov povratak pa ćemo videti šta će se dalje dešavati. U
međuvremenu očekujte izlazak pr vog albuma
Qzama Quarteta. n
60
Piše: Stefan Aćimović
Trubač Tomas Johanson se predstavio čistim (takođe i u vrlo visokom registru)
i dopadljivim tonom, sa raskošnim lirskim osećajem, a opet veoma
eksplozivan i rezantan na trenutke, što je svakako preduslov
za članstvo u ovom bendu.
Trubač Tomas Johanson se predstavio čistim (takođe i u vrlo visokom registru) i dopadljivim tonom, sa raskošnim lirskim osećajem, a opet veoma
/ foto: Ivica Vojnić /
61
Sastav All Included je sasvim opravdao svoje ime,
i publika je to znala da pozdravi gromoglasnim
aplauzom, te je bilo i bisa, u vidu jedne kompozicije sporijeg tempa i nezaboravne teme, međutim
očigledno ne jednako nezaboravnog imena, s obzirom na to da nisam uspeo da ga zapamtim. Visoka doza spontanosti je bila prisutna na bini i u
trenucima kada se nije sviralo, tj. u predasima između pesama, koje je najčešće kratkim opaskama
ispunjavao mister Kuhen, i nije mu nedostajalo
duha u tome, s tim da je prisutne dodatno zasmejavala činjenica da se sve to dalo čuti na prilično
lošem engleskom (iznenađujuće za jednog Skandinavca).
/
Lider švedsko-nor veškog kvinteta All Included je
sjajni švedski saksofonista Martin Kuhen, od ranije poznat publici beogradskog Ring Ring festivala,
gde je ostao upamćen kao vešt improvizator, i iako
kategorizovan prevashodno kao free jazz umetnik,
veliki znalac gruva sa izuzetnim darom i za lepe i
upečatljive melodije. Koncert je počeo unisonom,
a ubrzo i naizmeničnom vatrom iz duvačkog trija
(saksofon, truba, trombon), koja se nije potrošila
do kraja nastupa, uz ritam sekciju u sastavu Džon
Strom – kontrabas, i Tolef Ostvang – bubnjevi. Ovakvu vrstu muzike nije uvek jednostavno rečima
jasno odrediti, pa stoga ni ne kažemo da je ritam
sekcija ta koja „prati” duvačku, jer je muzika većim
delom improvizana, iako se pokatkad pojavljuju
deonice koje podsećaju na teme. Tako da se može
steći utisak da u pojedinim trenucima slabo ko tu
koga prati, međutim nije baš tako, svako sluša
ostale, s tim da članovi ritam sekcije ne obraćaju
toliko pažnju jedan na drugoga, nego najčešće
individualno prate nekog od duvača, te boje i akcentuju preko njegovih nota, koje su opet najčešće
slobodnija improvizacija.
Ipak, dve do tri numere ove večeri imale su solidniju i jasnije određenu strukturu i povremeno stabilan bubnjarev ritam (poput pesme Satan in plain clothes, zbog čijeg naziva se Kuhen diskretno
izvinio publici, u slučaju da je nekome zasmetalo).
Bendlider se pokazao kao furiozni virtuoz vrištećih
deonica i na alt i na tenor sak sofonu, s tim da je
ovaj drugi ipak instrument gde Mar tin dolazi do
punog izražaja, usled mogućnosti da dubokim
tonovima osveži brišuće pasaže koje ostvaruje u
višim registrima. Sa druge strane, brzim stakato
„paternima” obogaćuje soloe svojih kolega.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
V
eć godinama planiram da posetim Kanjižu u
vreme trajanja tamošnjeg džez festivala, međutim
to se nije desilo sve do 2014. i jubilarnog dvadesetog izdanja ove svetkovine, prevashodno avangardne/free jazz orijentacije. U pitanju je bilo drugo
veče festivala (pr ve večeri nastupio je američki
saksofonista i pesnik Levis Džordan). Pre koncerta
skandinavskog sastava All Included u velikoj sali
Doma umetnosti, u manjoj je odigrana predstava u
režiji Jožefa Nađa pod imenom „Vilhelmove pesme”.
Od nemuzičkog programa festivala valja pomenuti i izložbu slika i cr teža Miroslava Jovančića,
realizovanu takođe u sklopu čitave manifestacije.
/
Džez festivali u Vojvodini
eksplozivan i rezantan na trenutke, što je svakako
preduslov za članstvo u ovom bendu. Definitivno
muzičar koga vredi poslušati u nekom formatu
gde bi imao značajnijeg prostora za soliranje, odnosno tamo gde bi se mogla više čuti njegova
truba bez mešanja sa drugim duvačkim instrumentima. Korpulentni trombonista Mats Aleklint
je svakako najznamenitiji član benda što se tiče
vizuelnog doživljaja (zbog stasa, frizure, riđe kose,
karirane košulje, farmerki i patika, što nije bilo ni
blizu onome kako su ostali bili odeveni, naprotiv),
no ostavimo to po strani. Ne samo što je njegov
trombon muzici davao posebnu podlogu kada je
kolege pratio dubljim i mračnijim tonovima, vrlo
upečatljiv je i u glisando maniru, a nisu mu strani
ni mrmljajuće i atonalne fraze, uz odličan tajming.
Mats je zaista muzičar neobično šarenolikog repertoara za svoj instrument, izuzetan stilista jednom rečju, i nijednog trenutka se nije osetilo da
kaska u bilo kom smislu iako objektivno malo sputan zahtevnošću trombona u ovakvom egzaltiranom džez izrazu.
N OVA M I SAO
Džez muzika
Kvartet je otvorio set numerom „Freedom Day” sa
kultnog afrocentričnog džez albuma/svite „We
Insist! Freedom Now” Maks Rouča i Ebi Linkoln iz
1960. Prilično neočekivano uzbuđenje za početak
i talas pritajenog oduševljenja, s obzirom na to da
sam veliki ljubitelj pomenutog albuma, i naravno
nisam nikada imao priliku da čujem uživo izvedbu
neke od pesama sa te veličanstvene svite u slavu
borbe Pokreta za građanska prava afroamerikanaca. Aleksandra je, razume se, u manje napetom i
emocionalno nadahnutom maniru od furioznog
snimka Ebi Linkoln otpevala ovu numeru, ali nije
manjkalo energije, naprotiv, bilo je interesantno
čuti Freedom Day u manje agresivnom vokalnom
raspoloženju. Interesantan je podatak da je na originalnom albumu pre 54 godine kontrabas (na tri
od ukupno pet pesama, uključujući i Freedom Day)
svirao izvesni Džejms Šenk, dakle Aleksin prezimenjak, tako da postoji mogućnost da je to zapravo
pevačicin deda, što nažalost nije moguće proveriti
putem interneta. Ukoliko to nije njen predak, ova
podudarnost je interesantna makar kao kuriozitet.
Uprkos, po rečima organizatora „nažalost vrlo
skromnom programu za ovu godinu”, glavni koncert festivala je bio zaista sjajan (što neće umanjiti nadanja probranih koji ga pomno prate, da će
recimo sledeće godine u Kanjiži moći da slušaju
Soni Simonsa). To nije bilo sve od džeza za taj kišni 13. septembar, jer se program nastavio u obližnjem Art kafeu, gde je u formi sešna svirao trio
(Tercett) saksofoniste Viktora Tota, i to su radili na
prilično superioran način. Na repertoaru su se mogle čuti barem dve Koltrejnove kompozicije u izvedbi stilski doslednoj tvorcu, što nije mala stvar
u bilo kojem trenutku u vremenu. Iako sa očigledno skresanim budžetom, i bez imalo medijske
pompe, ustvari sa vrlo skromnom promotivnom
kampanjom, nikako i kvalitetom ponuđenog, Kanjiža Jazz Festival se pokazao kao pun pogodak i
obećavajuće pr vo poglavlje srpske festivalske
džez jeseni. Od srca savetujem da ne propustite
da nekad posetite ovu manifestaciju, kroz čiji istorijat su prodefilovala mnoga imena koja predstavljaju krem avangardnog/free jazz pokreta, pomenimo svega nekoliko njih: Mal Waldron, Archie
Shepp, Sam Rivers, Anthony Braxton, Steve Lacy,
Hamid Drake, Matthew Shipp, Charles Gayle.
Subotički „Jazzik” festival nastao je 2010. godine i
ovo je bilo njegovo peto izdanje. Umetnički direktor, ujedno i osnivač je renomirani lokalni saksofonista Gabor Bunford, dobro znano ime na domaćoj
džez sceni. Jedna od ideja vodilja ove svetkovine je
da promoviše mlade džez talente, kao i da im omogući učešće na brojnim besplatnim radionicama u
sklopu propratnog programa. U tom duhu otpočinjale su obe festivalske večeri (prve večeri nastupili su Vasil Hadžimanov bend i HarsNeumannDesA
Trio – Mađarska), jer su priliku na bini dobili učenici
džez odseka muzičke škole Subotica, koja je organizatorski partner festivala, a inače je to trenutno
jedini džez odsek u nekoj muzičkoj školi na teritoriji Vojvodine (od 2008). Bilo je vrlo prijatno poslušati nekoliko numera koje su najmlađi džezeri izveli, uz geslo ne tako davno preminulog Mihajla Miše
Blama – „Ne živi se od džeza, živi se za džez!”, koje
je krasilo binu kao element scenografije. Posle dvadesetak minuta došlo je vreme i za glavno dešavanje večeri, nastup sastava naslovljenog Alexandra
Schenk Band feat. Dušan Novakov.
Aleksandra Šenk je austrijska pevačica mlađe generacije, školovana na privatnom bečkom univerzitetu Konser vatorium Wien, kod profesorke Ines
Reiger Dominik. Dušan Novakov je rođeni Pančevac, a diplomac je Muzičke akademije u Gracu.
Živi već dugo u Beču, a jedan je od koncertno najaktivnijih džez bubnjara u Evropi. Učestvovao je i
na premijernom izdanju Jazzik festivala 2010. godine, tada kao član kvarteta Triple ACE & Johannes
Enders. Relativno je čest gost festivala ali i manjih
svirki širom Srbije, kad god nađe vremena on se
nekako pojavi iza seta bubnjeva u Beogradu, Pančevu, ili drugde kod nas.
Novakov je autoritativnim vođenjem benda tokom pr ve pesme stavio jasno do znanja ko je suvereni vođa ovog sastava, i to je odnos snaga koji
je do kraja koncer ta ostao nepromenjen. Ritam
sekciju su kompletirali Nikola Stanošević – klavijature, i Karol Hodas – kontrabas. Repertoar je bio
šarenolik, gotovo bez džez standarda, sa znatnim
brojem pesama preuzetih iz oblasti pop(ularne)
muzike, međutim uglavnom u zanimljivim aranžmanima, koji su bili dovoljno džez(i). I originalni.
Podsetivši povremeno na slične aranžerske postupke Bred Meldaua ili klavirskog trija Bad Plus.
Upečatljiva je bila „Heart-shaped Box” Nirvane, kao
i obrada Radiohead-a, možda malo manje „Wonderwall” od Oasis-a, a nije ni to bilo loše, verovatno je po sredi lični animozitet prema numeri i
njenim originalnim izvođačima. Zanimljiva je takođe bila izvedba legendarnog soul/r&b hita „Dancing in the Street” originalno potpisanog i snimljenog od strane Marte Rivs i njenog pratećeg benda
The Wandellas, godine 1964. Beše to svojevremeno jedan od pr vih i najvećih hitova koji su proslavili čuvenu etiketu Motown, a kasnije puno puta
obrađivan (najpoznatija je verovatno verzija koju
su u duetu snimili Džeger i Bouvi, inače dosta grozna pop-rok iz vedba koja je skoro pa potpuno
poništila dušu ovog razdraganog soul hita).
Gospođica Šenk je ime na koje bi valjalo obratiti
pažnju u budućnosti, sa naizgled toplim i mekanim vokalom, me đutim ve oma sposobnim za
transformacije, i što je najvažnije fenomenalnim
razumevanjem muzike, odnosno osećajem za svaku numeru ponaosob (možemo u tom smislu pomisliti na poređenje s Di Di Bridžvoter, ili još i više
62
63
Uprkos, po rečima organizatora „nažalost vrlo
skromnom programu za ovu godinu”, glavni koncert festivala je bio zaista sjajan (što neće umanjiti nadanja probranih koji ga pomno prate, da će
recimo sledeće godine u Kanjiži moći da slušaju
Soni Simonsa).
Kvartet je otvorio set numerom „Freedom Day” sa
kultnog afrocentričnog džez albuma/svite „We Insist! Freedom Now” Maks Rouča i Ebi Linkoln iz
1960. Prilično neočekivano uzbuđenje za početak
i talas pritajenog oduševljenja, s obzirom na to da
sam veliki ljubitelj pomenutog albuma, i naravno
nisam nikada imao priliku da čujem uživo izvedbu
neke od pesama sa te veličanstvene svite u slavu
borbe Pokreta za građanska prava afroamerikanaca. n
N OVA M I SAO
Za pisca ovih redova, na trenutke se moglo i (ne)
uživati u premekanom (odviše pop, na rubovima
onoga što danas možemo zvati džezom) zvuku,
poput onoga u pesmi „Ti se ljubiš”, no u skladu sa
filozofijom festivala, koja glasi „negovanje mejnstrim pravca u džezu”, te „obraćanje široj publici
sa željom da ovaj pravac približi većem auditorijumu”, nema mesta daljim pritužbama.
/
stupom scenskom nastupu koji je dodatno potpirivao reakcije publike i emitovao pozitivne vibracije. Činilo se da se obe pevačice vrlo dobro snalaze u scat deonicama, te je možda i mala šteta što
im nije ostavljeno više prostora za tu vrstu ekspresije tokom koncerta. Sveukupno, zabavan završetak večeri i petog po redu „Džezika” na sceni „Jadran” subotičkog Narodnog pozorišta.
/
No, neko je morao na binu i posle Dušanovog i
Aleksandrinog kvarteta, a to je bio Novosadski Big
Bend. Ovaj veći sastav je najavljen kao naslednik
nekadašnjeg Plesnog orkestra RTV Novi Sad. Formiran je 2003. i do sada su nastupili već oko tri
stotine puta. 2010. je orkestar izdao album pod
imenom „Samo muzika” (CD izdanje SKC Novi
Sad), a započeli su sa snimanjem i drugog albuma.
Bio je to nastup vrlo kompaktne skupine, besprekorno usviranog sastava, pod dirigentsko-aranžerskom palicom Fedora Vrtačnika. U duhu imena
pr vog albuma, protekao je i program subotičkog
nastupa, tj.izbor pesama za ovaj koncert. Na osnovu zaista šarenolikih i nepobitno kvalitetnih (i večito „groovy”) aranžmana, i nekoliko solista visokog potencijala u duvačkoj sekciji, može se steći
se utisak da bend ima potencijala za uplivavanje
u neke zanimljivije tokove savremenog bigbendovskog izraza, međutim to baš i ne biva naročito.
No, na oficijelnom sajtu ovog sastava može se
pročitati da se „na repertoaru orkestra nalaze hitovi pop, džez, latino, soul, filmske, disko i evergrin
muzike” (na osnovu redosleda prva dva žanra dosta toga je jasnije). Na istom mestu takođe možete
pročitati i da „pored redovne koncertne delatnosti, NS big bend nastupa u velikom i malom-kombo sastavu na kok tel zabavama, kompanijskim
proslavama i manifestacijama različitog karaktera
sa, za te prilike, specijalno urađenim programom.”
Kako bilo, sa izuzetkom od dve-tri čisto instrumentalne numere, sa bendom su te večeri nastupale
vokalistkinje Danka Adamov, i Gordana Vidaković
kao gošća na nekoliko pesama. Uključujući i završnu „You can leave your hat on”, originalnu kompoziciju Rendi Njumena iz 1972, najpoznatiju u
iz vedbi Džoa Kokera, koji će napustiti ovaj svet
sve ga dva i po mese ca nakon ovog kon cer ta.
Inače numeru znanu i kao nezvaničnu globalnu
„striptiz himnu”, te se ni NS big bend nije uzdržao
od gotovo karnevalske izvedbe iste, uz uglavnom
veselo odobravanje publike. Ipak, najveći deo pevačkog tereta uspešno je ponela Danka Adamov.
Čini se sasvim u elementu na pesmama sporijeg
a naročito srednjeg tempa, poput te večeri maestralne izvedbe „Feeling good” (Nina Simone), gde
je očigledno došlo do punog poklapanja senzibiliteta pevačice i aranžmana benda, koji je podsetio
na Geralda Vilsona i zvuk njegovih većih sastava
iz sedamdesetih godina. Vibrato kvaliteti Dankinog „instrumenta” su ovde zasijali punim sjajem.
Gordana Vidaković je bila povremeno i pravovremeno osveženje ovog koncerta, sa sjajnim glasovnim mogućnostima i snažnim funk/r&b manirom
vokalne iz vedbe, a na momente i rokerskim pri-
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Dajen Rivs). Što nije toliko često odlika džez vokalista, te to znaju dosta da cene i njihove kolege
čiji instrumenti nisu glas. Intimnosti atmosfere su
doprinela i Aleksandrina povremena objašnjenja
zašto je neka od pesama bila na repertoaru, uglavnom lične prirode i uz poneku kućevnu reminiscenciju, te se moglo shvatiti da je set-lista većinom sastavljena od numera koje su u ranoj mladosti pevačici bile od značaja. Dušan Novakov se
predstavio kao izrazito kompak tan bubnjar, u
najboljim sviračkim godinama, čini se odličan
bendlider, uvek besprekorno tačan. Čvrst u smislu
solidnosti ritma i svinga, a istovremeno uvek sposoban i raspoložen za zabavne minijature, i ponekad neoubičajene minimalističke izbore. Naročito
inspirativan solista, takođe. Tvrd kada je to potrebno, ali suveren u balansu između lirskog i mnogo
energičnijeg svirajućeg manira. Jednom rečju,
sila od bubnjara, ali pre svega upečatljiv stilista sa
istančanim osećajem da boje harmonskih instrumenata začini pravim, i nikad suvišnim dodirima.
Na jednoj od numera pred kraj koncerta ostvario
je i simpatičnu rolu svirajući bez palica, odnosno
dlanovima. Pomenimo podatak da je Novakov u
maju ove godine svirao turneju „Great Voices of
Harlem”, promovišući projekat u kojem je nastupao i Gregori Porter, trenutno najsjajnija vokalna
zvezda na severnoameričkom jazz/soul/blues nebu. Tokom karijere ovaj znameniti bubnjar je nastupao i sa mnogim neverovatnim džez asovima,
a pomenućemo svega nekoliko imena – Andy Bey,
Kirk Lightsey, Oliver Lake, George Cables, Mark
Murphy, itd. Ovogodišnji nastup u Subotici sa
Aleks Schenk je sveukupno bio pun pogodak, i
sam već dovoljan da zadovolji kvalitetom što se
cele večeri tiče.
/ Foto: Miomir Polzović /
64
Maja Grnja
Igra je umetnost i život
radom, u jednom periodu je bila profesor scenskog
pokreta dvogodišnje škole glume na slovačkom
„Studija Glumačkog Stvaralastva” pod pokroviteljstvom Nacionalnog saveta slovačke nacionalne
manjine, Ministarstva obrazovanja Republike Srbije
i Vlade AP Vojvodine. Takođe se bavi i istraživanjem
u domenu savremenog plesa.
• Kako vidite razvoj savremenog baleta danas?
Razgovarala: Biljana Mickov
Novosađanka Maja Grnja spada u one umetničke stvaraoce koji svojom
skromnošću, vrhunskom umetnošću i kvalitetom doprinose razvoju naše
sredine. Diplomirala u Baletskoj školi u Novom Sadu u klasi profesora
Vere Felle, usavršavala se na mnogobrojnim seminarima i radionicama
kao što su Internacionalni letnji baletski seminar u Budimpešti, pod
pokroviteljstvom Ministarstva kulture, Internacionalnom seminaru
savremenog plesa ERG STATUS u Beogradu i na mnogim drugim.
Maja Grnja: Pr vo što treba uzeti u obzir da je balet sam po sebi jedna od mlađih pozorišnih umetnosti koja je multidisciplinarna. Spoj igre, muzike,
književnosti, dramaturgije, likovne umetnosti,
drugih vizuelnih umetnosti i umetničkih izraza
koje se nadovezuju. Savremena igra je još mlađa
umetnost koja pruža jos više slobode. Danas su to
najčešće apstraktni prikazi toliko upečatljivi da
obujme maštu gledaoca, zgrabe je i ne puštaju.
Kao putovanje u zemlju čudesa, čarobne snove i
3D fantazije.
Za savremene umetničke discipline je potrebno i
savremeno društvo, ili bar savremeno poimanje
umetnosti i kulture onih koji su za nju nadležni i
onih koji u njoj učestvuju. U kom pravcu će savremena igra kao umetnička disciplina otići ja ne mogu da vam kažem, jer ne znam. Ja mogu da vam
kažem kako mislim da treba da izgleda savremena
predstava. Po mom ukusu savremeni ples danas
najbolje prezentuje recimo predstava Akrama Kana
„U Igorovim mislima”.
Učestvovala je na II međunarodnom video samitu
„Videomedeja” u per formansu Presvlačenje Eve
Kaje, i na INFANT-u, Internacionalnom festivalu
alternativnog i novog teatra u predstavi Randezvous Sacral Rolfa Denemana (trupa Artsenico –
Dortmund). Bavi se vrlo uspešno pedagoškim
65
N OVA M I SAO
/
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Od značajnijih nagrada koje je dobila su godišnja
nagrada Srpskog narodnog pozorišta za ulogu
Gudule 2005 i zlatna medalja „Jovan Đorđević”
najviša nagrada Srpskog narodnog pozorišta za
ukupno umetničko ostvarenje u 2007. godini.
/
U
svojoj bogatoj igračkoj karijeri Maja Grnja je
bila član baleta Slovenskog narodnog gledališča
u Mariboru. Od 1991. ima stalni angažman u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a od
2001. pr vakinja je baleta SNP-a, zatim nastavnik
savremenog plesa u Srednjoj Baletskoj skoli u Novom Sadu, i repetitor u SNP-u, takođe se bavi koreografijom i scenskim pokretom. Poznate su njene
uloge u predstavama „Krcko Oraščić”, „Labudovo
jezero”, „Karmina burana”, „Karmen” i solo uloge u
operama „Knez Igor”, „Čovek od La Manče”, „Baron
Ciganin”, „Majska noć”, „Travijata i Aleko”.
Kultura treba da nam bude alat kojim
uspostavljamo norme i standarde, bar u
određenom društvenom miljeu, a da bi
to mogli da postignemo mi umetnici
moramo sami sebi postavljati standarde
i istrajavati u tome. Ja lično mogu uticati
samo svojom umetnošću i svojim odnosom
prema radu. Svojim stavom prema novim
tendencijama i kroz poruke koje želim da
prenesem svojim scenskim nastupom.
Te višeslojne poruke su plod kolektivnog
rada i svima mora biti važno kako će se
one prezentovati. To je jedan dug proces.
Kod nas ima stremljena, i podržana su, samo je
pitanje da li je to dovoljno.
Ako me pitate šta je važno za raz voj savremene
igre na prvom mestu je sigurno savremeni pristup
u obrazovanju igrača i pružanje stvarne mogućnosti da se on usavršava i kroz sistematičan način
rada nadogradi. Pomoći mu da se dalje razvija.
• Da li je po vašem stručnom mišljenju edukacija kao
konstantan proces za profesionalce i za samu publiku bitna u današnjem vremenu?
Maja Grnja: Edukacija je bitna u svakom vremenu, nama igračima je neophodno da stalno pratimo nove tendencije, a publika samim tim ima
priliku da oceni i proceni napredak. Publika se uči
da gleda i razume balet, kulturom dolazaka u pozorište, a mislim da je poželjno i obavljati druge
aktivnosti koje se u svetu već dugo upražnjavaju,
a to je preanimacija i animacije publike.
• Kakav je odnos i relacija između klasičnog baleta i
savremenog plesa?
Maja Grnja: Rekla bih da su oba stila igre usko
povezana, jer kao što negujete svoje telo za klasičnu tehniku igre tako i za savremene plesne
pravce morate biti u izuzetnoj igračkoj formi. A sa
druge strane, svaki je specifičan, odnosno umeće
za sebe. Savremena igra izlazi iz strogih okvira klasike, ali isto tako zahteva plastiku, dobru koordinaciju tela i pruža mogućnost kombinovanje plesnih
tehnika, već u zavisnosti od zamisli koreografa.
66
• Gde nalazite motiv za vašu umetnost?
Maja Grnja: Motiv, zahvaljujući svojim roditeljima
nalazim unutar sebe, u stalnom sam traganju za
istinom, kvalitetom, novim idejama, drugačijim
načinom izražajnosti kroz pokret i muziku i emotivnom prikazu i prilazu ulozi uz osećaj mere u
tome. Trudim se da budem posvećena.
• Imate dugogodišnje iskustvo rada na sceni Srpskog
narodnog pozorišta u Novom Sadu, i u sektoru kulture. Kako bismo mogli poboljšati status kulture u
našem gradu?
67
•Umetnost izlazi izvan zatvorenih prostora i okreće
se javnom prostoru, sve više i više. Igra takođe, kako
vidite uticaj art-a na javni prostor jednog grada?
Maja Grnja: Grad – Pozornica je jedna od najlepših zamisli i modernih tekovina pojedinih evropskih
gradova. n
/
N OVA M I SAO
/
Maja Grnja: Emocija je obavezan elemenat igre.
Da bi pokret bio jasan, doživljen i potpuno iskren,
mora biti vođen osim tehničkim izrazom i dubokim emotivnim nabojem. Proces koji vodi do tog
spoja je meni uvek zanimljiv i izazovan.
Maja Grnja: Kultura treba da nam bude alat kojim uspostavljamo norme i standarde, bar u određenom društvenom miljeu, a da bi to mogli da
postignemo mi umetnici moramo sami sebi postavljati standarde i istrajavati u tome. Ja lično
mogu uticati samo svojom umetnošću i svojim
odnosom prema radu. Svojim stavom prema novim tendencijama i kroz poruke koje želim da prenesem svojim scenskim nastupom. Te višeslojne
poruke su plod kolek tivnog rada i svima mora
biti važno kako će se one prezentovati. To je jedan
dug proces.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
• Da li je balet, igra koja pored pokreta, istražuje i
emocije?
Jovana Balašević
Pozorište je ponekad
jedina realnost
Razgovarala: Sonja Madžar
Pozorište je meni vrlo bitno tokom čitavog života. Pozorište mora da
provocira, mora da komentariše stvarnost, realnost i okolinu ali ne po
svaku cenu da ismeva. Volim taj beg koji pruža pozorište, kad mogu da
odem na dva sata i zaboravim na sve, budem neko drugi, negde drugde
u drugom vremenu.
N
ovosadsku glumicu, tridesetčetvorogodišnju
Jovanu Balašević danas gledamo u mnogim predstavama Srpskog narodnog pozorišta, beogradskog Madlenijanuma, u filmu „Kao rani mraz” i na
još ponekom mestu. Rođena u umetničkoj porodici poznatog prezimena (daleko van granica naše zemlje) još nakon osnovne škole se opredelila
za umetnost i scenu pa je tako posle Srednje baletske škole upisala glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi Miše Janketića. Iako je sve
teklo glatko i u planiranim rokovima, po završetku
fakulteta nastao je tajac na profesionalnom planu.
Dvogodišnju pauzu Jovana sada posmatra kao
dobru stvar koja joj se desila u pravo vreme i koja
joj je oblikovala profesionalnu ličnost. Stubovi
oslonci, oni koji su joj davali prave životne smernice ali i oni koji je najstrože kritikuju jesu njena
porodica. Priznaje da su joj najveće nagrade nasumični komentari slučajnih prolaznika na ulici ali
i da je nagrada „Predrag Peđa Tomanović” koju je
dobila početkom godine u svojoj matičnoj kući
Srpskom narodnom pozorištu, za ulogu Ane u
predstavi Vide Ognjenović „Ostavite poruku ili Begunci”, još jedna potvrda njenog talenta. Markantna i emotivna, lepa i vedrog duha, glumica Jovana
Balašević iskreno govori o svom pozivu, pr vim i
drugim šansama koje nam se pružaju i stvarnosti
koja nas okružuje.
• Scena jeste bila tvoje pr vo opredeljenje posle
osnovne škole kada si upisala Srednju baletsku školu. Ipak ubrzo si, čak posle trećeg razreda upisala
glumu na novosadskoj Akademiji. Iako su balet i gluma vrlo slične umetnosti, otkud taj prelaz?
Jovana Balašević: Srednju Baletsku školu sam
upisala, jer zaista nisam nikako mogla da upišem
srednju školu pripremajući prijemni ispit iz matematike. Niko ni iz porodice nije mogao da mi pomogne dok sam dolazila sa zadacima iz matematike, a i to je bilo vreme kad nisu bili toliko popularni
privatni časovi kao danas. Jedino srednja Umetnička i Baletska škola nisu za upis zahtevale taj test
iz matematike a imala sam tu sreću da sam u četvr tom razredu osnovne upisala Baletsku školu
koju sam stvarno volela. Kako su odmicale godine,
tamo sam stekla odlične drugarice i to je bilo moje pravo društvo u to vreme. Sa drugaricama sam
počela da posećujem pozorište, pr vo baletske
predstave pa onda i dramske i to su bile srećne pa
možda mogu da kažem i najbolje godine Srpskog
narodnog pozorišta, kada sam gledala „Ljubavi
Džordža Vašingtona” i druge predstave. Međutim
nikada nisam išla na raznorazne dramske sekcije
i kurseve koji su i tada postojali, nego sam se jednostavno bavila imitacijom svega što se dešavalo
oko mene. Bilo koji događaj da sam prepričavala,
koristila sam upravni govor uz odgovarajuću mimiku i gestikulaciju i najpre sam time zabavljala
sestru i svoje društvo. Upravo su oni bili ti koji su
mi pr vi skrenuli pažnju na uspešne imitacije, jer
su to sve bile svakodnevne situacije koje su se
dešavale svima a ja sam ih verovatno drugačije
doživljavala i prepričavala tako da je to sve izazivalo smeh. Taj neki latentni dar za dramaturgiju
koji ima i moj otac, koji nije završio Akademiju ali
je uspeo da napiše scenario za film i mnoge pesme za koje drugi kažu da takođe podsećaju na
filmove, izgleda sam nasledila od njega. I baš tada,
kada sam bila u puber tetu, mama je počela da
neguje to kod mene između ostalog i zato što se
bojala oko svega što se dešavalo na ulici tih devedesetih godina kada smo sestra i ja bile devojčice. Tako je ona svaki dan podsticala da na svoj
način prepričavam šta se dešava kako bi uz pomoć
tih priča dobijala prave insajderske informacije i
imala sliku svega što se dešava oko nas a sve je to
bilo pod parolom dobre zabave i puno smeha.
Mene je taj smeh hranio i pomogao da se još više
otvaram u tom smislu. Ja sam onda počela da imitiram gotovo svaku situaciju u kojoj sam se našla,
od tak siste, preko konobara koji nas uslužuje pa
sve do ljudi u bioskopu, koje čak nisam ni videla,
nego samo čula glasove. Mama mi je tada ukazala i rekla da imam talenat za glumu i nesvesnu
lucidnu sposobnost opser vacije. To je bilo vreme
kada je trebalo razmišljati u kom pravcu ću nastaviti školovanje i onda smo odlučili da počnem sa
pripremama za prijemni ispit za glumu. Tokom
treće godine srednje škole sa Sonjom Josić Stipić
sam pripremala ono što je bilo neophodno za prijemni kao što su se i drugi pripremali za fakultete
koje su odabrali. Tada sam i upisala Akademiju...
Prosto me je mama savetovala da pokušam čak i
pre završene srednje škole, kako bih se upoznala
sa situacijom koja mi je bila nepoznata jer u krajnjem slučaju je to sve moglo da bude i nešto što
mi se neće dopasti. Ona me je takođe odlično pripremila u odnosu na scensku svest i utoliko sam
bila u prednosti na ostale. To su stvari koje su drugačije od baleta i objasnila mi je šta je to profil,
leđa, tačke u prostoru i tome slično. Međutim i
pored toga, priznajem da sam se osećala čudno,
dok sam slušala svoje kolege sa klase koji su prethodno išli na dramske sekcije, pričali kako je igrati Šekspira na otvorenom kad su bili u Americi sa
Plendžom, a ja o tome pojma nisam imala. Sve to
je pomalo uticalo na moje samopouzdanje i nesigurnost, ali je vremenom došlo na svoje.
68
Danas se mnogi umetnici i glumci žale
kako je kultura propala, kako su pozorišta
prazna i slično a ja smatram da su upravo
oni jedni od krivaca, jer pod raznim
izgovorima pristaju na angažmane koji
nude laku zaradu, brzu lovu i uključuju
pojavljivanje na određenim televizijama i
emisijama. Nekad možeš nešto da uradiš
i da sve prođe tako da nikog ne zaboli,
ali kada puno takvih stvari uradiš onda
postoje posledice.
• Imala si mogućnosti da tada promeniš sredinu i
odeš u neki drugi grad pa čak i na drugi kontinent.
Ipak si izabrala da ostaneš ovde...
69
N OVA M I SAO
/
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Jovana Balašević: Dok sam studirala dobijala
sam uloge kao honorarni saradnik Srpskog narodnog pozorišta, međutim kada sam završila fakultet
desio se tajac i danas za to krivim isključivo sebe.
U tom periodu sam mnogo razgovarala sa svojom
sestrom, koja mi je ukazala da zapravo tokom studiranja nisam sebe izgrađivala i da sam sve to olako shvatila. Rekla mi je da ta površnost, koja je kod
mene postojala jeste s jedne strane olakšavajuća
okolnost, jer ne treba da budem naučnica i niko
to od mene ne očekuje ali s druge strane opuštenost je preovladala. Između ostalog je izgovorila
„Sada kada se desila pauza, moraš da shvatiš da
te čekanje zapravo oblikuje i brusi”. To je bila rečenica koja me je vodila i koju i danas pamtim kao
veliku istinu. Pauze u glumačkom poslu se iz različitih razloga dešavaju i traju i po nekoliko godina
i tada pada samopouzdanje. Međutim, shvatila sam
da sam sama kriva i započela sam doškolavanje
tokom te dve i po do tri godine sam se zajedno sa
sestrom Jelenom koja je tada upisala režiju. Sa
njom sam uradila Godoa, gde mi je ona dodelila
ulogu skitnice... Odlučila je da me u toj ulozi liši
seksualnosti i maskira u muškarca. Taj period je za
mene bio pravo studiranje i tada sam i dobila drugu šansu, što je dosta teško u mom poslu. Samo
zahvaljujući sestri sam uspela da na pravi način prevaziđem tu situaciju, jer nisam imala ni prijatelja ni
kolegu niti bilo koga ko je tako iskreno i direktno
sa mnom razgovarao.
/
• Po završetku studija kada je trebalo da započneš
svoju karijeru, desila se tišina u profesionalnom smislu. To su momenti kada se javlja sumnja u kvalitet,
talenat i rad. Kako si prevazišla tu pauzu?
Jovana Balašević: Očigledno mi je bila potrebna
sredina koja me je činila dodatno nesigurnom, a
za to je idealna novosadska publika odnosno naš
grad, jer sam svugde bila mnogo bolje i toplije primljena. Pa se na sve to tako namestilo još i na moj
karak ter koji je pomalo i mazohistički nastrojen.
A sa druge strane sam svoj grad ipak smatrala konforom koji imam u smislu da sam mnogo vezana
za svoje roditelje i porodicu i nikad nisam mogla
ni da zamislim život bez njih. Uz porodicu sam zaista puno toga učila i mislila sam da ću sve to izgubiti ako odem. Roditelji su za mene bili i ostali
autoriteti kojima verujem.
• Koja su to imena iz sveta filma i pozorišta koja ti
ceniš ili možda imaš želju da sarađujete?
Jova na Ba la šević: Po tom pi ta nju sam vr lo
skromna i mogu samo da kažem da mi je žao što
Kišlovski nije živ. To je neko za koga smatram da
mi je bio blizak po senzibilitetu i film „Tri boje plavo” je za mene nešto što sam vrlo volela – i muzika i uloga koju je imala Žilijet Binoš. Takođe vrlo
cenim ono što je Monika Beluči uradila sa ulogama koje je pažljivo birala, u filmovima „Otpozadi”,
„Malena” i uloga Magdalene u filmu „Stradanje
Isusovo”. Volim uloge koje ne pričaju mnogo i žao
mi je kada me opterete tek stom, volim stanja i
mislim da može mnogo da se kaže i bez toliko
teksta. Sviđaju mi se „Krugovi” Srdana Golubovića
i „Rane” i „Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevića. Što se tiče pozorišta ne znam ni koga bih spomenula, jer se uslovno rečeno bojim reditelja iako
mnogi od njih odlično rade, ali mislim da dobar
reditelj treba da bude i dobar psiholog kako bi
mogao da proceni šta i kako da kaže glumcima.
• Naša realnost pokazuje da umetnost nije na ceni
niti je podržana onako kako zaslužuje. Logično tome
su ponekad i prazne pozorišne sale. Kako glumci u
takvim momentima funkcionišu i kakve emocije tada izlaze u prvi plan?
Jovana Balašević: Dešavalo se da imamo praznu
salu na predstavi i tada svi glumci sa kojima sam
na sceni osećaju tugu i melanholiju. Onda se u jednom momentu dogovorimo da se zezamo, ali ni
to nije rešenje, jer nismo zbog toga došli. Ja sam
uvek tužna, jer znam da cenim kada i tri čoveka
dođu da nas gledaju i priznajem da tada još više
imam osećaj poštovanja međutim, koliko god davala sve od sebe, primarno osećanje u meni jeste
tuga. Na kraju uvek to nekako lepo završimo, podelimo sa publikom ono što imamo i dobijemo
aplauz, koji tada bude još jači. Ipak svaki glumac
je srećan i zadovoljan kada je sala puna i kada možemo međusobno da se osetimo sa publikom. Desilo se nedavno i da je sala bila puna, publiku su
činili đaci osnovne škole a mi smo igrali predstavu,
koji oni nisu mogli da razumeju... To je bila najnapornija predstava do sada i užasno smo se namučili da održimo koncentraciju na sceni pored njihove priče i šuškanja, da glumimo dramatične
trenutke, dok su se oni smejali, i da komične scene
odigramo bez ikakvog razumevanja.
Danas se mnogi umetnici i glumci žale kako je kultura propala, kako su pozorišta prazna i slično, a ja
smatram da su upravo oni jedni od krivaca, jer pod
raznim izgovorima pristaju na angažmane koji nude
laku zaradu, brzu lovu i uključuju pojavljivanje na
određenim televizijama i emisijama. Nekad možeš
nešto da uradiš i da sve prođe tako da nikog ne
zaboli, ali kada puno takvih stvari uradiš onda postoje posledice. U takvim stvarima sam oprezna i
znam kako bih ja. Ono što sada nažalost prolazi i
smatra se prihvatljivim, za umetnost je uvredljivo.
Trebalo bi vrlo vešto pronaći liniju između komercijalnog i umetničkog i privući publiku koja uzrok
smeha neće tražiti u ismevanju nekoga, njegovog
dijalekta i slično.
• Od dece poznatih i talentovanih roditelja se obično
ne očekuje puno. Ipak porodično ste snimili film „Kao
rani mraz” i igraš u predstavama „Čekajući Godoa”
i „Ćelava pevačica” za koje režiju potpisuje tvoja rođena sestra. Na koji način primaš pohvale i kritike,
koje su u vezi sa tvojim prezimenom a sa druge strane opravdavaš očekivanja svoje porodice, dok radiš
sa njima?
Jovana Balašević: Moje prezime je ono sa čim
uvek izlazim na scenu. Evo i pre neki dan se desilo
da čujem iz publike glas „Ovo je Balaševićeva ćerka”
i u tom smislu nisam ravnopravna sa svojim kolegama. Potrebna mi je posebna vrsta koncentracije
i pripreme što sam možda i ja sebi priredila. Ali ono
što jeste stvarni teret prezimena je to što ljudi zapravo vole pobednike – one koji dolaze bez ikakve
logične šanse da uspeju i što je priča neverovatnija,
to narod pobednike više voli i ceni. Tako postavljene stvari moju sestru, brata i mene stavljaju u okvire da sve imamo i ništa nam nije potrebno. Apriori
postoje i predrasude koje su meni dosta donele, jer
upravo takvi ljudi za mene pomisle da sam ja još
jedno dete poznatih roditelja i da nemam šta da
pružim. Divno je što su tako mislili i što i dalje tako
misle, jer kada neku ulogu odigram prosečno prema svojim standardima, onda su baš oni ti koji dođu
sa prevelikim oduševljenjem da mi čestitaju. Iskreno, kao i svakom glumcu čestitke i priznanja mi
prijaju, laskaju, daju mi sigurnost ali i potvrdu da
ipak održavam standard koji sam sebi zadala. Ipak u
takvim momentima pomislim u sebi „Super, ali šta
ćete tek misliti o meni kada razvalim neku ulogu!”.
Dok sam glumila u filmu „Kao rani mraz” i Bebinim
predstavama imala sam mnogo veću odgovornost
iako ljudi to često obrnuto zaključuju. Bilo je bitno
da njih ne izneverim i da sve uradim najbolje što
mogu, jer tu onda nema mesta negativnim komentarima koliko god se neko trudio.
• Početkom ove godine Srpsko narodno pozorište ti
je dodelilo nagradu „Predrag Peđa Tomanović” za
najbolje glumačko ostvarenje na sceni tog pozorišta
tokom prošle godine, za ulogu Ane u predstavi Vide
Ognjenović „Ostavite poruku ili Begunci”. Nagrade i
komentari stručne publike su zvanični, ali kakve komentare dobijaš od pozorišne publike i kako se odnosiš prema svemu tome?
Jovana Balašević: Svaki put kada mi neko priđe
na ulici da me pohvali, emotivno to doživljavam i
oči mi se napune suzama. To se zapravo uvek i
dešava u situacijama kada sam ner vozna, u gužvi
i izbačena iz svog koloseka i onda se pojavi neko
ko me potapše po ramenu i izgovori reči hvale na
račun moje glume i uloge koju sam odigrala u određenoj predstavi ili filmu... To su stvari koje me
potpuno razoružaju i to su za mene najveće nagrade. Međutim nagrada „Predrag Peđa Tomanović” je ozvaničila moj talenat, jer godinama u mojoj matičnoj kući dobijam samo usmene pohvale.
Nakon dve velike uloge u Madlenijanumu u Beogradu sam se zapitala zašto je to bilo tako teško
da se pr vo odmota u Novom Sadu. Ova nagrada
mi je važna, jer je prva i jer se desila baš ovde pred
publikom koja je vrlo stroga. Najviše mi prija zbog
roditelja koji su tih dana primali čestitke i to je trenutak u kom sam ja njih učinila ponosnim, da njima
ljudi čestitaju i da ja njih kao goste pozovem na
svečanost povodom dodele nagrada.
• Zbog čega je pozorište „hrana za glavu” i zašto je
važno da se na taj način hranimo?
Jovana Balašević: Pozorište je meni vrlo bitno tokom čitavog života. Pozorište mora da provocira,
mora da komentariše stvarnost, realnost i okolinu,
ali ne po svaku cenu da ismeva. Volim taj beg koji
pruža pozorište, kad mogu da odem na dva sata
i zaboravim na sve, budem neko drugi, negde drugde u drugom vremenu... za mene je to naj jači
reality. n
70
Piše: Luna Jovanović
„Putovanje je bilo način da se bude na drugom mestu ili da se ne bude nigde.
Danas je to jedini način da se doživi osećaj da čovek negde jeste. Kod kuće,
okružen informacijama sa svih ekrana, ja više nisam nigde, i svuda sam
u svetu istovremeno. Sleteti u neki novi grad, to znači da se odjednom
nađem ovde.”
Žan Bodrijar
Ž
ve isključivo preko pravouganog ekrana. Ravnodušnost za sadržaj sopstvene sredine biva povoljno otkupljena radoznalim pogledom u „drugo”.
Severnoistočni Peru ponudio mi je upravo ono što
što sam očekivala kao nastavak iščitavanja i izučavanja mitova – empirijski trag mitskog čoveka,
njegovu prapostojbinu.
Simbolički jezik Ajmara (Aymar aru) Indijanaca koji je opstao kao govorni jezik danas, kreirao je naziv grada prema drevnom predanju o podizanju
pr vih temelja: veliki ratnik Ajar Auka (Ayar Auca)
dobio je krila i odleteo do predviđenog mesta,
potom se pretvorio u stenu (qusqu) oblika pume,
ovekovečivši sopstveno pravo na zemlju današnjeg Kuska. Sam pojam stene za pranarode tih
prostora, ali i za Inke kasnije, oduvek je bio svet.
Nebrojano mnogo masivnih kamenih površina
na koje sam nailazila u Peruu predstavlja oblik ili
obeležje neke od magičnih životinja poput pume,
orla ili zmije, manifestaciju božanskih osobina i
njihovu simboličku slojevitost koja se intuitivno
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
ivot civilizacija prekolumbovske Amerike danas opstaje kao izvor neutažive čežnje savremenog Zapada – to je stečena potreba za dalekim,
za drevnim, za iz vornim. Susresti se sa obiljem
utisaka o nekom drugom prostoru opstaje u privilegiji da se individua, makar trenutno, izmesti iz
rasatkanog bivstva koje razmatra udaljene kraje-
Grad Kusko (Cuzco), pozicioniran blizu doline reke
Urubambe, pod okriljem Anda, predstavlja stecište starosedelačkih kultura Južne Amerike i jedno
od njihovih glavnih i najstarijih uporišta. Danas
grad broji nešto više od četiristo hiljada stanovnika i istorijski je punk tum čitavog Perua. Kako je
dugo bio prestonica moćne civilizacije Inka u periodu od trinaestog do šesnaestog veka nove ere,
nesumnjivo je obeležen slavom i odjekom prošlosti. Nekada ogroman grad pozicioniran na velikom platou, pločnicima prekrivenim zlatom i ogoljenim domovima bez mnogo ornamenata, danas
samo u nekoliko tačaka sličan pređašnjem naprednijem stanju. Hramovi Inka bili su na samom
vrhu platoa sa kojeg se pogled pruža prema celokupnom gradu, blještavi i grandiozni centar društvenih zbivanja, slavlja, žrtvovanja.
/
Grad Kusko – peruanski
punktum
71
kalnih trgovaca govori mi o autentičnom mentalitetu naroda koji verovatno nikada neću zaista
upoznati.
Uske ulice Kuska ograđene su starim kamenim
blokovima zahvaljujući kojim deluju prilično impozantno, neovisno od savremenije arhitek ture
okrnjene očiglednim siromaštvom.
Osećaj koji sam imala, dok sam prolazila minijaturnim uličnim prolazima, nalik tunelima samo
bez krova, pobudio je pretpostavku o nekadašnjoj
atmosferi prestonice Inka. Uniformisani krovovi
kuća doprinose utisku estetske celovitosti grada
i kohezije prisutne na više društvenih nivoa. Divni
reljefni detalji retki su i dragoceni – javljaju se u
vidu rezbarenih ukrasa na terasama jarkih boja i
na prozorima, iz viru iz braon i oker kamena kao
dašak života.
Kada je konkvistador Francisko Pizaro počeo da
ruši arhitektonske forme starog sveta, upotrebljavao je isti materijal za izgradnju katoličkih zdanja.
Crkve Kuska iz kolonijalnog perioda odišu istorijskom težinom, specifičnom mešavinom teskobe
koju osećamo kada se setimo nasilnog pokrštavanja, ali i neobičnog utiska bogatstva istorijske nadgradnje čiji je svaki sloj poseban, a na iz vestan
način univerzalan.
Glavni trg obeležen je novonastalom, kitnjastom
statuom Pačakutija, legendarnog i nemilosrdnog
vladara, nesumnjivo marketinški potez savremene
vlasti koja nama posetiocioma pruža šmek „egzotičnog drugog”.
naslućuje. Moram priznati da sam u nekoliko navrata piljila u oblike stena na čije su me obrise
uputili, pokušavši da uočim životinju bez mnogo
uspeha. Hristijanizacija drevnih kultova paganske
Amerike nikako nije oduzela život paganizmu, jedno je pristiglo kao prisilna ekstenzija drugog. Neminovnost promene političkih, društvenih, religijskih prilika, ovde kao da je podarila novu formu
pređašnjoj suštini. Tako Pachama (Majka Zemlja)
kao obožavani entitet prehrišćanskog sveta često
vizuelno ne može da se razluči od predstave Device Marije, a lokalno stanovništvo (pretežno indijanskog porekla) i dalje poštuje stare običaje koliko i katoličke ceremonije.
Dok sam lutala ulicama Kuska, posmatrala sam
upadljive i snažne fizionomije prolaznika, njihove
šarene odevne kombinacije koje neodoljivo podsećaju na modernizovanu verziju narodne nošnje
viđenu u lokalnom muzeju. Svaka ručno ispletena
šara na tkanini poseduje precizno značenje, a ša-
ra ima na desetine. Starije žene neguju divne duge pletenice neretko obogaćene različito ispletenim ukrasima jarkih boja.
Na pijacama u okolini Kuska mogu se naći vešto
izrađeni predmeti naroda iz svakog kutka okoline
Anda. Ponegde se još uvek trguje prema principu
razmene dobara, naravno, ne i sa strancima. Šetajući se duž zbijenih redova između tezgi, naišla
sam na začudne objekte izrađene od kosti, kože i
kristala, a susretljivi prolaznik počeo je da mi objašnjava upotrebnu svrhu tih predmeta. Iznenadilo me je da su u pitanju instrumenti za izvođenje
muzičkog rituala zarad proslavljanja i umilostivljenja Pačamame (Majka Zemlja). Tu su i vešto izrađene maske naroda bliskog onom iz Kuska, a namena im je sezonsko prerušavanje tokom dramatizacije mitskih sadržaja.
Meštani Kuska najčešće su povučeni u odnosu na
strance i retko će se prvi obratiti, no živa atmosfera pijace i prisustvovanje žustrim razgovorima lo-
Postoji nekoliko arheoloških nalazišta blizu Kuska,
a najveće od svih nalazi se u Svetoj Dolini. Ona se
još naziva i Urubamba Dolina, prema glavnoj reci
koja u prevodu sa Ajmara jezika znači „kuća sunca”. Pisak (P’isaq) kao jedno od nalazišta u dolini,
pepoznatljiv je usled svoje koncentrične strukture – paralelni, polukružni niz kamenih zdanja sa
jedinstvenim centrom. Različite etničke grupacije
na ovom mestu oformile su grad još u periodu pre
pristizanja Inka.
Ceremonijalni platoi, fontane, hram Sunca, kupatila, sve je opstalo samo u naznakama i potrebna je
imaginacija podržana istorijskom dokumentacijom
kako bi se kreirala slika o dotičnom mestu. Mirča
Elijade (Mircea Eliade), istoričar i istraživač, pisao je
Divni reljefni detalji retki su i dragoceni
– javljaju se u vidu rezbarenih ukrasa na
terasama jarkih boja i na prozorima, izviru
iz braon i oker kamena kao dašak života.
72
o hramovima ovakvih civilizacija kao o posebnim
primerima „sakralne gradnje”. Model arhitektonske
konstrukcije poput one u Pisaku zamišljen je, tvrdi
Eliajde, da ilustruje izgradnju univerzuma, odnosno,
da bude arhitektonski odraz mitskih obrazaca. U
njegovom razmatranju, svaki oblik sakralne arhitekture vizuelno apstrahuje istine i predanja kolektiva.
Oponašanje, iliti vizuelno vaspostavljanje doživljenog ustrojstva Sveta i njegovih načela, osnovna je
namena sakralne arhitekture. Hram ili grad konstruisan strogo promišljeno, prak tični podsetnik na
neprikosovena svojstva svetih principa i njihov
simplifikovani odraz. Imago mundi. Koncentrično
raspoređene linije čija je simetrija osnova utvrđenja
podizanih od strane Inka, deluje prefinjeno i moćno u pojavnoj jednostavnosti.
Hristijanizacija drevnih kultova paganske Amerike nikako nije oduzela život paganizmu,
jedno je pristiglo kao prislna ekstenzija drugog. Neminovnost promene političkih,
društvenih, religijskih prilika, ovde kao da je podarila novu formu pređašnjoj suštini.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Šta sam ponela sa sobom iz peruanske prestonice
i njenih raznolikosti ? Da li je za bilo koga ko premosti geografski jaz i oseti čar bivanja na radikalno
drugačijem mestu, uopšte moguće da ponese nešto natrag, a da pri tom dobar deo ne ostavi? Mislim
da je takva razmena jedini pravi način – spremnost
individue da umakne stabilnosti usidrene tačke
gledišta, te i sposobnost da se nepoznato sagleda
kao sopstveno. Mreža utisaka tada zadobija isti
centar. Mogu sa sigurnošću da tvrdim da je jedino
pravo putovanje ono sa kojeg se vratili radoznali
za svoj mikrosvet, sredinu u kojoj pronalazite obrise
istog onoga što ste uočili i „tamo daleko”... n
73
/ Foto: Selman Tr tovac, Crna ruka /
Memorija nasilja i snovi
o budućnosti u MSUV
Piše: Sonja Jankov
Sećanje na Prvi svetski rat obeležio je 2014. godine i Muzej savremene
umetnosti Vojvodine izložbom koja se mogla pogledati u periodu
od 19. novembra do 11. decembra.
P
rojekat „Memorija nasilja i snovi o budućnosti
1914-18/2014.” realizovali su MSUV, Francuski institut i Goethe-Institut u Srbiji, uz podršku francusko-nemačkog fonda (Elysée Fund), povodom obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Centralni
deo projekta, čija je kustoskinja Sanja Kojić Mladenov, predstavljala je izložba u MSUV, dok je beogradskoj publici projekat bio predstavljen u formi
razgovora sa umetnicima koje je moderirala Gordana Nikolić 20. novembra u KM8.
Izložba koja se mogla pogledati u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, na prvi pogled ne izgleda kao izložba koja se fokusira na užase rata.
Ona se u stvari, kroz umetničke projekte, fokusirala na prisustvo Prvog svetskog rata u današnjem
životu, kao i na repetativne traume ratova od kojih
je Evropi i savremenom čoveku vremenski bliži rat
sa kojim se raspala SFR Jugoslavija. Učesnici/ce projek ta pristupili su ovom vremenskom periodu
Evrope iz sopstvene geografsko-socijalne pozicije,
koja kod nekih umetnika obuhvata nekoliko gradova/država, tako što su stvarali u medijima slike,
skulpture, grafike, fotografije, videa, video i zvučnih instalacija. Kako navodi Sanja Kojić Mladenov,
umetnici zastupljeni na izložbi „svojim istraživanjima ukrštaju različite dimenzije, pristupe i pitanja,
prošlost i sadašnjost, odnose između centara i periferija, aspekte kretanja/putovanja, migracije i egzila,
kao i nove standarde u komunikaciji u savremenim
lokalnim, regionalnim i evropskim dimenzijama,
u vremenima u kojima je neophodno ispitivanje
konstelacija i ideologija iz prošlosti zbog izgradnje
položaja u multipolarnom svetu”.
U okviru postavke, artefakti i dokumentarna građa
iz Prvog svetskog rata nisu bili zanemareni. Oni su
prisutni u radu Roberta Jankuloskog (MK) koji dokumentuje čaure granata i iz ranijih, balkanskih,
ratova, kasnije filigranski ukrašenih i prerađenih u
vaze tako da su postale deo domaćinstava, ili pretvorene u metalne proteze od strane medicinskih
tehničara za ljude koji su iz rata izašli sa invaliditetom. Igor Antić (RS-FR) za polazište svoje akcije „Rat
je svuda” koristio je evropsku civilizaciju koja je izgrađena u poslednjih sto godina na iskustvu Prvog
svetskog rata, projektujući arhivski ratni snimak na
svoj komšiluk u Parizu – na susednu zgradu, garažu, hodnik svoje zgrade, zelenilo na ulici, biciklove
u dvorištu, stepenište i tavanicu ulaznog hola...
Sličan pristup odabrao je i Igor Bošnjak (BA) za konceptualan rad predstavljen u me diju videa If I
Hadn’t done It koji sumira fotografije, istraženu građu, snimke lokacije i predstavlja konceptualni intervju sa Gavrilom Principom u 2014. godini, kada
Princip konstatuje kako se danas ne može bezbedno preći ni ulica, za razliku od perioda pre sto godina, koji percepiramo kao ratan i opasan. Bošnjakov rad nosi u sebi dozu crnog humora. Pr vo, u
Principovim rečima koje konstatuju kako je uprava
Historijskog muzeja BiH mogla odabrati i bolje fotografije njega i Ferdinanda koje su korišćene za
promotivne svrhe izložbe koja je u Sarajevu postavljena povodom stogodišnjice Rata. No, najviše u
konstataciji „Valjda će kroz sto godina biti bolje”
koja nosi u sebi nadu da će civilizacija možda u
narednih sto godina naučiti da je rat strahota i zlo
koje se ne sme ponavljati u istoriji.
Locus Suspectus je zajednički rad DiStrukture (RS) i
Barbare Marković (RS-AT), koja narativno opisuje
sadašnji izgled i život lokacije na kojoj je u Sarajevu
izvršen atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Barbara govori sve što vidi i čuje na toj
lokaciji – šta ljudi govore jedni drugima ili psima
lutalicama, šta turistički vodiči govore o ovoj turističkoj atraktivnoj lokaciji, šta piše na memorijalnim
tablama, grafitima, u oglasima za pomoć narodu u
Palestini ili za letovanje u Turskoj ili u oglasima za
prodaju, kako se zovu prodavnice koje okružuju
lokaciju, kad je radno vreme Muzeja u blizini, koja
firma za fizičko obezbeđenje osigurava obližnje
/ Vesna Perunović, Splitting Up /
74
lokale, ponavljajući reč coca-colla koliko je taj vizuelni znak prisutan. Aktuelni život grada, memorija
grada i njegova slika prepliću se u govorenom tekstu, dok kamera sve vreme snima govornicu, akcentujući na taj način sam portret – grada, vremena,
života nakon ratova. Na izložbi su bili zastupljeni
i video radovi Tomasa Kenera (DE-FR) i Anuk Miladinović (CH-DE), koji se ne fokusiraju direktno na
Prvi svetski rat, no na nasilja šireg društvenog obima koja rezultiraju beskućništvom, deponijama,
migracijama i (etničkim) čišćenjima.
Radenko Milak (BA) u seriji akvarela Never Ending
Story por tretiše Čarlija Čaplina i Gavrila Principa,
okrećući se seriji materijala iz štmapanih medija
tokom rata, portretišći, takođe, i poslednji primerak izumrle vrste divljeg goluba, koji je preminuo
1. septembra 1914. godine. Serija grafika Assassinated Nebojše Lazića (RS-US) predstavlja seriju
portreta selektovanih političara/revolucionara na
koje su izvršeni atentati posle onog na Franca Ferdinanda. U tehnici litografije, presovane obojene
papirne pulpe ili digitalnog printa, Lazić spaja složene mehanizme političkih ubistava sa složenim
tehnikama grafike.
Na izložbi su bile zastupljene i dve upečatljive instalacije u prostoru. Dok Magali Sanheira (FR) minimalistički samo postavlja ikebanu sa plavom i
belom ružom, Splitting Up Vesne Perunović (RSCA) kroz vrlo jednostavne elemente – testeru, skelet bračnog kreveta i cr vene razderane tkanine –
svedoči o nasilnom razdvajanju porodica i ljudskih
života.
Izložba „Memorija nasilja i snovi o budućnosti” obuhvatila je i projekat Beautiful Days koji je vodila
Luise Kloos (AT). Umetnici koji su učestvovali u ovom
projektu, kroz medij video radova, bavili su se suprotstavljenim stavovima iz 1914. godine i Pr vog
svetskog rata koji je ubio 10 miliona ljudi i ostavio
isto toliko teško ranjenih i osakaćenih, dok je velik
deo stanovništva živeo u neverovatnom siromaštvu. Uz opise iz drame Poslednji dani čovečanstva
Karla Krausa i romana „Na Drini ćuprija„ i „Gospođica” Iva Andrića, Arion Asllani (RS), Igor Juraj (HR),
Admir Mujkić (BA) i Sanjin Fazlić (BA), Lote Šrajber
(AT), Davide Skerlj (IT), Lea Titz (AT) i Josip Zanki
(HR) istražili su nevidljive nivoe 1914. godine u svom
savremenom okruženju.
Četvorojezični katalog (104 strane, sa reprodukcijama, prevodi na engleski, francuski i nemački jezik) publikovan ovom prilikom daje uvid u sve
segmente projekta, koji tematski obuhvataju uticaj društvenog konteksta na izgrađivanje socijalnih vrednosti pojedinaca, odnos individualnih i
kolektivnih sećanja tokom velikih socijalnih trauma kao što je rat, uključivanje istorijskih artefakata u umetničke sadržaje i projekciju socijalne plastike. Katalog otvara uvodni tekst kustoskinje izložbe, Sanje Kojić Mladenov, kao i tekst „Da nije
vremena, mogao bih večno da živim. Da nije prostora, mogao bih da budem svuda” Štefani Buher,
nezavisne kustoskinje iz Bremena. n
/ Foto: postavka izložbe Memorija nasilja i snovi o budućnosti 1914-18/2014, MSUV /
75
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Drugačiji pristup portretu primetan je kod Selmana Trtovca (RS), kroz celinu koja je spajala radove
„Crna ruka”, autoportret umetnika, „On je isti kao
i mi” i „Evoluciju”. Rad „Crna ruka” je autentični crni
odlivak u gvožđu ruke čovekoubice, koja je za
umetnika „simbol – u izvesnom smislu umetnički
aksiom”. Mariane Marić (FR) spaja portrete mladih
devojaka u Sarajevu sa prizorima rata u gradu, stvarajući lično-objektivnu reportažu o traumama. Sarajeva se dotiče i audio-video instalacija Still Jelene
Jureše (RS-BE) koja spaja audio snimak sa probe
dečijeg hora „Princess krofne”, osnovanog tokom
rata kako bi se animirala deca, sa video snimkom
Drinjače u koju se baca otpad usled nedostatka
komunalne službe.
Prilog istoriji Prvog
svetskog rata iz ženskog
ugla
Piše: Milovan Pisarri
Zbog potpunog drugačijeg društvenog položaja žene, pogled na rat koje često žene pružaju suštinski je drugačiji od muškog viđenja, iako se radi o istom
istorijskom periodu i o istim događajima.
R
at u Evropi se proučava i predaje najčešće
kroz neizbežnu prizmu političkih događaja, koji
su prethodili izbijanju rata, kroz uspostavljanje
frontova i rovovski rat, korišćenje novog oruđa ili
stravična stradanja u bitkama na zapadnom i istočnom frontu. Ipak, pokušaji da se Prvom svetskom
ratu priđe iz drugih uglova započeti su otprilike
pre pedeset godina. Do kraja XX veka, istoričari iz
raznih evropskih ali i drugih zemalja otvarali su
mnoga nova polja istraživanja koja su se bavila
drugim aspektima ratnog perioda, među kojima
su na primer položaj civilnog stanovništva, ekonomske i društvene posledice rata, kulturalni značaj evropskog i svetskog konflikta, ali i takozvane
rodne studije1. Ponavljanjem vojnih i političkih
događaja konstantno reprodukuje jedan muški
narativ, koji se bavi muškim pitanjima: radi se o
muškoj istoriji, jer se događaji tumače isključivo
sa stanovišta muških učesnika.
Sve nam to ukazuje na potrebu, danas više nego
ikada, da se pronađu alternativni pristupi istoriji
Pr vog svetskog rata i na neophodnost da se, potpunijeg razumevanja istorijskih događaja radi,
izađe iz uskih okvira vojne i političke naracije. U
1
Videti na primer: Annette Becker, Oubliés de la Grande
Guerre; Humanitaire et culture de guerre, populations occupées, déportés civils, prisonniers de guerre, Pariz 1998;
Stéphane Audoin-Rouzeau, L’Enfant de l’ennemi, Pariz
1995; Hugh Cecil – Peter Liddle. (prir.), Facing Armageddon. The First World War Experienced, London 2003; John
Horne – Alan Kramer German atrocities 1914: a history
of denial, New Haven – London, 2001; Mario Isnenghi,
Il mito della Grande Gu erra, Bo log na 1989; Anto nio
Gibelli, L’officina della Guerra. La grande Guerra e le trasformazioni del mondo mentale, Torino 2007.
tom smislu, jedan mogući pristup jeste istorija iz
ženskog ugla, koji se metodološki zasniva pr venstveno na korišćenju istorijskih izvora ženske proveniencije. Oni se tiču naročito privatnog i društvenog života, a ne političkog i vojnog jer su, kako
je gore navedeno, žene iz njega bile isključene.
Samim tim, kao i naravno zbog potpunog drugačijeg društvenog položaja žene, pogled na rat
koje često žene pružaju suštinski je drugačiji od
muškog viđenja, iako se radi o istom istorijskom
periodu i o istim događajima.
U istoriografiji, uopšte govoreći, do osamdesedih
godina XX veka smatralo se da je Pr vi svetski rat
snažno uticao na promenu odnosa između muškaraca i žena u evropskim društvima2. Istoričar
Fransua Tebo (Françoise Thébaud) je govorio o tri
faze proučavanja pitanja žena u Pr vom svetskom
ratu: šezdesetih i sedamdesetih godina, naročito
u Velikoj Britaniji, na videlo su izašle nove uloge,
koje su žene dobile tokom rata: zbog toga su istoričari pretpostavili da je sledila i nova uloga žena
u društvu, odnosno da je sledila neka vrsta emancipacije.
tokom rata, i dokazale su da iako su žene počele
masovno da rade, nikad nisu dobijalje istu platu
kao muškarci.
Devedesetih godina su se teze prve istoriografskih
radova definitivno srušile: rat nije predstavio nikakvu drastičnu promenu kad je zaposlenje u pitanju, između ostalog zato što su žene bile zaposlene
najviše u ratnoj industriji, koja je većim delom ugašena posle kraja rata. Takođe, studije su pokazale
da se društvena struktura suštinski nije promenila, jer su odnosi između muškarca i žene unutar
porodice, širih zajednica i društva, ostali praktično
isti.
Sličan put je imala teza o političkoj emancipaciji
žena tokom rata ili odmah posle njega: promene,
kao na primer u Velikoj Britaniji, koje su u ranijoj
istoriografiji predstavljene kao priznanja ženama
zbog njihove uloge za vreme rata, bacile su neopravdanu senku na predratne borbe feministkinja
(kao sufražetnkinja) i njihovih dostignuća3. Zahvaljujući tim studijama, možemo danas da tvrdimo
da postoji važan istoriografski segment posvećen
ulozi ženi u ratu. Istraživanja su pokazala kako je
tokom Velikog rata žena imala, u svim zemljama
zahvaćenim ratom, često ulogu dobrovoljne bolničarke, ređe i lekara, kao i da je usled odsustva
muškaraca bila zaposlena naročito u industriji i
poljoprivredi; u razvijenim zemljama, one su radile, takođe, kao poštari, službenici, ili umesto uličnih čistača, berberina, čak i vozača tramvaja. Činjenica da je to bilo često praćeno burnim protestima od strane tradicionalnog (muškog) sveta
govori o potencijalnoj snazi tih promena u društvu, ali tako đe o nepermanentnom karak teru
emancipacije žena: nove uloge koje su dobile nisu
predstavljale rezultat borbe za emancipaciju koje
su određene grupe vodile unutar evropskih društava, kao što je na primer slučaj sa sufražetkinjama, nego odluke vladajućih struk tura koje su u
(privremenom) zapošljavanju žena videle mogućnost da se što efikasnije odgovori na problem
manjka radne snage usled mobilizacije radno spo-
Druga faza obuhvata kraj sedamdesetih i početak
osamdesetih godina, u kojoj se istoričari fokusiraju na ulogu žena posle rata odnosno na vraćanje
žena na njihove tradicionalne uloge, kao i na činjenicu da se upravo zbog toga ne može tvrditi
da je ratni period doneo bilo koju ravnopravnost
sa muškarcima. Analize tog istoričara su se fokusirale na primer na problematiku zaposlenja i rada
2
Birgitta Bader-Zaar, Controversy: War-related changes
in Gender Relations: The Issue of Women’s Citinzenship,
International Encyclopedia of the First World War, str. 2.
3
Isto, str 2-3.
76
25. IX 15.7
Borba koja je još 22-oga otpočela, bez prestanka
traje. Pred podne je otpočela još jača artiljerijska,
zatim mitraljeska i puščana vatra uz to još i eksplozija bombi. Opet vri kao u paklu [...]. Po ulicama
se vode borbe. Naši sačekaju u poprečnim ulicama
neprijatelja koji sa Dunava pravim ulicama nastupa [...]. Na terazijama malo predahnusmo, jer tu
prestadoše da nam zuje kuršumi oko glave, ali se
granate i dalje oko nas rasprskavaju. Jedan ranjenik izdiše, drugoga previjaju itd. Puna egoizma ali
i bola u tom momentu da ne bih pala neprijatelju
u ruke bežim i dalje, i ne prišavši da pružim pomoć
ovim jadnicima, za koje bih se u svako drugo doba
žrtvovala i koje neizmerno ljubim, jer su deca moje otadžbine, za nju padaju...8
Posebno mesto imaju žene koje su tokom rata nastavile da se bore za mir. Iako su mnoge predratne
ženske pacifističke organizacije, u nacionalističkoj
histeriji, stale na stranu svojih vlada, određene
grupe su i dalje verovale u internacionalnu solidarnost žena u borbi protiv tlačenja, između ostalog sa stanovišta majka budućih vojnika. Mar ta
1915. godine u Berni sastale su se socijalistkinje iz
cele Evrope, a jedna od najvažnijih rezolucija bila
je stav da je pravi neprijatelj kapitalista koji ugnjetava mase, a ne pripadnik „neprijateljske” nacije.
Krajem aprila iste godine, u Hagu je osnovana Internacionalna ženska liga za mir i slobodu. Poruka,
koju su poslale svetu bila je da je neophodno raditi za mir, i da u tom radu žene moraju da imaju
svoj glas4.
4
Susan R. Grayzel, Women’s Mobilization for war, International Encyclopedia of the First World War, str. 13.
77
Misleći na ratne godine u Srbiji, na raspolaganju
imamo veoma važne izvore. Pr vi primer može biti dnevnik mlade Beograđanke Mare Radenković,
koji se danas čuva u Arhivu grada Beograda, u kojem se između ostalog opisuju teški trenuci tokom
uličnih borbi u Beogradu u jesen 1915. godine:
5
Videti naprimer: Bruna Bianchi (prir.) La violenza contro
la popolazione civile nella Grande Guerra, Milano 2006;
od iste au tor ke, Cri mi ni di gu er ra e cri mi ni contro
l’umanità. Le violenze ai civili sul fronte orientale (19141919), Milano 2012.
6
O ulozi žena u ratu, ako uzmemo u obzir ratne godine
u Srbiji, videti: Božica Mladenović, Žena u Topličkom
ustanku 1917. godine, Beograd 1996; od iste autorke, Porodica u Srbiji u Pr vom svetskom ratu, Beograd 2006.
24. OK TO BAR 1918.
Počeli su da pristižu iz neprijateljskih logora naši
zarobljenici i internirci. Dolaze potpuno iscrpljeni
od gladi, bolesni i iznureni od silnog pešačenja. Veliko i Malo ratno ostrvo pružaju s Kalemegdana jeziv prozor. Na njima se sleglo na hiljade zarobljenika i interniraca koji čekaju da pređu u svoju zemlju,
ali neprijatelj je uništio plovne objekte tako da vlasti nemaju čime da prevezu ljude. Tu, na domaku
domovine i svojih kuća, iznureni i skoro goli, spavaju pod vedrim nebom i čekaju na čamce, jedina
prevozna sredstva koja su još ostala. Mnogi tu i
umiru, nemajući sreću da stanu na tlo svoje rodne
grude. Bolnica u Dorćolskoj osnovnoj školi pruža
jezivu sliku. Naređeno je da se svi logoraši, kad pređu na desnu obalu Save, dovedu ovamo, radi pregleda i čišćenja od vašiju. Ali, kad se ljudi svuku,
čoveka obuzima tuga. To su živi skeleti na kojima
su ostale samo koža i kosti. Oni su preplavili sobe,
hodnike i dvorište bolnice. Leže na zemlji izgubljena pogleda i bez reči. Toliko ih svakodnevno umire da u maloj mrtvačnici, koja je načinjena od famuluzovog stana, nema više mesta za leševe [...].
7
U dnevniku datumi prate stari kalendar.
Istorijski arhiv Beograda (IAB), dnevnik Mare Radenković, ZARH, K-9, lični fond Živana Petrovića, str. 3.
8
/
Sa stanovišta istorijske nauke, u pitanju je dakle
pre svega novi izbor izvora na kojima treba raditi,
znajući međutim da postoje barem za sada velika
ograničenja, prvenstveno klasnog tipa. Ako uzmemo u obzir na primer dnevnike koji su žene pisale
tokom rata ili njihove autobiografije, ne treba da
zaboravimo da je tada broj pismenih žena bio veoma mali i da su iz njega fak tički isključene sve
žene radnice, one koje su radile u poljoprivredi itd.
N OVA M I SAO
Važna je takođe bila uloga žena u patriotskim organizacijama, što ukazuje i na politički prostor
koji se na pr vi pogled otvorio za njih. Vrbovale su
dobrovoljce, organizovale manifestacije za skupljanje priloga za muškarce na frontu ili, u slučaju
Srbije, organizovale su u inostranstvu prikupljanje
i slanje pomoći bilo koje vrste.
Takođe, postoji publikacija „Oblaci nad gradom”,
koju je dok torka Slavka Mihajlović objavila tek
1955. godine. Dnevnik obuhvata ceo ratni period,
ali je napisan sa brojnim prekidima. Najviše informacija pruža o periodu između jeseni 1914. i jeseni
1915. godine. Slavka Mihajlović je radila u gradskoj
bolnici u Beogradu, i bila svedokinja svakodnevnog
života u okupiranom Beogradu. Kroz njene reči,
pored događaja u Beogradu, Srbiji i u ostalim zemljama, vidljiva je jedna slika života u prestonici
za vreme najgorih trenutaka:
/
Žene su bile, takođe, kao što je gore spomenuto,
vojnici: u pitanju su najviše žene koje su se dobrovoljno ili krišom priključile vojskama, kao na primer Milunka Savić ili engleskinja Flora Sanders u
Srbiji. Iako su u pitanju bile pojedinke, bilo je i slučajeva kad su čitave vojne jedinice sastavljene isključivo od žena, kao na primer takozvani „ženski
bataljoni smrti” formirani u Rusiji u junu 1917. godine.
U okviru istraživanja posvećenih civilima žrtvama
zločina, položaj žena je takođe „zaslužio” svoje
mesto. Pažnja nekolicine istoričara usmerena je,
već desetak godina, prema ženama koje su bile
izgnane, one koje su bile u logorima, a naročito
prema žrtvama seksualnog nasilja odnosno silovanja5. Na kraju, treba istaći manje istraženu ulogu
koje su žene imale tokom ali naročito posle rata
kad su morale da se suoče sa povratkom svojih
muževa, sinova i očeva kući i sa svim problemima
koje su sa sobom donosili6.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
sobnih muškaraca: zapošljavanje žena je, dakle,
bilo funkionalno ratnim potrebama država u ratu.
Ponavljanjem vojnih i političkih događaja
konstantno reprodukuje jedan muški
narativ, koji se bavi muškim pitanjima: radi
se o muškoj istoriji, jer se događaji tumače
isključivo sa stanovišta muških učesnika.
srpskim vojnicima obolelim od tifusa10. Kad je epidemija prestala, odlučila je da otvori u Kragujevcu
ambulantu za civile. Veliki broj ljudi koji su tu dolazili iz raznih krajeva zemlje, ubedio je Kler Stobart da organizuje još šest sličnih ambulanti, kroz
koje će u kratkom periodu proći oko 22.000 civila.
Takva inicijativa je bila verovatno jedinstvena u
Evropi. U njenoj autobiografiji, objavljenoj 1916,
jasno opisuje one trenutke:
U zemlji kao što je Srbija, koja je toliko propatila
tokom nekoliko godina neprekidnog ratovanja,
morala je da postoji neka potreba; jedino pitanje
je, koje vrste potrebe?
Inspiracija je došla peti dan nakon našeg dolaska
u Kragujevac. Razgovarala sam sa majorom Protićem: on je opisivao prilike u zemlji, i rekao je da
jedna trećina srpskih doktora je umrla ili zbog tifusa ili na frontu, dok su ostali bili svi zauzeti u
vojsci, u gradskim bolnicama, u administrativnim
poslovima ili na frontu. Rezultat toga je da ne postoji medicinska pomoć za seljake u unutrašnjosti.
U tom trenutku sam shvatila šta to znači. Zemlja
se nalazila usred ozbiljne epidemije tifusa, ali i disenterije, tifoidne groznice i drugih bolesti; u selima i u manjim gradovima, nije bilo doktora koji
bi lečili bolesnike ili sprečavali da se infekcije prošire [...]. Bio je pijačni dan u Kragujevcu [...]. Odmah
smo postavili beli šator na ivici bolničkog logora,
na ulici, improvizovali smo natpis na nekoj staroj
gajbi, i, uz pomoć prevodioca napisali na srpskom
da ukoliko ljudi donesu svoje flaše, mi bismo im
davali besplatno lekove i lekarsku pomoć [...]. Rezultat je bio da u roku od nekoliko nedelja 12.000
ljudi, žena, dece, došli su u našu ambulantu na
svojim kolima ili peške čak i od pedeset, šezdeset
ili sedamdeset kilometara daleko11.
10
Još mučniju sliku ostavljaju žene iz Beograda i unutrašnjosti koje plačući prolaze hodnicima i preturaju po leševima ne bi li pronašle nekog svog9.
9
Slavka Mihajlović, Oblaci nad gradom 1914-1918, Beograd 1955, str. 192.
Treći primer nam pruža dnevnik engleske doktorke Kler Stobart. Ona je stigla u Srbiju krajem
marta 1915. godine, na čelu jedne sanitetske misije sastavljene od sedam žena lekara, petnaest
bolničarki i još dvadeset ljudi, kako bi pomagala
Arhiv Srbije (AS), Ministarstvo inostranih dela, Političko odeljenje (MID-PO), 1915, XXI/521. Sanitetska misija koju je predvodila dok torka St. Clair Stobart je bila
jedna od misija organizovanih od strane inicijative Serbian Relief Fund u Londonu, od kojih su još dve bile
sastavljene od žena lekara i bolničarki. Videti: AS, MIDPO, 1915, XXI/90.
11
Mrs. St. Clair Stobart, The flaming sword in Serbia and
elsewhere, London-New York-Toronto 1916, str. 66-68.
Prevod je moj.
78
Memoare su napisale i druge žene koje su se tokom 1915. godine nalazile u Srbiji i koje pružaju,
između ostalog, važnu sliku o uslovima života u
tadašnjoj Srbiji12.
O ovome sam pismeno saslušavana i sve su ovo
njihove vlasti utvrdile, ali mi nikakvo zadovoljenje
nisu dali. Rekoše mi da mora presudu doneti njihov
veliki sud u Skoplju [...]13.
12
Videti naprimer: Monica Stanley, My diary in Serbia.
April I, 1915 – Nov. I, 1915, London 1916; Barbara McLaren,
Women of war, Lon don – New York – To ronto 1917;
Caroline Mat thews, Experiences of a woman doctor in
Serbia, London 1916.
13
Arhiv Jugoslavije (AJ), Ministrastvo inostranih poslova
– Direkcija za ugovore (MIP-DU), 334-13, svedočanstvo
Svilenke Pejić, 13. decembra 1918.
79
Pažnja istoričara mora dakle da se usmeri ka izvorima ženske proveniencije kojih u mnogim arhivima u Srbiji i u inostranstvu ima verovatno dovoljno kako bi se, sa čistog suvoparnog pristupa gra14
Izraz je pre u zet iz naslova knjige: Lina Vušković i
Zo ri ca Tri funović (ur.), Ženska strana rata, Be o grad
2007. Iako posvećena ratovima 90-ih u bivšoj Jugoslavij, ona predstavlja odličan primer drugačijeg gledanja
na rat.
Marta 1915. godine u Berni sastale su se
socijalistkinje iz cele Evrope, a jedna od
najvažnijih rezolucija bila je stav da je
pravi neprijatelj kapitalista koji ugnjetava
mase, a ne pripadnik „neprijateljske”
nacije.
N OVA M I SAO
đi, prelazilo na nivo tumačenja i interpretacija
istorijskih zbivanja. Period koji stoji pred nama,
odnosno četvorogodišnji vremenski raspon tokom kojeg će mnogo pažnje biti posvećeno obeležavanju stogodišnjice Velikog rata, pruža prilika
da se ozbiljnim naporom, pored komemoracija
bitaka i sećanja na pale borce, prošire vidike i počne sa novom naracijom o tim veoma važnim, a
kompleksnim događajima. n
/
Odmah sam uzela dete na leđa i otišla bugarskom
komandantu na žalbu, a on me uputi njihovom lekaru, koji sve ovo utvrdi. Ristova tada nisu pronašli,
i zato su me docnije zvali kod komandanta bugarskog u Vlasotince a odatle me uputiše njihovom
sudu u Vranju.
Navedeni primeri, snažno pokazuju važnost tih
izvora iz kojih proizlazi nešto što bi se moglo definisati „ženska strana rata”14. Prirodno je pitati šta
razlikuje ženski dnevnik, ženska autobiografija ili
žensko svedočenje (osim o silovanju, što je posebno pitanje) od muškog? Odgovor leži prvenstveno
upravo u različitom društvenom, političkom i ekonomskom položaju: žene koje nisu vojnici niti učestvuju u političkom životu bilo koje zemlje, imaju
potpuno drugi pogled na dešavanja i samim tim
nude druge mogućnosti da se, izvan vojnih i političkih okvira, razmatra razarajuća dimenzija Velikog
rata, njegove posledice i njegovo nasleđe.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Kad su Bugari (vojska) u mesecu oktobru 1915. god.
prešli našu granicu i došli u naše selo, onda jedan
bugarski vojnik Ristov iz telefonskog odeljenja 41.
pešadijskog puka dođe u moju kuću i napade nas.
Ja, moja snaha i stara majka pobegosmo iz kuće u
šumu, a moje dete Talijanka ostade u kući. Talijanki
je bilo tada 8 godina. Ristov ga uzme zatvori se s
njim u sobi i baci ga na krevet. Cele je noći spavao
s detetom, silovao ga i obesčastio. Ovo je vršio nekoliko puta preko noći. Sutra dan kad sam došla
kući zatekla sam dete bolesno ogrezlo svo u kr vi,
košulja i haljinica takođe kr vavi, čak i prostirke na
krevetu bile su kr vave.
/
Poseban pogled na rat, odnosno na okolnosti koje su rezultat ratnih zbivanja i drastičnih promena,
pre svega, moralnih vrednosti koje sam rat nosi sa
sobom, pružaju svedočanstva žena žrtava zločina.
Na ženama se, naime, tokom svih ratnih sukoba
iskaljuje muška agresivnost koja je upravo zbog
vojnih potreba tada proiz vedena i dovedena do
najvišeg stepena brutalnosti, jer je finalizovana ubistvu protivnika. Žene postaju plen, i njihov inferiorni društveni položaj koji je tokom Velikog rata bio
izrazito prisutan u mnogim od zaraćenih zemalja,
postaje legitimna baza za njihovo seksualno prisvajanje – silovanje. Tokom austrougarske invazije, a
naročito bugarske okupacije, silovanje je bilo masovna pojava, kako svedoče mnogobrojni dokumenti prikupljeni tokom, ali i posle rata. Žene su
nerado govorile o tome, ne samo zbog patnje i boli
nego i zbog stida nametnutog od patrijarhalnog
društvenog poretka. Ipak, u nekim slučajevima su
pristale da govore o pretrpelom zločinu ili o zločinu
počinjenom nad nekom od članova porodice:
Stradanje Srba u Sremu
1914. godine
Piše: Slobodan Bjelica
No najstrašnija stradanja nastupila su nakon ofanzive srpske vojske
u Sremu, septembra 1914. godine, koja je preduzeta na zahtev saveznika,
pre svega Rusije, suočenih sa nepovoljnom situacijom na svojim
frontovima
O
dmah nakon Vidovdana 1914. godine nastali su teški dani za prečanske Srbe. Masovne antisrpske demonstracije koje su izbile u Sarajevu, a
iz njega se proširile na ostale bosansko-hercegovačke gradove i sela, poprimile su karakter pravog
pogroma: pljačkaju se srpski dućani, uništava srpska imovina, demoliraju pravoslavne crkve. Izlivi
mržnje prema Srbima zapljusnuli su i Hr vatsku i
Dalmaciju. Na udaru su se našle sve srpske prosvetne, kulturne i druge ustanove, a zabranjivana
je i ćirilica. Formalna objava rata, tačno mesec dana
nakon Sarajevskog atentata, objavila je i početak
fizičkog istrebljivanja Srba u crno-žutoj monarhiji.
Pod izgovorom opasnosti od ustanka Srba na prostorima koje su naseljavali, austrougarske vlasti su
počele, i nastavile tokom celog rata, sa prak som
uzimanja talaca koji bi svojim životima garantovali bezbednost carskih i kraljevskih trupa i vojnih
objekata. U nameri duhovnog obezglavljivanja
Srpstva, najugledniji Srbi – sveštenici, intelektualci i trgovci bili su internirani u logore duboko u unutrašnjosti Austrougarske – sve do Arada, Nežidera,
Komorana... Internacija srpske elite trajala je sve
do kraja rata, a mnogi se Srbi iz logora nisu ni vratili, ili do njih nisu ni stigli. U više navrata su tokom
rata inscenirani sudski procesi širom jugoslovenskih krajeva Austrougarske, najviše đačkoj i studentskoj omladini, sa optužbama za veleizdaju.
Najteže je bilo Srbima u Bosni i Hercegovini, koji
su, osim progona organa vlasti, trpeli i teror svojih
suseda druge veroispovesti, organizovanih u tzv.
„šuckore”.
Od tragične sudbine nisu bili izuzeti ni oni Srbi
koji su u vreme Velikog rata živeli na prostoru Vojvodine. U danima nakon Sarajevskog atentata, bez
obzira na izjave lojalnosti, interniraju se i maltretiraju svi viđeniji srpski intelek tualci i političari:
Jaša Tomić, Đorđe Krasojević, Žarko Miladinović,
Vasa Stajić... Srpske političke stranke i njihovi listovi, pevačka i sokolska društva zatvaraju se i zabranjuju, srpski činovnici se smenjuju, skidaju se ćirilični natpisi. Osim inteligencije, i običan narod bio
je žrtva represije, posebno u pograničnom pojasu
duž Save i Dunava. Uzimanje talaca, internacija pa
i bezrazložne likvidacije lokalnih Srba, nisu bile
retka pojava. Posebno su na udaru bile one porodice koje su se u prethodnom periodu doselile iz
Kraljevine Srbije u Vojvodinu. Oduševljenje za rat
sa Srbijom, koje je obuzelo nesrpsko stanovništvo,
izazivalo je nelagodu kod Srba Vojvođana. Vojne
vlasti su uvo dile preki sud, mere kontribucije i
rekviriranja, karak teristične za okupaciju, pravdajući se da je prostor uz srpsku granicu „de fakto”
neprijateljska teritorija. Srem i južni Banat su u
leto 1914. godine bili opterećeni ogromnom koncentracijom vojnih jedinica, koje u svom ponašanju prema lokalnom srpskom stanov ništvu,
nje govoj imovini i crkvama, nisu imale nimalo
obzira.
No najstrašnija stradanja nastupila su nakon ofanzive srpske vojske u Sremu, septembra 1914. godine, koja je preduzeta na zahtev saveznika, pre
svega Rusije, suočenih sa nepovoljnom situacijom
na svojim frontovima. Srpska vlada i Vrhovna komanda nisu sasvim nevoljno preduzeli upad u
Srem. Još početkom avgusta srpska Vrhovna komanda se bavila mišlju da preduzme ofanzivnu
operaciju preko Save, i to u dva pravca – glavni
udar bi bio između Obrenovca i Debrca, a sporedni između Šap ca i Mitrovice. Međutim, austrougarski napad preko Drine poremetio je ove planove, da bi oni bili obnovljeni odmah nakon Cerske bitke. Tada je u Srbiji zavladala atmos fera
pobedničke euforije i optimizma da će se rat vrlo
brzo završiti. Iz savezničkih prestonica je sugerisano da bi bilo poželjno da srpska vojska zauzme
bar deo austrougarske teritorije, kako bi njime
poduprla svoje pretenzije na Konferenciji mira. I
sam predsednik vlade, Nikola Pašić, požurivao je
Vrhovnu komandu da preduzme ofanzivu „iz političkih razloga”.
Konačno je odlučeno da se u noći 5/6 septembra
izvrši forsiranje Save, i to da glavni napad vrši Prva
armija prema Kupinovu, sa zadatkom da potuče
neprijatelja odbacujući ga od Fruške gore na istok.
Sporedni udar, koji je trebalo da vrši Timočka divizija, imao je za cilj samo zauzimanje Sremske
Mitrovice i formiranje mostobrana. Ujedno je
predviđena demonstrativna operacija jednog manjeg dela Timočke divizije prema Sremskoj Mitrovici, uključujući i artiljerijsko bombardovanje. Postupljeno je upravo prema ovakvom planu, s tim
što je došlo do iz vesnog kašnjenja u transpor tu
Timočke divizije i njenih materijalnih sredstava,
pa je prelazak reke iz vršen u zoru, a ne po noći,
čime je izgubljen efekat iznenađenja. No mnogo
veći problem za Timočku diviziju predstavljalo je
loše stanje desantnih čamaca tako da je prebacivanje vojske vršeno isključivo prevoženjem u pontonima, zbog čega pontonski most sve do večeri
nije bio završen. Sve to je, te večeri i sutradan, dovelo do poraza Srba na polju Legetu, gde je iz
stroja izbačeno više hiljada vojnika i oficira.1
Pr va armija je bila znatno uspešnija i oslobodila
četrdesetak sremskih mesta, uključujući i Zemun.
No zbog pritiska Austrougara na Drini, srpska vojska je već polovinom septembra bila prinuđena
da se povuče iz Srema. Dokumentacija iz austrougarskih iz vora svedoči da je neprijateljska vojska znala za srpski nedostatak materijala za forsiranje reke, te nije ni očekivala ofanzivu preko Save.
Stoga je komanda austrougarske vojske naredila
1
O tome vidi opširnije u: Radovan Srdić, Bitka na Legetu, Sremska Mitrovica, 1994.
80
Za nedelju dana svog boravka u donjem Sremu
srpske jedinice bile su svuda oduševljeno dočekane od strane lokalnih Srba. Međutim, kada je
srpska vojska ubrzo morala da se povuče preko
Save, Sremci su iskazivanje patriotskih osećanja
platili ogromnim žrtvama. Nakon povratka austrougarske vojske i pr vog talasa zločina austrougarskih snaga, usledio je drugi, nekoliko dana kasnije
– kaznena ekspedicija, tzv. štrajfkor. Nečuven teror
prema sopstvenim po danicima vojne vlasti su
objašnjavale neprijateljskim dr žanjem Srba na
81
Tokom septembra živote su izgubili mnogi meštani Batajnice, Klenka, Platičeva, Grabovaca, Beške,
Boljevaca, Jakova, Surčina, Brestača, Šašinaca, Jarka,
Bežanije, Dobanovaca, Ugrinovaca, Deča, Karlovčića, Donjeg Tovarnika, Ogara, Obreža, Kupinova,
Ašanje, Progara, Bečmena, Petrovčića, Golubinaca,
Šimanovaca, Popinaca, Pećinaca, Buđanovaca, Miškovaca, Starih Banovaca, Prhova, Vojke i Zemuna.
Među ubijenima je bilo i žitelja bačkog sela Kovilja
Nakon oslobođenja, jugoslovenska kraljevina je u
Petrovaradinu podigla spomenik pobijenim Batajničanima, odnosno spomen-ploču streljanim
Beščanima, ali je propustila da kazni vinovnike
njihovog stradanja. Mnogi od potkazivača iz septembra 1914. godine mirno su živeli u svojim domovima i dvadeset godina kasnije, a nikada nije
bilo utvrđeno ko je bio naredbodavac zločina nad
Srbima. Prema svedočenju Dake Popovića „istrebljivanje Srba u Sremu vršilo se po propisu samih
2
Da su se kratkotrajnim prelaskom Srpske vojske u Srem
i dočekom koji im je priređen austrougarski vojni sudovi bavili i dugo nakon jeseni 1914. godine, svedoči i slučaj
četiri žene iz Zemuna. Naime, Jelena Benko, supruga
pokojnog zemunskog apotekara Franje, i njihove tri ćerke – Sofija, Despa i Mima, bile su optužene da su u ime
Srpske ženske dobrotvorne zadruge u Zemunu svečano
dočekale Srbijance. Zbog toga su aprila 1916. godine
osuđene na dugogodišnje zatvorske kazne od strane
Divizijskog vojnog suda u Zagrebu. Milan P. Kostić, Iz
Prvog svetskog rata 1914-1918, Zbornik Matice srpske za
istoriju, 51/1995, 151.
N OVA M I SAO
granici od samog početka rata, te obaveštajnim i
drugim uslugama koji su oni činili srpskoj vojsci
prilikom njene neuspešne ofanzive. Imajući u vidu
da su se srpske jedinice u redu povukle iz Srema,
a sa njima veliki broj Sremaca otišao u izbeglištvo,
zvuči potpuno apsurdno da bi oni koji su eventualno pomagali srpske trupe čekali u svojim kućama povratak Austrougara. Pre će biti da je u pitanju bio kolektivni obračun sa srpskim narodom u
Sremu.
/
prebacivanje 29. divizije na ruski front, što bi ostavilo Srem prak tično bez vojske. Čak je za 7. septembar pripremala demonstrativan napad preko
Save, svega nekoliko kilometara nizvodno od Legeta, kako bi kamuflirala povlačenje iz Srema. Da
je srpska vojska sačekala još nekoliko dana sa
ofanzivom, naišla bi u Sremu na potpuno nebranjeno područje.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
U osvetničkom besu vojnici su progonili čak i žitelje pojedinih mesta koja uopšte nisu bila obuhvaćena srpskom ofanzivom u prvoj polovini septembra. Tako je stanovništvo Sremskih Karlovaca
i još nekih sela bilo preventivno preseljeno tokom
trajanja borbenih operacija, a interniranja i hapšenja Srba je bilo čak i u mestima zapadnog Srema,
koja su se nalazila daleko od linije fronta. Nakon
okupacije Srbije 1915. godine oslabio je pritisak
na prečanske Srbe, tako da je interniranim Sremcima dozvoljen povratak u svoja opustela sela
1916, odnosno 1917. godine. Uoči raspada Austrougarske iz internacije su puštani i preživeli pripadnici srpske društvene elite, koji prilikom preuzimanja vlasti u Vojvodini, tokom jeseni 1918. godine,
nisu organizovali nikakve akcije odmazde. Istovremeni prodor srpske vojske preko Save i Dunava
protekao je gotovo bez opaljenog metka.
/
i banat ske Borče (koja je takođe pružila gostoprimstvo srpskoj vojsci). Njima treba dodati one
koji su docnije bili osuđeni na smrt od strane prekog vojnog suda,2 kao i one koji su od posledica
malter tiranja umrli na putu za ili tokom internacije. Oni muškarci koji su imali sreću da sačuvaju
život, prošli su kroz različite oblike šikaniranja,
imovina im je bila opljačkana, stoka odvedena.
Mnoge srpske kuće, pa i cela sela, bila su zapaljena. Me đu brojnim oskrnavljenim i izgorelim
pravoslavnim bogomoljama nalazio se i manastir
Fenek. U toku jeseni usledio je i treći talas progona, kada je 27 sela duž srpske granice bilo potpuno ispražnjeno od preostalih žitelja: žena i dece,
koji su bili internirani – uglavnom u Hr vatsku, ali
i dalje.
merodavnih vlasti”, pa čak i članova vladajućeg
doma. Popović je lično bio prisutan kada je na očigled nadvojvode Josifa, komadanta austrougarske
divizije, ubijen jedan sremski Srbin. Na vapaje za
pomoć nadvojvoda nije odgovorio, a posle egzekucije je prokomentariosao: „Tako treba da se postupi sa svim rackim nitkovima”.3 Zanimljivo da je
nadvojvoda Josif posle rata napisao opširne memoare, u kojima je opisao zločine koje je austrougarska vojska vršila u Mačvi.4 Vredelo bi proveriti da li je pomenuo i slične slučajeve sa druge
strane Save.
Propust srpske istoriografije je što do dana današnjeg nije posvetila dužnu pažnju ovoj epizodi
srpske golgote u Pr vom svetskom ratu. Jedina
monografija posvećena stradanju Srba u Sremu
pre čitavih stotinu godina nastala je iz pera jednog
3
Toša Iskruljev, Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914,
Novi Sad, 2014, 322-323.
4
Ferenc Pollman, Austro-hungarian atrocities against
Serbians during WWI, u: Pr vi svetski rat i Balkan – 90 godina kasnije, Beograd, 2011, 135.
„laika” – Todora Toše Iskruljeva (1885-1974), učitelja, činovnika i publiciste rodom iz banatskog sela
Jasenova, pisca knjige pod naslovom „Raspeće
srpskog naroda u Sremu 1914. godine i Madžari”.
Iskruljev je objavio svoje članke iz „Jugoslovenskog dnevnika”, koji su nastali 1932. godine kao
rezultat mukotrpnog istraživačkog rada po sremskim mestima. Kako sam Iskruljev piše, obišao je
35 od ukupno 40 sremskih sela, nakratko oslobođenih u pr voj ratnoj godini (nije stigao da ode u
Krnješevce i Mihaljevce, a Hrtkovce, Nikince i Banovce nije posetio budući da u njima nisu živeli
Srbi). Od kuće do kuće, od seoskog sveštenika do
opštinskog beležnika, Iskruljev je skupljao potresna svedočanstva i imena nastradalih, te objavio
oko tri stotine imena i prezimena Srba i Srpkinja
pobijenih u septembru, ali i julu i avgustu 1914.
godine. Autor se nije izjasnio o konačnoj cifri, osim
što je na kraju knjige naveo da su austrougarske
represalije odnele nekoliko hiljada života. Verovatno da je Iskruljev tu ubrojao i one koji su tokom
internacije umrli u logorima, a takvih nije bilo ma-
lo. Primera radi, navedeno je da je iz Starih Banovaca od 300 interniranih umrlo njih 50, iz Vitojevaca 100 (ovo selo je posle rata imalo 650 stanovnika), iz Kupinova 30 odsto muškaraca starijih od
14 godina, čak 400 Zemunaca...5
Svedočanstva, koja je sakupio Toša Iskruljev, imaju neprocenjivu vrednost za našu istorijsku nauku.
Međutim, budući da je Iskruljev svoju knjigu pisao
tek dve decenije nakon početka Pr vog svetskog
rata, kada još nisu bili objavljeni mnogi važni dokumenti, neki njegovi zaključci moraju biti stavljeni pod znak pitanja. Pre svega, ne možemo se
složiti sa Iskruljevim zaključcima da osnovni uzrok
poraza Timočke divizije leži u nedovršenom pontonskom mostu. Jer, sve i da je prebačeno deset
bataljona i pet baterija iz sastava Timočke divizije
koje su ostale na mačvanskoj strani, poraz bi bio
5
Andrej Mitrović broj likvidiranih Sremaca procenjuje
na oko tri stotine, a interniranih čak na dvadeset hiljada.
Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd,
2004, 105.
82
Imajući u vidu vrlo zaoštrene jugoslovensko-mađarske odnose u vreme kada je Iskruljev pisao
knjigu, potrebno je sa iz vesnom dozom rezer ve
uzeti autorovo isticanje Mađara kao glavnih, maltene i jedinih egzekutora nad Sremcima 1914. godine. Toša Iskruljev donosi svedočanstva meštana,
gotovo iz svakog postradalog sela, da su mađarski
vojnici i oficiri bili najsvirepiji prema Srbima, dok
su ih oni slovenskih nacionalnosti često spasavali.
Ovu kategoričku tvrdnju Iskruljeva trebalo bi jed6
Poslanik Hr vatskog sabora Marko Mileusnić je za stradanje Srba u Sremu krivicu bacao i na njihove komšije
– Hr vate. Prema: Vasa Kazimirović, Srbija i Jugoslavija
1914-1945, 1, Kragujevac, 1995, 129.
83
Toša Iskruljev donosi svedočanstva
meštana, gotovo iz svakog postradalog
sela, da su mađarski vojnici i oficiri bili
najsvirepiji prema Srbima, dok su ih oni
7
8
Vidi opširnije u: Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije
1914, Beograd, 1990.
Govori dr Ante Tresić – Pavičića, izrečeni u austrijskom
parlamentu za vrijeme rata, Dubrovnik, 1919, 13-17.
N OVA M I SAO
Već u toku rata javnost je mogla ponešto saznati
o stradanjima Srba širom Austrougarske, pa i u
Sremu, iz interpelacija koje su u bečkom, budimpeštanskom i zagrebačkom parlamentu podnosili pojedini poslanici Srbi, Hr vati i Slovenci (Srđan
Budisavljević, Stjepan Radić, Anton Korošec i dr.)
Najdetaljniji je bio Dalmantinac Ante Tresić – Pavičić, koji je na sednici Bečkog parlamenta 17. oktobra 1917. godine izneo neke konkretne slučajeve: „U rujnu 1914., dva dana nakon odlaska srpske
vojske iz sela Kupinova dođoše mađarski strafuni
u ovo u narodnoj pjesmi proslavljeno mjesto, te
zatvoriše odmah sve odrasle ljude. Slijedećeg dana odvedoše ih na kolima prema Brčkom u Bosni.
Ali kada dođoše do grobišta, tada zapovjedi komandant vojničke patrole jednom kočijašu, da
utjera u groblje, dočim ostala kola nastaviše put.
Tada štrafuni poredaše petoricu uglednih ljudi i
da prištede fišeke, probodoše ih bajunetama. Oni
padoše na zemlju, ali su bili još živi, te sklopljenim
rukama zaklinjahu i moljahu milost. Štrafuni im
dadoše udarac milosti bajunetom u srce. Ova su
imena te petorice: Niša Radosavljević, nazvan Saban, načelnik Kupinova, Grmuša Ljupko Vlašić,
Nikola Ralić i Nezinjanin. Treba još dodati, da su
štrafuni, ostavljajući selo Kupinovo zapalili dvadeset kuća, tako da su nesretnici, dijeleći se od dragog zavičaja, našli ulice rasvijetljene požarom
svojih rođenih kuća. Nadšumar imovne općine
petrovaradinske Obrad Peičić bio je umoren potajno od vojnika u svojoj vlastitoj kući u Klenku,
gdje ga kroz prozor ustrijeliše. Župnika Stevu Jovanovića Ravina iz Donjeg Tovarnika, odvedoše
vojnici prema Irigu. Tu ih susretoše dva oficira,
koji nešto šapnuše na uvo štražmešteru, a ovaj
odmah odvede župnika na stranu, gdje ga ustrijeliše. Sveštenika Boška Momirovića, iz Brestača u
Sremu, objesiše skupa sa načelnikom i općinskim
tajnikom, sve bez procesa, pa ih onda izgoriše. Popa Dujanovića, jednu učiteljicu i još pet ljudi sve
iz Beške odvedoše u Petrovaradin i tu ih svih sedam umoriše. U selu Golubinci stjeraše vojnici
bajunetama stanovnike u dvorište mjesne škole i
tu ih kano zecove, pri tako zvanom tjeranju u kotlinu sve postrijeljaše, dok se je uz pucnjavu mješao užasan vrisak, jauk i lelek. Ja spominjem samo
imena nekih naobraženih ljudi, jer s imenima seljaka ne bih nikada svršio. Nikakva ljudska mašta
ne bi mogla opisati sve načine na koje ih ubijahu.
Strijeljali su ih iz makinskih pušaka, utapali su ih u
Savu, veživali su ih oko plastova sijena, koje bi zapalili. Mnogi ležahu čitave sedmice nepokopani,
dok su im vrane oči ispijale. U Zemunu umoriše
profesora Dušana Savića u njegovoj vlastitoj kući,
ukradoše mu 50.000 kruna, a tijelo mu baciše u
Dunav...8 n
Sa druge strane, poznato je da je mađarska vlada,
iako neraspoložena za rat sa Srbijom, kada je već
do njega došlo bila vrlo radikalna u pogledu budućnosti svog južnog suseda. Planirana je aneksija severnih krajeva Srbije, koji bi potom bili kolonizovani mađarskom sirotinjom. Sam mađarski
premijer Ištvan Tisa je uoči objave rata uputio
pismo srpskim vladikama: Georgiju Zupkoviću u
Budimpeštu, Georgiju Letiću u Temišvar, Gavrilu
Zmejanoviću u Vršac, Mitrofanu Ševiću u Novi Sad
i Mironu Nikoliću u Pakrac, u kome ih je upozorio
da će svaki znak nelojalnosti srpskog življa u predstojećem sukobu biti surovo kažnjen. Zapretio im
je da će pravoslavna crkva biti odgovorna za takve
eventualne posledice, te ih je pozvao da umiruju
narod. I zaista, tokom celog rata arhijereji Karlovačke mitropolije neprestano su apelovali na svoje vernike da ostanu verni domu Habsburga – uprkos činjenici da je među sremskim žr tvama iz
septembra 1914. godine bilo i više sveštenika.
/
slovenskih nacionalnosti često spasavali.
/
Detaljno opisujući mesta i monstruozne načine
na kojima su zločini vršeni, Iskruljev navodi da su
mnogi srpski životi izgubljeni zbog denuncijacija
komšija druge vere, sa rezignacijom konstatujući
da zbog toga posle oslobođenja niko nije kažnjen.
U tom kontek stu on pominje nekorek tan odnos
najpre lokalnih Nemaca, ali i Mađara, „Arbanasa”
iz Hrtkovaca i Nikinaca, čak i Slovaka prema Srbima u Sremu 1914. godine, upadljivo izbegavajući
da u bilo kakvom negativnom kontekstu spomene sremske Hr vate – iako mu je verovatno bilo
poznato da hrvatska štampa u Sremu nije zaostajala u antisrpskoj propagandi 1914. godine.6 To se
može objasniti istorijskim trenutkom u kome je
Toša Iskruljev pisao i objavljivao članke koje će kasnije objediniti kao knjigu – vremenom ideologije „integralnog jugoslovenstva”. Ova ideologija,
koju je nametnuo kralj Aleksandar Karađorđević,
pokušavala je da na silu izbriše sve granice između
Srba, Hrvata i Slovenaca i da preuveliča značaj svega onoga što ih je kroz istoriju spajalo.
nog dana proveriti u saradnji sa istoriografijama
susednih zemalja, ukoliko one budu bile raspoložene za takvu vrstu posla. Ono što danas znamo,
najviše zahvaljujući istraživanjima akademika Milorada Ekmečića, jeste da su mađarske civilne vlasti tokom rata u više navrata protestovale protiv
progona koje je vojska vršila nad Srbima u Vojvodini.7 Povodom događaja u Sremu u septembru
1914. godine, u mađarskoj vladi su se mogle čuti
ocene da vojska vodi rasni rat protiv Srba, te da se
ne može kažnjavati ceo jedan narod. I niže mađarske političke vlasti često su čuvale svoje srpske
sugrađane od obesti vojske, kao što je to radio
novosadski gradonačelnik Bela Profuma.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
neizbežan, jer bi neprijatelj i tada imao višestruku
nadmoć u ljudstvu i tehnici, zahvaljujući pojačanjima koja su mu vozovima stizala iz pravca Rume
i Novog Sada. Sa druge strane, ocena Iskruljeva da
je akcija Timočke divizije, makar i neuspešna,
omogućila uspešan prelazak Pr ve armije u Srem
može se uzeti kao tačna. Međutim, ako se ima u
vidu da je Prva armija ostala u Sremu svega nedelju dana, postavlja se pitanje koliko je čitav ovaj
pohod bio svrsishodan? Zauzimanje južnog Srema
izazvalo je mnogo teže posledice nego što je vojnički poraz na Legetu – pružanje izgovora austrougarskoj vojsci za obračun sa srpskim civilnim
stanovništvom. A to stanovništvo je dodatno bilo
uzbuđeno načinom na koji je srpska vojska zauzimala sremska sela, a koji nije ličilo na taktičko napredovanje nego na trajno oslobođenje (svečane
manifestacije, vatreni govori, preuzimanje civilne
vlasti, čak promena imena ulica u Zemunu).
Prilog iz arhivske građe
Arhiva Vojvodine povodom
sarajevskog atentata
Piše: Ljiljana Bubnjević
Ovim prilogom sam želela da upoznam istraživače sa činjenicom,
da gore navedeni dokument, koji se čuva u Arhivu Vojvodine,
do sada nije objavljivan.
U
zbirci „Varia” Arhiva Vojvodine nalazi se dokument, izveštaj pod naslovom „Ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu – Prilog o uzroku i posledici
rata od majora Šnagl Ludviga”1 koji se čuva u Bečkom Ratnom arhivu, a koji svedoči o pojedinostima
sarajevskog atentata. Iz veštaj je kucan pisaćom
mašinom na deset strana, svojeručno je potpisan i
korigovan, precrtavane su neke reči, čak i rečenice
i dodavane svojeručno nove. Svih deset strana je
ispečatirano sa dve vrste pečata: prvi je štambilj
crvene boje (na latinskom jeziku Ex archivo bellico
hungarico Budapest) koji se odnosi na dokumenta
u Ratnom arhivu u Budimpešti, a drugi je pečat
okrugli crne boje (na mađarskom jeziku M. Kir:
Hadilevéltár Budapest), koji takođe svedoči da je
dokument arhiviran u Vojnom arhivu kraljevine
Mađarske u Budimpešti. Reč je o istom arhivu.
Major Ludvig Šnagl napisao je iz veštaj 28. juna
1924. deset godina nakon početka Pr vog sv. rata,
sa namerom da podseti javnost na činjenice koje
su prethodile ubistvu prestolonaslednika Franca
Ferdinanda, a koje su prema njegovom svedočenju dale povod za izbijanje Pr vog svetskog rata.
Autor u svom dokumentu ističe kakvi su bili interesi Monarhije u anek siranom području Bosne i
Hercegovine, gde su se u to vreme odvijali vojni
manevri, koje je organizovao i sprovodio Oskar
Poćorek (Oskar Potorek), general artiljerije. Posebno opisuje mapu puta Franca Ferdinanda u peri1
http://www.archivinformationssystem.at/detail.aspx?
ID=75824
odu od 23. do 30. juna, detaljno opisujući nemili
događaj, odnosno atentat na prestolonaslednika
Franca Ferdinanda koji se dogodio 28. juna 1914.
godine. Svoj izveštaj major Ludvig Šnagl je sačinio
delom iz saznanja koje je imao kao očevidac, a
delom iz izvora koje je pronašao u Ratnom arhivu
u Beču. Iako major sebe navodi kao očevica, do
kraja izveštaja nije sasvim jasno na kojim se pozicijama tačno nalazio pre i za vreme atentata. Nigde u svom dokumentu autor nije precizirao svoju
ulogu u tadašnjim zbivanjima.
Čitajući biografiju majora Ludvig Šnagla iz različitih iz vora, prevashodno sa sajta Bečkog Ratnog
arhiva, ipak se stiče utisak da je on na neki način
bio „svedok iz senke” navedenih događaja, pre i
posle atentata. Na to ukazuju autorovi živopisni
opisi događaja tog 28. juna 1914. godine, veoma
detaljan protokol: počevši od rasporeda automobila koji su se kretali u koloni kroz okićeni grad
Sarajevo, kao i prazničku atmosferu, jer su istog
dana Srbi proslavljali svoj najznačajniji praznik -Vidovdan. Takođe, on opisuje Čabrinovićev bombaški napad, ranjavanje i zbrinjavanje povređenih,
kao i događaje koji su potom usledili, ali i sam čin
atentata Gavrila Principa.
Autor se u svom radu osvrće na aneksionu krizu2,
i tadašnjim međudržavnim odnosima Srbije i Austrougarske. Aneksiona kriza je kriza koja je nasta2
Istorija srpskog naroda, VI-1, Beograd 1994, 135-173.
(Dimitrije Đorđević)
la anek sijom Bosne i Hercegovine, odnosno priključenjem ove teritorije Austrougarskoj, koja je
izvršena proglasom cara Franca Jozefa 5. oktobra
1908. godine. Šnagl ističe da je Srbija već tada znala za mogućnost eventualnog otpočinjanja rata,
okrivljujući pri tom i srpsku kraljevsku porodicu
za povezanost sa atentatorima.
Posebno je interesantan deo izveštaja majora Šnagla u kojem iznosi podatak o prepisci srpskog
predsednika vlade Nikole Pašića i dr [Miroslava]
Spalajkovića3, srpskog poslanika u Petrogradu (Petersburg, Rusija) 1909. godine. U toj prepisci dr.
Spalajković upozorava da rat ne sme da se započne u Srbiji nego u Bosni i Hercegovini, i da za izbijanje rata pred svetom mora da bude okrivljena
Austrija.
Trebalo bi uzeti u obzir da je Izveštaj pisan deset
godina nakon početka Pr vog svetskog rata. Sve
navode majora Šnagl Ludviga, autora iz veštaja,
možemo prihvatiti kao drugostepeni izvor odnosno klasifikovati kao „memoarsku građu”.
Ovim prilogom sam želela da upoznam istraživače sa činjenicom, da gore navedeni dokument,
koji se čuva u Arhivu Vojvodine, do sada nije objavljivan.
Sledi celokupan prevod izveštaja sa mojim intervencijama u uglastim zagradama.
Izveštaj majora, ratnog savetnika, Ludviga Šnagla
iz Bečkog arhiva napisan 28. juna 1924. godine,
pod naslovom Ubistvo Franca Ferdinanda u Sarajevu – Prilog o uzroku izbijanja rata.
„28. juna obeležava se desetogodišnjica od tragične smrti prestolonaslednika starog Habsburškog
carstva [Franca Ferdinanda] i njegove supruge
koje su u atentatu ubile unajmljene ubice u glavnom gradu Bosne [Sarajevu].
Tog dana 28. juna 1914. godine za grad Sarajevo,
čula je cela planeta. Vest o tragičnoj smrti prestolonaslednika munjevitom brzinom objavljena je
čitavom svetu putem telefona i telegrafskih žica,
zbog čega je čovečanstvo u tom trenutku potpuno zanemelo. Evropa u kojoj više od pola veka
nije bilo nekog velikog ratovanja, nalazila se na
pragu najvećeg rata od svih ratova.
U sledećim redovima želim da predočim čitaocu
tužne događaje od 28. juna 1914. godine, delom
iz sopstvenih iskustava koje sam imao kao očevi3
Za vreme pr vog svetskog rata bio je poslanik Kraljevine Srbije u Petrogradu (Rusija). Spalajković Zoran,
Političko zaveštanje srpskom narodu dr. Miroslava Spalajkovića, Beograd 2002, 3.
84
Ilidži. U naredna dva dana [26. i 27. jun], zbog
nevremena i obilnih kiša, prestolonaslednik je
u pratnji Konrada (G.d.I.v. Conrad) šefa generalštaba, putovao dva dana do manevarskih polja vozom, odakle je kasnije na konju odjahao do svoje
vojske.
Mnogo puta je Vojvoda tražio od komandanata
vojnih jedinica informacije o pripremama vojnih
vežbi, posebno zahtevajući sve podatke i pojedinosti vezane za održavanje ovih manevara. Istraživanja koja su bila objavljena posle atentata,
govore o tome da je Franc Ferdinand tih dana bio
veoma uznemiren, po pitanju svoje lične sigurnosti.
Nakon što je Vojvoda tog 27. juna delimično obišao vojsku, u poslepodnevnim časovima usledio
je ’signal za prekid vežbi’, posle čega se prema već
utvrđenom protokolu vratio u Ilidžu, gde je bila
planirana večera za 19 časova.
Kada je trebalo da se utvrdi program i mapa puta
kretanja Franca Ferdinanda za period od 23. do
30. juna došlo je do razmimoilaženja u mišljenjima
u vojno-bezbednosnim krugovima, među kojima
se najviše isticao grof Tisa (Graf Tisza), koji je pokušao da odvrati vojvodu od puta u Bosnu. Međutim, vojvodu je odlikovao takav karak ter koji
mu nije dozvoljavao da lako menja odluke.
Krajem maja 1914. godine vlada u Bosni i Hercegovini bila je upoznata sa informacijom da je nemačkog generalnog konzula upozorio neko od
„mladih Slovena” na planirani atentat, i te okolnosti nisu smele biti zanemarene pri planiranju putovanja prestolonaslednika.
85
Manevri su bili planirani za 26. i 27. jun na teritoriji mesta Tarčin, 16 km zapadno od Ilidže, i trebali
su uz pomoć zajedničkog rada vojske sa svom vojnom i ratnom opremom, da prikažu sliku stvarnih
ratnih prilika na terenu.
Vojvoda je krenuo na put iz Beča 23. juna 1914. godine. U Trstu je usledilo njegovo ukrcavanje na
S.M.S. Viribus unitis [austro-ugarski bojni vojni brod
klase Tegethof, Tegetthof] u pratnji pomorske eskadrile prispeo je 25. juna na ušće Neretve kod Metkovića. Od Metkovića put je nastavljen vozom za
Ilidžu. Putovanje je nakratko bilo prekinuto u Mostaru da bi vojvoda obišao ovaj grad. Železnička
pruga je i protiv volje prestolonaslednika, bila strogo čuvana, na određenim punktovima pokrivena
stražarskim mestima, a te naredbe morale su biti
strogo poštovane i zbog vojvotkinje koja je koristila prevoz železnice iz Bosanskog Broda za Sarajevo.
Prema predviđenom protokolu vojvotkinja se srela sa svojim suprugom Francom Ferdinandom u
visočanstvu, Vaš potčinjeni, Franc.”
4
Misli se na mesto Bad Išl (Bad Ischl) koje se nalazi u južnom delu Gornje Austrije, a koje je bilo u doba Habsburgovaca odmaralište carske porodice.
/
„Dozvolite Vaše visočanstvo da izrazim svoje najdublje poštovanje i veliko zadovoljstvo što ste Vi
lepo i udobno putovali [do Vaše Rezidencije] u Išl,
i nadam se da će Vam boravak biti prijatan i učiniti Vas srećnim. Ujedno želim da Vas izvestim da je
moje putovanje do sada proteklo u najboljem mogućem redu, bez obzira na vremenske nepogode.
Na putu do Mostara pratila nas je velika vrućina,
ali doček koji nam je tamo priređen bio je veličanstven. Ipak, juče prilikom održavanja vojnih vežbi
toliko je bilo veliko nevreme da je jedna vojna kolona čak upala u kišnu oluju. Srećom, danas se
vreme popravilo tako da sam nakon ’signala za
prekid vežbi’, mogao da prisustvujem delimičnoj
smotri vojske. Spremnost naših oružanih snaga je
na visokom nivou i za svaku pohvalu. Našu vojsku
krasi visok stepen obučenosti, iz vanredan duh,
kao i velika sposobnost delovanja na samom terenu. Mogao sam da primetim da vojnici deluju
sveže i da su odličnog raspoloženja. Sutra ujutro
ću posetiti Sarajevo i uveče ću otputovati [za Beč].
Duboko se klanjam Vašem
N OVA M I SAO
U protokolu vojnih vežbi za Bosnu i Hercegovinu
koju je sačinio šef Generalštaba [G.d.I.v. Conrad] i
Oskar Poćorek (Oskar Potiorek), general artiljerije,
24. februara 1914. godine, ubeležen je mesec jun,
kao termin kada će vojnim manervima prisustvovati komandat svih oružanih snaga, Franc Ferdinand.
To što je vojvoda rekao caru da nerado putuje u
Bosnu zbog vrućine, može se tumačiti kao izgovor
za ono što nije hteo javno da kaže, a to je bilo
mračno naslućivanje predstojeće opasnosti.
Istog dana u 16h Vojvoda Franc Ferdinand poslao
je sledeći telegram caru Jozefu, koji je trebao da
otputuje u mesto Išl4 (Ischl):
/
Franc Ferdinand nadvojvoda – prestolonaslednik
još je za vreme carskih vojnih menevara u Češkoj
1913. godine, izrazio nameru da želi da putuje u
Bosnu, kako bi prisustvovao vojnim vežbama
anek tiranih zemalja. Prestolonaslednikova želja
da otputuje u Bosnu bila je od velikog interesa za
samu dinastiju, jer još od austrijskog princa Rudolfa, nijedan car nije posetio novostečene provincije.
Na prijemu vojvode kod cara [Jozefa], vojvoda
Franc Ferdinand izjavio je da nerado putuje za Bosnu, zato što ne podnosi veliku vrućinu. Tom prilikom, izdejstvovao je kod cara odobrenje da njegova supruga, vojvotkinja Sofija fon Hoenberg
(Sophie von Hohenberg) u isto vreme doputuje u
Ilidžu kod Sarajeva.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
dac, a delom iz iz vora koje sam pronašao u Ratnom arhivu [u Beču].
Iz voza je prestolonaslednik, mašući rukom pozdravljao svoju hrabru vojsku, koja se istakla na
manevrima.
glavni dvorski upravitelj baron Rumerskirh (Rumerskirch) i taborski ađutant, generala artiljerije,
potpukovnik fon Merici (Obstlt.v, Merizzi). Bomba
je potpuno oštetila automobil, zbog čega je grof
Bos dobio lakše povrede, a potpukovnik fon Merici zadobio ranu na potiljku, koja je jako kr varila.
Na trećem automobilu u koloni, od eksplozije su
popucala stakla, a u njima su se nalazili Načelnik
vojne kancelarije prestolonaslednika, pukovnik dr
Bardolf (dr. Bardolff), major Heger (Höger) i savetnik vlade, dvorski lekar dr Fišer (dr. Fischer) i potpukovnik Eger (Oblt.i.d.R. Egger).
Prilikom eksplozije bombe, prestolonaslednički
par je ostao nepovređen, kolona je automatski
zaustavljena a grof Harah (Harrach) je poslat da
proveri šta se dešava.
Na Vojvodin telegram car je odgovorio 28. juna u
11 časova, onda kada prestolonaslednik i njegova
supruga nisu više bili među živima.
Car piše: „Iskreno, veoma sam srećan zbog Vašeg
izveštaja i ne sumnjam u Vašu kompetentnost kada je u pitanju vojna obučenosti XV i XVI puka.
Verujte da su moja očekivanja ispunjena. Iz Vašeg
pisma mogu da zaključim da možemo imati puno
poverenje u generala artiljerije Oskara Poćoreka.
Franc Jozef.”
* * *
Te sud bo no sne ne de lje, 28. ju na, osva nuo je
sunčan dan na srpski praznik Vidovdan (St. Veitstag-15. jun po starom kalendaru) najveći verski
praznik za pravoslavne Srbe.
Ovaj datum je veoma značajan za srpski narod, jer
se istog dana 1389. godine dogodio boj na Kosovu (Amselfeld). Tadašnja srpska vojska je poražena
[od Turaka] a srpski knez Lazar položio je svoj život
za slobo du. Ovaj istorijski datum za sav srpski
narod predstavlja simboliku večite težnje za slobodom.
Svečana poseta Vojvode Franca Ferdinanda istoga
dana kada su i Srbi proslavljali Vidovdan, smatrana je među srpskim stanovništvom, kao velikom
provokacijom od strane Monarhije.
Prema već utvrđenom protokolu u Ilidži u hotelu
„Bosna” u 9 časova, održana je svečana misa, na-
kon čega je prestolonaslednički par, posebnim
vozom nastavio putovanje za Sarajevo.
Vojska, koja se vraćala sa manevaraskih polja i primicala Sarajevu, bila je usmerena ka logoru kod
Blažuja, jer nije smela da uđe u grad za vreme posete prestolonaslednika i njegove supruge.
Nakon što su prestolonaslednik i njegova pratnja
posetili ’Filipovićev logor’ u 10 časova, posle toga
nastavilo se sa vožnjom do Gradske kuće u Sarajevu. Ispred Vojvodinog automobila, išlo je vozilo
sa policijskim komadantom i vladinim komesarom
dr Gerde (Dr. Gerde), sa kojima je bio gradonačelnik Fehim Ćurčić, efendija.
Kada je auto prestolonasledničkog para, zajedno
sa generalom ar tiljerije [Oskar Poćorek], prošao
praznično okićenim delom Apelov keja (Appel Quai), koji se nalazi između reke Miljacke i ulice Franc
Jozefa, a blizu Komande utvrđenja u 10. 25h začula se detonacija slična topovskoj baljbi. Bomba
je pogodila auto. Šok i prestravljenost je obuzela
sve prisutne. Bačena bomba, za koju je utvrđeno
da je napravljena u Srbiji, pala je na otvoreni krov
auta prestolonasledničkog para i odatle se otkotrljala na levu stranu ulice, gde je eksplodirala i
oštetila zadnje točkove automobila koji se nalazio
odmah iza automobila prestolonaslednika.
U tom drugom automobilu, kojeg je oštetila bomba, su se pored šofera nalazili: grof Aleks Bos Valdek (Alex. Boos-Waldeck), na zadnjem sedištu
grofica Lanjus (Lanjus) dvorska dama vojvotkinje,
Iz oštećenog automobila, koji se nalazio iza Vojvodinog, istrčao je glavni dvorski upravitelj [baron
Rumerskirh] i odmah potrčao napred ka vozilu
prestolonasledničkog para (broj tablica A-118). Za
njim je odmah pristiglo i treće vozilo u kojem se
između ostalih nalazio i dr Fišer, dvorski lekar, koji povređenog potpukovnika fon Mericija zbrinuo
u najbližoj garnizonskoj bolnici.
Pošto su Vojvodu detaljno izvestili o novonastalim
okolnostima, i obavestili ga da je potpukovnik Merici teško ranjen, posle izvesnog vremena, kolona
je nastavila put do Gradske kuće.
Neuspeli atentat na Franca Ferdinanda pokušao
je da izvrši Nedeljko Čabrinović, Srbin iz Trebinja.
Posle eksplozije Čabrinović je preskočio zid na keju i skočio u reku Miljacku, gde ga je sustigla policija i uhvatila uz pomoć berberina Marošija (Marossi)5 [mađarskog porekla] očevica atentata.
Posle hapšenja, Čabrinović je [u policiji] izjavio da
se kaje zbog učinjenog dela i da je pokušao atentat na prestolonaslednika, jer mu je predočeno da
je vojvoda Franc, označen kao glavni zagovornik
velike Austrije koja pretenduje da uništi Srbiju.
Kada je kolona na čelu sa prestolonaslednikom
stigla pred Gradsku kuću, gradonačelnik Fehim
Ćurčić, potpuno preneražen i šokiran onim što se
dogodilo, ipak je pokušao da započne svoj pozdravni govor u čast Vojvode, ali ga je Vojvoda
prekinuo sledećim rečima: „Gospodine gradonačelniče, došli smo u prijateljsku posetu Sarajevu,
5
Ovaj podatak se spominje u sledećoj knjizi: Aranka
Balint/Filip Krčmar, „Početak prvog svetskog rata u svetlu Bečkerečke štampe”, Istorijski arhiv Zrenjanin, Zrenjanin 2014, 36. „Detalji o ubistvu prestolonasledničkog
para” (Einzelheiten über die Tragödie des Kronprinzenpaares” Gross-Becskereker Wochenblatt, Nr. 27, 4. Juli
1914, S. 2-3)
86
Vojvotkinja Sofija fon Hoenberg, koja je trebala da
se vrati u „Konak”, zamolila je svog supruga da
nastavi putovanje sa njim do Garnizonske bolnice,
kako bi zajedno posetili potpukovnika Maricija, na
šta je on odmah pristao.
Gradonačelnik [Fehim Ćurčić] i vladin komesar [dr.
Gerde], koji su se nalazili u vozilu ispred automobila prestolonasledničkog para, nastavili su vožnju
do [Garnizonske bolnice], ali preko ulice Franca Jozefa, bez obzira što je prvobitna odluka bila drugačija. Kada je automobil sa prestolonasledničkim
parom, generalom artiljerije [Oskarom Poćorekom]
i grofom Harahom, koji je stajao na podnožniku
vozila, na strani na kojoj je sedeo Vojvoda, pristigao
do rakrsnice ulice Apelov keja (Appel Quai) i Franc
Jozef, automobil se zaustavio, jer je vozilo ispred,
iz nepoznatih razloga skrenulo u ulicu Franc Jozef.
[Sa Apelovog keja se skreće u ulicu Franc Jozef].
Pre skretanja spornog automobila, general artiljerije Poćorek odmah je uočio da se to vozilo kreće
u pogrešnom pravcu, mimo dogovorene rute, i
usplahireno doviknuo: „Šta se ovo dešava, krenuli
ste pogrešnim putem, dogovoreno je da kolona
ide preko Apelovog keja.” U istom trenutku začulo se nekoliko pucnja. Naime, atentator Gavrilo
Princip je iskoristio datu situaciju kada je automo-
87
Uprkos svemu, pa i pobesneloj masi, koja je nasrnula na atentatora Principa, policija je uz velike
napore ipak uspela da ga sprovede u pritvor. Ovaj
atentat, koji je izvršen na Visokog gosta odnosno
predstavnika Monarhije Franca Ferdinanda, okarak terisan je od strane muslimanskog stanovništva kao neprimeren, što je kasnije rezultiralo demonstracijama protiv Srba.
U međuvremenu, Vojvotkinji koja se posle pr vog
pucnja onesvestila i pala na kolena svog supruga,
Vojvoda se obratio sledećim rečima: „nemoj umreti Sofi, ostani ti našoj deci.” U prvi mah, onima koji su bili u najbližem okruženju Vojvode, on nije
izgledao povređeno, da bi nakon nekoliko sekundi utvrdili da krv polako natapa njegov kaput, posle čega je on izgubio svest. Bilo je očigledno da
je atentator bio veoma precizan.
Vojvoda je doveden u „Konak” bez svesti. Tim lekara je konstatovao da mu srce veoma slabo kuca, a
da se puls jedva oseća. Iz rane na vratu i iz usta
tekla je krv. Otprilike posle 10 minuta, u 11 časova
pre podne, nastupila je smrt. Vojvotkinja, oko koje
su se brinuli grofica Lanjus i jedan od lekara, bila je
već preminula kada su je dovezli u „Konak”. Prestolonaslednički par je bio smešten na prvom spratu
„Konaka”. Uskoro je pristigao dr Jozef Štadler (Josef
Stadler), sarajevski nadbiskup koji je očitao poslednju molitvu nad odrom prestolonasledničkog para.
Naknadno je utvrđeno da je vojvotkinja na čijem
telu nisu mogle da se utvrde tragovi kr vi, preminula zbog kr varenja unutrašnjih organa, jer joj je
zrno probilo desnu stranu donjeg trbuha i preseklo stomačnu venu.
/
Vojvoda Ferdinand je ovu preporuku odlučno odbio, objasnivši da on pre svega želi da poseti ranjenog potpukovnika Mericija. Zbog ovakve Vojvodine odluke pr vobitna ruta kretanja kolone je
promenjena i dogovoreno je da se ide Apelovim
kejom do Garnizonske bolnice, kako bi se na taj
način izbegao prolazak kroz grad.
Teolog Danijel Pušić, pr vi je sustigao atentatora,
Gavrila Principa, 19-godišnjaka, gimnazijalca, srpske nacionalnosti, rođenog u Grahovu. U nameri
da pobegne policiji i opirući se hapšenju, Gavrilo
Princip je svojim pištoljem Brownin udario policajca Spahovića u glavu.
N OVA M I SAO
Protokol je dalje predviđao posetu Narodnom
muzeju, preko Apelovog keja i ulice Franc Jozef
– Čemaluše. Tada je Vojvoda upitao Oskara Poćoreka generala ar tiljerije, kakva je bezbednosna
situacija i da li kolona može slobodno da nastavi
put dalje ili postoji opasnost od nekog sledećeg
atentat. General ar tiljerije Poćorek odgovorio je,
da prema njegovom mišljenju, opasnost više ne
postoji i predložio, da se ili direktno ode u „Konak”,
ili u Muzej, ali da se po svaku cenu izbegne prolazak kroz grad. Što se tiče nastavka puta, tadašnji
vladin komesar [dr Gerde] se takođe složio sa stavom generala artiljerije [Oskar Poćorek].
Nastao je opšti metež, i sva ta prisutna masa rastrčala se na sve strane kako bi uhvatili atentatora.
Prestolonaslednički automobil odmah biva odvežen u obližnji „Konak”. Gospoda iz pratnje, koja su
se nalazila u vozilima u koloni iza prestolonasledničkog para, posle pucnjave iskočili su iz svojih
vozila i potrčali ka mestu nesreće. Baron Morsej
(Morsey) učestvovao je u hapšenju Principa, a major Hutenbrener (Hüttenbrenner) pobrinuo se da
obezbedi lekarsku negu i uputio se u „Konak” u
kojem je naišao na višeg štabskog lekara dr Volfganga (dr. Wolfgang) i lekara regimente dr Bajera
(Rgtarzt dr. Bayer). Telefonom su pozvana još tri
lekara da dođu iz Garnizonske bolnice, međutim,
svaka inter vencija je bila uzaludna.
/
Posle pokušaja atentata, onako kako je već bilo
predviđeno programom, supruga prestolonaslednika, vojvotkinja Sofija fon Hoenberg posle prvobitnog šoka, na prvom spratu sarajevske Gradske
kuće organizovala je prijem za sve viđenije žene
turskih glavešina.
bil prestolonaslednika zastao na spornoj raskrsnici, i upucao iz pištolja Franca Ferdinanda i njegovu
suprugu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
a Sarajlije bacaju bombe na nas. To je pobuna!
Sada možete da nastavite dalje.”
Dokaza za to ima dovoljno, a jedan od takvih pronađen je sledećem pismu koje je uputio dr [Miroslava] Spalajković, tadašnji poslanik iz Petrogarada
u Rusiji, predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, 9.
januara 1909. godine.
Ovo pismo je pronađeno nakon zauzimanja Beograd 1915. godine u pisaćem stolu predsednika
vlade Nikole Pašića.
„Ako bude došlo do rata, taj rat ne sme biti započet u Srbiji. Srbija ne bi smela dati nijedan povod
za izbijanje rata i morala bi se sprečiti svaka moguća provokacija na granicama ili bilo kakva druga
diplomatska nedoličnost, pogotovo ne na račun
gospođe Forgač, [supruge austrougarskog diplomate, mađarskog porekla]. Rat mora da se započne
u Bosni i Hercegovini. Svetu mora da se predstavi,
da taj narod tamo želi rat. Toga se Austrija najviše
pribojava. Srbija mora da se drži po strani, toliko
dugo koliko god jo to budu dozvoljavale okolnosti i ne sme dozvoliti da se prolije krv, dok god to
Austrija to ne bude izazvala. Austrija mora biti okrivljena pred svetom za taj rat. To ljudi u Srbiji moraju veoma ozbiljno da shvate.”
Naime, delovi materijala sa sedišta, sprečili su oticanje kr vi. Projek til, koji je vojvodi zadao smr tonosnu ranu, pre toga je probio kragnu uniforme
sa desne strane, presekao mu vratnu aortu i zaustavio se u vratnom pršljenju kičme, što je i prouzrokovalo smrt prestolonaslednika. (...)
Tela vojvode i vojvotkinje su balzamovana, i postavljena u mr tvačke sanduke na pr vom spratu
„Konaka”, a oficiri Sarajevskog garnizona i vojska
Lične garde, ispratila je posmrtne ostatke vojvode
Franca Ferdinanda i njegove supruge. (...)
Dana 29. juna u Sarajevu vojni preki sud je proglasio vanredno stanje, a tela prestolonaslednika i
njegovre supruge ispraćena su na železničku stanicu u 19.10, uz prigušeno dobovanje dobošara
Miahela (G.d.J. Michael), grmljavinu gradskih topova, kojima je komandovao komandant sprovoda Apel (Edl. v. Appel), i zvonjavu crkvenih zvona.
Za potrebe prenošenja njihovih tela organizovan
je vanredni voz do grada Metković. Iz Metkovića
vojnim brodom S.M.S. Viribus-om unitis, prestolonaslednički par 2. jula biva prebačen u Trst. Odatle
su njihova tela trasnportovana železnicom za Beč
u koji su stigli iste večeri.
Voz žalosti sa telima prestolonasledničkog para
prošao je pored vojnog špalira Bečkog garnizona
na bečkoj željezničkoj stanici i dalje krenuo ka ulici Princ Eugen [Prinz Eugen je ulica koja okružuje
centar Beča do Burga, Burg-misli se na Hofburg –
rezidenciju Habsburgovaca u Beču].
Nakon što je 3. jula u 16 časova usledio poslednji
pomen, prestolonaslednički par je prevezen u večernjim satima (22h) na zapadnu bečku železničku
stanicu, sa koje su dalje, na osnovu testamenta
vojvode, preveženi do grobnice Artšteten kod Pohlarna (Artstätten bei Pöchlern).
Svi tadašnji visoki zvaničnici stranih zemalja koji
su došli da izjave saučešće caru Jozefu najoštrije
su osudili gnusni zločin, koji se dogodio u Sarajevu. Ubistvo prestolonaslednika ocenjeno je kao
najneprimereniji i najbrutalniji čin protiv austrijske
Monarhije.
Važno je napomenuti da su se posle atentata, neprestano održavale demonstracije u celoj Bosni i
Hercegovini, zbog čega se moglo naslutiti da će
doći do objave rata.
Da će doći do Velikog svetskog rata, naročito su
ukazivala i istraživanja i informacije, koje su dobijene od organizatora atentata. (...)
Neposredno pre krvoprolića u Sarajevu, srpski kralj
Petar se povukao sa prestola, a nasledio ga je princ
Aleksandar kao regent. Tada su započete pobune
u Srbiji protiv Turske i Habsburškog carstva, koje su
se sve više širile, jer su bile potstrekivane i potpomognute od strane najviših krugova ruske vlasti.
Na osnovu izveštaja srpskih zapisničara, koji su u
to vreme bili zaposleni u štampariji, moglo se zaključiti da je srpska kraljevska porodica bila veoma
precizno informisana o planiranom atentatu. Zato
je teško poverovati da se tadašnji princ Aleksandar
[Karađorđević], za Uskrs 1914. godine, našao sa
Gavrilom Principom i Nedeljkom Čabrinovićem iz
privatnih razloga, u srpskoj državnoj štampariji,
čiji je direktor tada bio Živojin Dačić, kome se ujedno i pripisuje uloga organizatora ovog sastanka,
jer je bio vrlo blizak sa kraljevskom porodicom i
predstavnik Narodne odbrane6 .
Kraljevska porodica [Karađorđević] je morala znati
da će ubistvo prestolonaslednika dovesti do fatalnih posledica i da će taj čin bespovratno narušiti
međudržavne odnose Srbije i Austrije.
Na osnovu naredbe bivšeg austrijskog državnog
sekretara Bauer dr Otoa (dr Otto Bauer), državni
arhivar dr Gos (dr. Goos) sastavio je dokument u
kome se kaže da se krivica za izbijanje rata pripisuje Habsburškom carstvu, što se u potpunosti podudara sa konstatacijama iz prethodno citiranog
pisma dr Spalajkovića.”
Dokument se završava svojeručnim potpisom majora Ludvig Šnagla. n
6
Istorija srpskog naroda, VI-1, Beograd 1994, 169. (Dimitrije Đorđević). Narodna odbrana je bila nacionalna
organizacija u Kraljevini Srbiji osnovana 1908. godine
(u vreme aneksione krize) u Beogradu, kao protest protiv nelegalne anek sije provincije Bosne i Hercegovine
od strane Austrougarske.
88
nesvesno su želele naš sjajni rat”
PACI FI STIČ KI DIS KURS U DE LI MA
VIR DŽI NI JE VULF
S
prega pacifističkog i feminističkog književno-teorijskog diskursa u pr voj polovini 20. veka
sadržana je u delima engleske spisateljice Virdžinije Vulf (Adeline Virginia Woolf, 1882-1941). Još je
prvih decenija 20. veka Virdžinija Vulf (u knjizi „Sopstvena soba”, 1925. i eseju „Tri gvineje”, 1938) problematizovala adekvatnost celokupne pisane istorije ocenjujući je kao nedovoljnu i nekompetentnu.
Hijerarhija u vrednovanju istorijskih događaja i
kolektivnog pamćenja u kojima dominantno mesto pripada velikim političkim narativima, kao što su
ratovi i nacionalnim junacima, kao što su vojskovođe i državnici, odražava hijerarhiju patrijarhata.
Zato Virdžijija Vulf stavlja naglasak na kreiranje
feminističke istoriografije u kojoj se ženska zalaganja i njihova dela neće procenjivati i vrednovati
korišćenjem strategija i taktika dominantno muške
kulture kojoj pripadaju, već konstruisanjem novih
interpretativnih okvira. Polazeći od saznanja da
U želji da pobegnu iz patrijarhalne podređenosti,
gde se brak nudi kao jedina profesija za žene srednje klase, one su „svesno želele da „nađu sjajnu Imperiju”; nesvesno su želele naš sjajni rat”. U ovom
segmentu se očituje zatvoreni krug marginalnog
položaja u kojem se žene nalaze. U nastojanju da
iskorače u javnu sferu, one zapravo podržavaju patrijarhalni i militaristički sistem vrednosti koji su izgradili njihovi muževi. „Kako bismo drugačije mogle
da objasnimo tu zapanjujuću eksploziju elana iz
avgusta 1914. godine kada su obrazovane kćeri obrazovanih muškaraca, pohrlile u bolnice, a neke od
njih i dalje u pratnji služavki, vozile kamione, radile
u polju i u fabrikama municije, koristeći pritom svoje ogromne zalihe šarma i saosećanja da bi ubedile
mladiće da je herojski boriti se u ratu, a da ranjeni
u borbi zaslužuju svu njihovu brigu i hvalu”.
Virdžinija Vulf zaključuje da i muškarci i žene imaju isti cilj a to je sprečavanje rata i „poštovanje
Hijerarhija u vrednovanju istorijskih
događaja i kolektivnog pamćenja u
kojima dominantno mesto pripada velikim
političkim narativima, kao što su ratovi
i nacionalnim junacima, kao što su
vojskovođe i državnici, odražava
hijerarhiju patrijarhata.
89
/
profesija za žene srednje klase, one su „svesno želele da „nađu sjajnu Imperiju”;
N OVA M I SAO
U želji da pobegnu iz patrijarhalne podređenosti, gde se brak nudi kao jedina
U političkom eseju „Tri gvineje”, napisanom u međuratnom periodu (1938), na osnovu iskustava iz
Pr vog svetskog rata i pretnje od nadolazećeg fašizma, Virdžinija Vulf u pismu navodnom prijatelju,
obrazlaže tezu da je rat „var varstvo”, „nepodnošljiv, grozan i bestijalan”, i da koren militarizma, kao
društvenog stanja, leži u ljudskoj prirodi, ali se
raz vija u patrijarhalnom ustrojstvu društva. Iako
su instinkti u manjoj ili većoj meri zajednička odlika oba pola, ratovanje je oduvek bilo muška, a
ne ženska navika. Bilo da je ona sklonost militarizmu urođena ili slučajna, zakoni i društvena praksa, raz vili su tu razliku. Retko se tokom istorije
događalo da ljudsko biće pogine od puške koju
drži žena; ogromnu većinu ptica i životinja ubili
ste vi, a ne mi; a teško je suditi o onom što nam
nije zajedničko.
/
Piše: Lela Vujošević
žene žive u intelektualnom, kulturnom i političkom
svetu iz čijeg su stvaranja bile gotovo u potpunosti isključene i u kojem su bile priznate samo kao
„marginalni glasovi”, feminizam odbacuje kanoniziranu istoriju i usmerava se na stvaranje sopstvene ženske tradicije.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Suprotstavljene vrednosnim
i institucionalnim
ograničenjima
velikih principa – Pravde, Jednakosti i Slobode, ali
su taktike za njegovo ostvarenje razičite. U ženama
srednje klase ona vidi potencijalno moćnu silu
protiv militarizma, ali zaključuje da one ne mogu
da ostvare svoje potencijale dok su pod plaštom
patrijarhata. Borba za „našu domovinu” ne doprinosi promeni autsajderske ženske pozicije. Zato
u eseju „Tri gvineje” ona ženama u ratnim uslovima predlaže „apsolutnu ravnodušnost”: prvo, žene
ne treba da imaju bilo kakvu dilemu oko borbenog angažovanja, jer država ne samo da ne očekuje od žena, kao marginalki, da se bore oružjem,
već im to ni ne dozvoljava. Istovremeno, u skladu
sa demokratskim principima, žene treba da poštuju razvijene muške instinkte za ratovanjem, i da ih
ne odvaraćaju od njih. „Ravnodušnost” se odnosi
i na konkretne postupke: u ratnim uslovima žene
treba da odbiju „da rade na proizvodnji municije
ili na negovanju ratnika”, ali i da, sledeći primer
Aristofanove Lizistrate, odbiju da ispunjavaju svoju osnovnu (rodnu) ulogu i da odlože rađanje dece
u ratnim uslovima, u kojima deca postaju „topovsko meso”. Ona savetuje ženama da odbiju učešće
u „demonstracijama patriotizma” i „manifestacijama nacionalne oholosti”: vojnim paradama, „uručivanja nagrada i svim sličnim ceremonijama koje
podstiču želju za nametanjem „naše” civilizacije
ili „naše” vlasti drugim ljudima. Aktivan otpor ratu
žene najdelotvornije mogu da daju proširujući
stepen svojih građanskih prava – prava na sticanje
svih stepena obrazovanja, ekonomskim osamostaljivanjem i izjednačavanjem plata sa muškarcima
za isti posao, kao i nastojanjem žena da se izbore
za sticanje svešteničkih i političkih funkcija.
Virdžinija Vulf internacionalizuje svoj pacifizam i
patriotizam rečima: „Neka ljubav prema Engleskoj
koju je dete sačuvalo u srcu slušajući gakanj vrana
iz krošnje bresta, slušajući pljuskanje talasa na plaži ili glasove koji su na engleskom jeziku šaputali
dečje pesme, ta kap čitog, iako iracionalnog, osećanja nateraće ženu da prvo Engleskoj podari onaj
mir i onu slobodu koje želi da podari celom svetu”.
U argumentaciji ona koristi principe klasične retorike kako bi, navodeći nizove činjenica i verodostojnih dokaza, usmerila čitaoce na diskurzivnu
analizu koja bi ga navela na logičan zaključak da
je u celolupnom društvenom interesu sprečavanju
rata. Virdžinija Vulf koristi vizuelne predstave kao
način uveravanja čitaoca u ispravnost svojih kritičkih stavova, koji se ne ograničavaju samo na
kritičku analizu svih političkih, verskih, porodičnih,
vojnih i drugih društvenih insitucija unutar porekta, već je njena kritika usmerena na podrivanje
temelja svih nivoa hijerarhije, koji su uporište nejednakosti i dominacije. Na primer ona pravi jasnu
i upečatljivu paralelu između „fotografija mrtvih
„Ravnodušnost” se odnosi i na konkretne
postupke: u ratnim uslovima žene treba
da odbiju „da rade na proizvodnji municije
ili na negovanju ratnika”, ali i da, sledeći
primer Aristofanove Lizistrate, odbiju da
ispunjavaju svoju osnovnu (rodnu) ulogu i
da odlože rađanje dece u ratnim uslovima,
u kojima deca postaju „topovsko meso”.
tela i porušenih kuća” i „kulture i intelektualne slobode” odn. „prostituisanja kulture i intelektualnog
podjarmljivanja”. „Slika muškarca u uniformi – to
je slika zla”, navodi autorka, i u saglasju je sa nemoralom, licemerjem, ser vilnošću, pohlepom,
dominacijom i ratobornošću patrijarhalnog sveta,
kako unutar jednog društvenog poretka, tako i u
odnosu sa drugim državama i narodima, u formi
imperijalizma. Šta više, smatra da se sistem dominacije iz privatne, može transformisati u javnu
sferu, odnosno da se patrijarhalna kontrola doma,
može s lakoćom pretvoriti u fašističku kontrolu
nad državom, što su naredni istorijski događaji i
potvrdili. U kontekstu modernih postkolonijalnih
teorija, Virdžinija Vulf, dekonstruiše superiornu
poziciju vik torijanske kulture („naše civilizacije”)
nad „drugima”, stavljajući žene iz svih zemalja u
isti, neravnopravan položaj sa muškarcima. Koristeći u argumentaciji činjenične i logičke kao i
emocionalne elemente, fikciju i nefikciju, poetički
i retorički diskurs, diskurzivni i narativni pristup,
Virdžinija Vulf je stvorila je dinstven književ ni
amalgam, koji je i danas aktuelan i svež.
ME MOAR SKI TEK STOVI „NA ŠIH
EN GLE SKI NJA”
Za razliku od pacifistkinje Virdžinije Vulf, članice
Bolnice škotskih žena i drugih humanitarnih misija koje su pružale pomoć narodu i vojsci u okupiranim zemljama tokom Pr vog svetskog rata, su
svojim aktivnim učešćem u ratu svoj lični identitet
profilisale u sukobu sa društvenim identitetom i
tako su pomerale granice tradicionalnih rodnih
uloga i pokazale da je alternatniva postojećim stereotipima moguća, čak i poželjna. Mnoge humanitarke su ostavile zapise o svojim iskustvima u
okupiranim zemljama u kojima su, za razliku od
muške, kolonijalne, imerijalističke percepcije, dominantne u 19. veku i početkom 20. veka, često
zauzimale „antikolonijalni pristup”, nastojeći da se
približe i što bolje identifikuju „druge” ljude, odn.
domaće stanovništvo, pokazujući razumevanje i
saosećanje, koje nije bilo svojstveno muškom etosu.
U britanskoj javnosti su do kraja balkanskih ratova
preovladavali negativni stereotipi i predrasude o
Srbiji i srpskom narodu, izgrađivani na osnovu kolonijalnog diskursa koji karakteriše binarna pozicija: hegemonija znanja i kulture Zapada u odnosu na „Druge” i drugačije, kao pripadnike podređene i marginalizovane kulture.1 U kontek stu
modela kolonijalne superiornosti, Srbija se u Velikoj Britaniji, sve do 1914, uobičajno nazivala Servia, a njeni stanovnici Servians, koji su po mišljenju
nekih engleskih putopisaca var varski, polucivilizovani narod (semi-civilised subjects). U tekstu Servia the youngest member of the European family
1
Zapadnjački etnocentički diskurs na osnovu kojeg se
konceptualizuju Srbija kao var varska zemlja i Srbi kao
primitivni narod, još uvek se provlači u različitim političkim, pravnim, medijskim diskursima. Uostalom, ovaj
hijerarhijskim model klasične dihotomije (imperija –
kolonija) se preslikava i u savremenom procesu globalizacije kao planetarnom procesu, koji funkcionište
tako što vladajuće društvene strukture „zemalja centra”
kreiraju i održavaju naučne, društvene i ideološke paradigme, nastojeći da ih plasiraju „zemljama periferije”
i „polu-periferije”, kako bi ostvarili patronat i regulaciju
i kontrolisali puteve novca, političkih interesa i pogleda
na svet, naravno, u svoju korist. S druge strane, zemlje
polu-periferije ili zemlje u tranziciji interiorizuju marginalizovanosti i svoj politički značaj i relevantnost ostvaruju u odnosu na postignuti stepen približavanja Evropskoj uniji i uključivanja u EU diskurs.
90
2
Ideološka sintagma „balkanizacija” („balkanski sindrom”) kao sinonim za nestabilnost i konfliktnost, postao je učestao u 1990-im godinama prilikom raspada
Jugoslavije. O rasprostranjenosti ovog političkog pojma
govori i podatak da nekadašnji premijer Škotske, Karl
Bilt, u inter vjuu za britanski dnevnik Financial Times iz
4. juna 2014. godine govori o opasnostima „balkanizacije” Britanskih ostr va.
91
Pobeda Srbije u balkanskim ratovima pokrenula
je u Britanskoj javnosti niz javnih rasprava, novinskih tekstova, putopisa i knjiga u kojima ne samo
da se negiralo stanovište o Srbiji kao divljoj zemlji
i njenom narodu kao primitivnom, već se afirmativno i sa velikim simpatijama govorilo o Srbiji
(njenoj istoriji, tradiciji i kulturi) i Srbima kao hrabrom narodu, koji krasi patriotizam i nepokoren
duh (na pr. knjige prof. Sitona Votsona (Robert
Wiliam Seton Watson, 1879-1951), štampane u
Londonu 1915. i 1916). Ipak, većina tekstova i dalje
Ovakvi tek stovi, pisani u duhu mnogobrojnih i
popularnih putopisa koji su, u skladu sa vladajućim stereotipima toga vremena, koristili tehnike
kolonijalnog diskursa: egzotizaciju i zamagljenost
u funkciji oblikovanja kolonizatorskih fantazama,
ali i glofirikovanju vlastitog naroda i etabliranih
stavova o vlastitom napretku i civilizovanosti. Oni
proizilaze iz sudara dva različita kulturna konteksta: britanskog imperijalnog, koji je, po tumačenju
autora tek sta, imućnijim, ali rodno diskriminisanim ženama vik torijanskog doba bio „sumoran i
dosadan” i balkanskog odn. srpskog kao „orijentalnog” i „egzotičnog”.
Putopisna literatura o egzotičnim orijentalnim krajevima nastala u 19. i počekom 20. veka, iz pera
žena, po oceni savremenih teoretičarki (Sara Mills,
A. Hammond) decenijama je prećutkivana, prevashodno zato što je bila u suprotnosti sa patrijarhanim normama i vladajućim kulturnim vrednostima
(autorke su „reinterpretirane kao proto-feministkinje”, kao „žene koje su se borile protiv društvenih
N OVA M I SAO
narhistički opredeljenoj britanskoj javnosti naročito se pogoršala posle svirepog ubistva kralja
Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, juna 1903,
čime je ugašena kraljevska loza Obrenovića. Mnogi britanski listovi tada su zahtevali od britanske
vlade da odmah prekine diplomatske odnose sa
Srbijom, opisujući je kao „nazadnu” i „kr voločnu”
zemlju.
/
britanski diplomata Paton (Andrew Archibald Paton, 1811-1874) ukazuje na inferiornost Srbije u
odnosu na Veliku Britaniju kao moćnu kolonijalnu
silu, ali i na druge razvijenije evropske zemlje. On
navodi da je Srbija deo evropske porodice, ali u
porodičnoj hijerarhiji ona zauzima inferiorni položaj nalik detetu. Na pragu 20. veka Srbija se u
vodećim engleskim časopisima The Times i The
Westminster Gazette opisuje kao „pr va stepenica
Orijenta”, „Divlji Istok”, i tada je skovan pojam „balkanizacija” kojim su se stigmatizovale balkanske
zemlje i u budućem vremenu.2 Slika Srbije u mo-
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
„Daho mejske Ama zonke do sa da su va žile za
crnačku osobenost, kakva među civilizovanim ljudima, Evropljanima, nema paralele. Slučajno je otkriveno da je kralj Petar uzeo za uzor svoje afričke
kolege u Dahomeji i zaista oformio ženski vojnički odred. Londonski Graphic sadrži, između ostalih, manjih slika, fotografije ženske čete prilikom
vojnih vežbi. Broj je datiran na 1. avgust, ali fotografije su snimljene najmanje tri nedelje ranije,
dakle, u Srbiji, su žene već u pr voj polovini jula,
dugo pre nego što je bilo govora o ratu, vežbale
pucanje”.
/
je odisala dominantnim kolonijalnim disursom
kojim se oblikuje slika o Balkanu kao „drugom”,
„uzbudljivom” i „ezgotičnom sve tu”. U članku
pod nazivom „Zašto Balkan privlači žene” (Why
the Balkans Attract Women), objavljenom u engleskom časopisu The Graphic 1912. godine, anonimni autor zaključuje da je Balkan mesto „grubo”,
„divlje”, „polucivilizovano” i Britanske žene privlači
željom da pobegnu od ograničenja i ustaljenog viktorijanskog načina života. Ova vrsta diskvalifikacije žena putnica ili putopisaca počiva na klasičnim
rodnim stereotipima kojima se žena smešta u sferu
telesnog i čulnog. Tekstovi londonskog nedeljnika The Graphic, koji bi, po današnjim standardima
spadali u tabloidnu štapu, bili su veoma popularni
i van granica monarhije, pa na primer, velikobečkerečki nedeljnik Gross-Becskereker Wochenblatt
od 5. septembra 1914. godine u tekstu pod nazivom
„Oružane vežbe srpskih žena”, prenosi zaključke
londonskog lista i spremnost srpskih žena da učestvuju u ratu objašnjava „necivilizovanošću srpskog
naroda”:
Pobeda Srbije u balkanskim ratovima
pokrenula je u Britanskoj javnosti niz javnih
rasprava, novinskih tekstova, putopisa i
knjiga u kojima ne samo da se negiralo
stanovište o Srbiji kao divljoj zemlji i
njenom narodu kao primitivnom, već se
afirmativno i sa velikim simpatijama
govorilo o Srbiji (njenoj istoriji, tradiciji i
kulturi) i Srbima kao hrabrom narodu,
koji krasi patriotizam i nepokoren duh
(na pr. knjige prof. Sitona Votsona
(Robert Wiliam Seton Watson, 1879-1951),
štampane u Londonu 1915. i 1916).
konvencija vik torijanskog doba i osporavale imperijalističke stavove anti-kolonijalnim izjavama”.
Jedan deo ženske literature podražavao je imperijalistički diskurs svojih muških kolega, ali se u javnosti pojavio i niz ženskih autobiografskih spisa,
koji su se oslanjali na feministički diskurs. Obrazovane, radoznale i odvažne Engleskinje, koje su u
19. veku pohodile ove krajeve, iskoračile su s pozicije dominantnog kolonijalnog modela, ne samo
svojom hrabrom odlukom da krenu na put u daleke, nepoznate krajeve i tako prenebregnu stroge
viktorijanske norme, koje su žene smeštale u porodičnu, privatnu sferu (i određivale im ulogu „anđela kuće”), već i svojim društvenim i političkim
komentarima (rezervisanim za muškarce), a posebno interesovanjem za potlačene orijentalne žene.
Britanke i druge Evropljanke iz 19. veka, koje su se,
uprkos puritanskih normi, odvažile da samostalno
putuju balkanskim zemljama i ostavljaju zapise sa
svojih putovanja, bez obzira na diskurs njihovih
rukopisa (kolonijalni ili postkolonijalni), svojim suprotstavljanjem vrednosnim i institucionalnim
ograničenjima, svedočile su feminizam i tako su
postale deo svojevrsnog političkog angažmana i
javnog diskursa.
Flora Sandes (Flora Sandiz, 1876. Jork šir – 1956.
Safolk, Engleska) koja će u vojnoj istoriji ostati
zabeležena kao pr va žena oficir u srpskoj vojsci,
svojim knjigama (An English Woman-Sergeant in
the Serbian Army (1916) i The Autobiography of a
Woman Soldier: A Brief Record of Adventure with
the Serbian Army, 1916–1919 (1927) navodi lična iskustva kojima pobija negativne stereotipe o srpskoj
vojsci i srpskom narodu. Pre no što je došla u Srbiju,
njeni sunarodnici koji ništa nisu znali o Srbiji, odvraćali su je od putovanja pitajući se šta će ona
među „divljacima”. U svojim memoarima ona je
iznela svoj doživljaj srpskog mentaliteta koji se
kosio sa kulturnim i političkim paradigmama, konstruisanim u kontek stu sintagme o „divljem Balkanu”. Ona je eksplicitno isticala srpsko herojstvo,
ljubaznost i predusretljivost, kao i njihovu pristupačnost i humor, koji potiru uvrežene stavove o
srpskom var varizmu. Na osnovu svog iskustva sa
linije fronta, ona je konstatovala da su srpski vojnici daleko od nedisciplinovanosti, te da je okrutnost apsolutno strana njihovoj prirodi. Ističe da
među srpskim vojnicima vlada uzajamno poštovanje, odsustvo pljačke i humano postupanje prema zatvorenicima i izražava divljenje načinu na koji
su njeni „srpski saborci strasno vezani za sopstvenu
zemlju” i konstatuje da je, uprkos austro-nemačke
agresije, „duh Srbije neugasiv”. Među srpskim vojnicima se osećala kao da je „deo porodice”, a s
druge strane, srpski vojnici su je prozvali „Naša
Engleskinja”.
Elsi Inglis, jedna od osnivačica Bolnice škotskih žena,
dobitnica najvećeg broja srpskih ordena, aprila
1915. zapisala je u Kragujevcu:
„Vidite, mi se nalazimo u vrlo tužnoj zemlji, ali to
je najodvažnija zemlja u Evropi, bez izuzetka”.
Elsi Inglis, juna 1915. iz Kragujevca:
„Ovo je tako divno mesto. Izgleda da to ponavljam
svaki put kada pišem iz bilo kog dela Srbije! Ali to
je stvarno tako, Srbija je divna zemlja. Ovde smo
smešteni u brdima, pa kada je ovako sivo i maglovito jutro kao danas, onda lako možemo zamisliti
da smo u Škotskoj. Šta bi svaka Škotlanđanka mogla drugo da poželi? Ali ovo plavo nebo i divno
sunce može da sija samo u Srbiji”.
Dr Harijet Koburn, nakon povratka iz Srbije u Kanadu, 1919:
„Srbija je vrlo lepa zemlja, bogata vinogradima,
jabukama i orasima, kao i svim drugim uobičajnim
poljoprivrednim proizvodima. Tako je lov na divlje
svinje naročito popularan. Srbi su narod pesnika
i muzičara, pa tako svaka kuća ima svoje jednostavne muzičke instrumente.
Vojnici su uvek rado pevali radosne pesme, a i njihova narodna kola su očaravajuća. Seljanke su
nosile široke nabrane suknje, ukrašene lepim ručnim vezivima, marame na glavama, pa su izgledale tako šarenoliko dok su hodale drumom i uvek
nešto plele ili prele – nikad besposlene”.
Iako je duh koji provejava tek stovima o Srbiji iz
pera članica lekarskih misija tokom Prvog svetskog
rata, proizišao iz evropske humanističke tradicije
i „diskursa opšteg dobra” u kojem se pojedinac
realizuje samo ukoliko participira u opštem dobru,
ovi tek stovi ne spadaju u autorsku književnost,
jer obiluju stereotipima (ovog puta afirmativnim
stereotipima). Entuzijazam autorki i njihova opčinjenost Srbijom i srpskim stanovništvom rezultat
je percepcije društvenih odnosa u ratnoj Srbiji
bitno drugačijim od britanskih koji su već bili zahvaćeni procesom alijenacije, ali pre svega okolnostima pod kojima su one formirale stavove.
Naime, namera njihovog dolaska u Srbiju zahvaćenu vihorom rata, bolestima i epidemijama, uslovila je da im srpska vojska i stanovništvo uzvrate
gostoljubivošću i toplim emocijama punim zahvalnosti. Britanke, koje su ostavljale zapise o vremenu provedenom u Srbiji tokom Prvog svetskog
rata nisu iznosile objektivne, sveobuhvatne i analitičke analize srpskog društva i kulture i premda
su bile rodno senzibilisane, nisu se bavile društvenim položajem žena u Srbiji niti su pokušavale da
postojeće rodne uloge i rodne strukture promene.
Ovaj nedostatak nije samo posledica ratnih okolnosti i borbe za oslobođenje, čija je tematika po
značaju natkrilile sve ostale, već leži u različitim
kulturološkim razlikama koje reprodukuju matrice
patrijarhata. Drugim rečima, simbolični smisao
patrijarhata u Srbiji bio je znatno drugačiji nego u
Velikoj Britaniji (zasnovan na mitologizaciji doma
i zavičaja), a dodatno ga je ublažilo ratno stanje
koje je pomerilo stroge granice među polovima.
Angažovanost žena u Pr vom svetskom ratu, bez
obzira na strategiju koju su koristile – pacifističku
ili militarističku (bilo da su istupale s pozicije rodnog identiteta i borile se za ženska prava, ili su
bile u ulozi patriotkinja: učestvovale u oružanim
borbama, pružale logistiku i medicinsku pomoć
ili su masovno preuzimale radna mesta regrutovanih muškaraca) doprinela je Velikoj Britaniji
osvajanju formalno-pravnih građanskih prava, a
u drugim zemljama širenju pukotine u borbi za
ženska pava. Upornost, hrabrost i nepokolebljivost pojedinih žena i ženskih inicijativa i pokreta,
promenila je njihove živote, a njihov grupni aktivizam dao je novi pravac društvenim i istorijskim
procesima..n
92
Propaganda u Velikom ratu
1. Mi ne želimo rat
2. Neprijatelj je isključivi krivac za rat
3. Neprijatelj ima demonske osobine
4. Mi se borimo za dobru stvar, a ne za sebične
ciljeve
Piše: Predrag M. Vajagić
Zaraćene strane su radi ostvarenja svojih ratnih ciljeva psihološki pripremale
5. Neprijatelj namerno čini zločine. Kad mi pogrešimo,to je uvek nehotice
6. Neprijatelj se koristi nedopuštenim oružjem
svoje vojnike, zbog je čega propaganda bila sastavni deo ratovanja. Obim su-
7. Naši gubici su neznatni, a protivnički veliki
koba u Prvom svetskom ratu ukazao je na potencijal i snagu kojom je raspo-
8. Našu stvar podržavaju umetnici i intelektualci
lagala propaganda, jer se pokazalo da za pobedu nisu bili dovoljni ekonom-
9. Naša misija je sveta
1
Za razliku od evropske i američke istoriografije, domaća istoriografija se nije bavila pitanjem propagande
u Pr vom svetskom ratu. Jedini izuzetak čini rad Aleksandra Jazića, naučnog saradnika na Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu, videti: Aleksandar Jazić, „Propaganda u Pr vom svetskom ratu”,
Nova srpska politička misao, Vol XVIII, po. 1-2 (2010), str.
119-138.
2
Istorija ratovanja se može posmatrati i preko delovanja raznovrsnih propagandnih metoda i tehnika. Videti: Radenko Šćekić, „Rat i propaganda-istorijski osvrt,
primjeri i analize”, Vojno delo, God. 64, br.3 (2012), str.
389-401.
93
3
Ivan Šiber, „Ratna propaganda”, Politička misao, Vol.
XXIX, No. 1 (1992), 89-90.
4
Ar tur Pronsbi (Arthur Ponsonby 1871-1946), britanski
političar, sociolog i pisac. U svojoj knjizi Falsehood in
War-time: Propaganda Lies of the First World War (1928)
napisao je: „Kada se proglasi rat, istina je prva žrtva”. Knjiga ima za temu korišćenje laži u ratnom vremenu, identifikujući ulogu propagande u Pr vom svetskom ratu,
autor navodi i obrađuje listu od prekopreko 20 laži koje su bileu opticaju tokom Pr vog svetskog rata.
Vođenje „Totalnog rata” podrazumevalo je mobilizaciju svih resursa nacije: materijalnih, moralnih
i psiholoških. Zbog takvog pristupa potrebno je
mobilizaciju posmatrati u mnogo širem smislu nego što je uobičajeno u istorijskoj analizi Pr vog
svetskog rata. Primarni proces mobilizacije jeste
vojni, koji je masovno podizao vojne obveznike iz
populacije, a zatim ih je prebacivao na ratište u
okvirima vojnih jednica. Sekundarni proces je
podrazumevao ekonomsku mobilizaciju, koja se
brzo pokazala kao ne manje značajna na ishod
rata u industrijskim društvima koja su je generisala i posvetila joj dobar deo pažnje. Mobilizacija
moralnih i psiholoških resursa zahteva istraživanje
o angažovanju različitih kolek tivnih predstava i
verovanja u vrednost sistema, koja su se odvijala
organizovano kroz državu i civilno društvo. Priroda nacionalne mobilizacije je bila tako definisana
da je u pojedinim manifestacijama bila uslovljena
razvojem političkog i kulturnog života predratnih
društava. Zbog toga nacionalnu mobilizaciju suštinski možemo posmatrati kao politički i kulturni
proces. Na početku sukoba avgusta 1914. godine
na rat se gledalo kao racionalan instrument za postizanje političkog cilja, on je bio „nužno zlo”, pa
čak i koristan za kulturni razvoj. Dotadašnje ratno
iskustvo navelo je komandne zaraćenih strana da
u prvim mesecima trajanja sukoba u propaganda
istaknu borbe „prsa u prsa” i herojske podvige.6
Međutim, kada je postalo očigledno da se rat neće
završiti brzo, došlo je do pada morala kod vojnika i civilnog stanovništva. Zbog toga se pojavila
5
Michael Kunczik, Astrid Zipfel,Uvod u znanost o medijima i komunikologiju, Zagreb, 2006,265-268.
6
John Horne, „Introduction: mobilizing for „Total war”
1914-1918”, State, society and mobilizaation in Europe
during the First World War, (editing John Horne), Cambridge University Press, Cambridge 1997, p. 1-17.
N OVA M I SAO
Pr vi svetski rat predstavlja važnu fazu u raz voju
masovnih medija kao instrumenata masovne propagande. Mnogo novca je uloženo u cenzuru,
nadzor informacija i uticaj na medije, a najčešće
korišćena informacija odnosila se na ratne zločine.
Vršenjem propagande trebalo je postići dva cilja,
maksimalizirati učešće ljudi u aktivnostima svoje
grupe, odnosno minimizirati učešće neprijatelja u
aktivnostima sopstvene grupe. Prvim ciljem je trebalo stvoriti grupni identitet koji je podrazumevao
osećej pripadnosti grupi u ratu, jačanje emocija
prema svojoj zemlji, identifikacija pojedinca sa
državnim vođstvom, prihvatanje proklamovanih
ratnih ciljeva i stvaranje samopouzdanja da će se
postavljeni ciljevi ostvariti. Maksimalizacija učešća
pojedinca u ratnim naporima se izjednačavala sa
„visokim moralom”. Drugi cilj je u osnovi predstavljao „obrnutu sliku u ogledalu”, čime se trebalo
delovati u trenucima gubitka samopuzdanja nacije, tako što su se dovodile u sumnju vrednosne
osnove i ratni ciljevi neprijatelja.3 Na mehanizme
kojima se propaganda služila tokom Pr vog svetskog rata u vidu argumenata i načela pr vi je ukazao britanski so cilog i političar Ar tur Pronsbi4,
a njihovu sistematizaciju u vidu deset modela argumentacije je iz vršila belgijska istoričarka Ana
Moreli:
/
Jedna od glavnih karak teristika Pr vog svetskog rata jesu velike ljudske žrtve i ogromna ratna
razaranja koja su bila sistemskog karaktera. Ovaj
vojni sukob od savremenika nazvan Veliki rat doneo je „promene svih vrsta”. Nagli raz voj tehnike
koji je obeležio kraj XIX i početak XX veka bio je
jedan od presudnih činilaca u ovome ratu koji je
doveo do tada nezabeleženog obima nasilja. U
proučavanju istorije ovog vojnog sukoba od posebne važnosti po našem mišljenju jeste uloga
propagande.1 Od najstarijih vremena postojala je
potreba da se različitim postupcima utiče na stavove i ponašanje pojedinaca i društvenih grupa.
Zaraćene strane su radi ostvarenja svojih ratnih
ciljeva psihološki pripremale svoje vojnike, zbog
čega je propaganda bila sastavni deo ratovanja.
Obim sukoba u Prvom svetskom ratu ukazao je na
potencijal i snagu kojom je raspolagala propaganda, jer se pokazalo da za pobedu nisu bili dovoljni
ekonomski kapaciteti i vojna moć države. Ovakvo
stanovište bilo je apsolutno suprotno tadašnjoj
nemačkoj ratnoj staregiji koja je smatrala da se rat
može rešiti isključivo vojnim sredstvima.2
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
P
/
10. Izdajnik je onaj ko sumnja u naše izveštaje5
ski kapaciteti i vojna moć države.
američkoj vojsci, ostale su zabeležene u istoriji kao
prelomni događaji tokom rata.7
Razvoj ratnih dejstava je pred vladajuće krugove
kao urgentan problem postavio rešavanje mnogobrojnih problema vezanih za regrutovanje dobrovoljaca, popunu budžeta podizanjem ratnih
zajmova, organizovanje brige za ranjenike, obezbeđivanje ishrane stanovništva, obezbeđivanje
socijalnog mira i niz drugih značajanih pitanja. Za
njihovo uspešno rešavanje bila je potrebna šira
društvena podrška do koje se dolazilo propagandnim delovanjem. U cilju što uspešnije mobilizacije
nacije pristupilo se stvaranju institucija sa zadatkom organizacije propagandnih aktivnosti. Ovakve
institucije postojale su u svim državama koje su
učestvovale u ratu, a razlikovale su se po tome da
li su bile pod civilnom ili vojnom kontrolom.8
Raznovrsna vizuelna propaganda tokom Pr vog
svetskog rata koristila se slikama koje su imale za
cilj da prenose ideje široj javnosti. Široki spek tar
propagandnog izražavanja putem slika korišćen
je kod izrade plakata, karikatura, razglednica, ilustracija i filmova. Sve zaraćene države kreirale su
propagandne plakate, koji su se između sebe razlikovali po uticaju, ali suštinski obuhvatali su iste
motive. Ratna dešavanja su stvorila poseban kalendar kojim se obeležavaju različiti datumi, a za
to su korišćena najčešće vizuelna sredstva, dostupna širokim masama stanovništva.
PLA KATI
Plakati su bili efikasna propagandna sredstva na
kojima su svoje mesto pronašle istorijske ličnosti,
ratni heroji, vojni komadanti i državnici. Za njima
su sledile alegorijske figure poput Britanije, Germanije, Marijane, Kolumbije i Svetog Georgija. Lik
žene na plakatima predstavljao je personifikaciju
slobode, dok se pobeda isticala preko Džona Bula i Ujka Sema, protivnik je bio naslikan kao splet
zmija, čudovište ili demon. Kao važan fak tor za
mobilizaciju nacije protiv neprijatelja korišćen je
7
potreba kod svih zaraćenih strana za oblikovanjem javnog mnjenja u svrhu održavanja potrebnog nivoa morala. Za ostvarivanja brzog i pouzdanog protoka informacija koristili su se svi raspoloživi mediji toga vremena. Preko medija se vršila
propaganda u cilju pridobijanja podrške javnosti,
regrutacije novih vojnika ili prikazivanja ratnih
uspeha. Bezbrojni plakati, razglednice, karikature,
pesme, novine, časopisi, leci, radovi pisaca i umetnika, predmeti za svakodnevnu upotrebu, ali i
moderni mediji kao što su fotografija i film korišćeni su u propagandne svrhe. Propagandne kampanje tokom Pr vog svetskog rata bile su ograničene tehničkim i komunikacijskim resursima. Uprkos tome neke od njih poput čuvenog postera
Uncle Sam Want You, kojim se vršila regrutacija u
Autor plakata Uncle Sam Want Youbio je američki
umetnik i ilustrator Džejms Montomeri Flag (James
Montgomery Flagg 1877-1960). Njegov najpoznatiji rad,
plakat koji je pozivao Amerikance na mobilizaciju nastao je 1917. godine. Inspiraciju je pronašao u sličnom
posteru koji je prikazivao lorda Kičenera koji je pozivao
Britance da se prijave za regrutaciju. Preko četiri miliona primeraka ovoga postera su štampana tokom Prvog
svetskog rata, a korišćen je i za propagandne potrebe
tokom Drugog svetskog rata.
8
Civilna kontrola na propagandom bila je prisutna u
Velikoj Britaniji, SAD i delimično u Francuskoj, dok je
vojska apsolutno kontrolisala propagandu u Nemačkoj,
Austrougarskoj i Rusiji.
94
9
Edit Kavel (Edith Louisa Cavell 1865 – 1915) bila je britanska bolničarka, rat ju je zateka u Belgiji, gde je nakon
nemačke okupacije organizovala mrežu za pomoć britanskim i francuskim ratnim zarobljenicima pri bekstvu
u neutralnu Holandiju. Nakon što su je nemačke vlasti
otkrile, osuđena je na smrtnu kaznu koja je iz vršena
uprkos brojnim diplomatskim intervencijama od strane
neutralnih država. Njeno pogubljenje je mak simalno
iskorišćeno od strane sila Antante za propagandu protiv Nemačke.
10
Aulich, James, „Graphic Arts and Adver tising as War
Propaganda”, <http://encyclopedia.1914-1918-online.
net/ar ticle/Arts> (26. ok tobar 2014)
11
Videti: Caroline Jacobi, Ava, Into the Abyss: The Legacy
of the „Rape of Belgium” Propaganda, Senior Honors
Theisis in History, Georgetown University, 2009.
95
12
Dmitriй Evgenьevič Cыkalov, „Karikatura kak orudie
propagandы v period Per voй mirovoй voйnы”, Vseobщaя istoriя, Vestnik VolGU. Seriя 4: Istoriя, 2012. № 1
(21). s. 85-90.
13
Reeves Nicholas, „Cinema, spectatorship, and propaganda: Battle of the Somme (1916) and its contempo-
rary audience”, Historical Journal of Fim, Radio and Television, Vol. 17, No. 1, (1997), pp. 5-28.
14
Sorlin, Pierre„,French Newsreels of the First World
War”,Historical Journal of Film, Radio and Television,
Vol.24, No.4, (2004), pp. 507-515.
15
McKernan, Luke, „Propaganda, Patriotism and Profit:
Charles Urban and British Of ficial War Films in America
during the First World War”, Film History, Vol. 14, No. 3/4,
(2002), pp. 369-389.
16
Stern, Frank, „Screening Politics: Cinema and Intervention”, Georgetown Journal of International Af fairs,
Vol. 1, No. 2 (2000), pp. 65-73.
/
KNJI ŽEV NOST
Književnost je igrala važnu ulogu u kreiranju borbenog duha naroda tokom Pr vog svetskog rata.
Iako često postoje sličnosti između različitih iskustava književnici su počinjali da pišu o ratu iz mnogo razloga. Načela britanskog propagandnog
rada tokom rata bila su usvojena na tajnoj konferenciji u čijem radu su učestvovali najznačajniji
britanski pisci, a nekolicina od njih je pristala da
svojom delatnošću podrži britanske ratne napore.
Na tajnoj konferenciji učestvovalo je 25 vodećih
britanskih pisaca među kojima su bili Artur Konan
Dojl (Arthur Conan Doyle), Arnold Benet (Enoch
Arnold Bennett), Džon Edvard Majsfild (John Edward Masefield), Ford Medoks Ford (Ford Madox
Ford), Vilijam Arčer (William Archer), Gilbert Čester ton (Gilbert Keith Chester ton), Henri Džon
Njubolt (Henry John Newbolt), Džon Golsvor ti
(John Galsworthy), Tomas Hardi (Thomas Hardy),
N OVA M I SAO
KI NE MATO GRA FI JA
Kinematografija je na početku rata bila mlada
umetnost koja je započinjala sa svojim razvojem.
Za propagandu je bila idealan medij zbog mogućnosti komunikacije sa širokim narodnim masama,
dok je sa druge strane njena popularnost ubrzano
rasla. U bioskopskim salama gledaocima su puštane filmske novosti koje su sadržale scene snimljene na linijama fronta. Među pr vim državama
koje su filmsku industriju ustrojile prema nacionalnom uzoru, videvši u njoj efikasno ratno oružije bila je Nemačka. U Nemačkim filmskim novostima najviše pažnje je dobijao car Vilhelm II, a za
njim je sledio načelnik štaba nemačke vojske general Erih Ludendorf. Kako bi što efikasnije vodila
propaganda u američkoj javnosti nemačka vlada
je finansirala tajnu filmsku kompaniju koja je radila na širenju pro – germanskog raspoloženja.
Veliki uticaj na britansku javnost imalo je prikazivanje filma „Bitka na Somi” (The Battle of the Somme)
avgusta 1916. godine čime je rat dobio jednu novu
vizuelnu dimenziju prikaza. Film započinje scenama nasmejanih vojnika koji kreću na front, slede
njihove pripreme za napad, a potom šok za gledaoce prikaz smrti britanskog vojnika. Na kraju filma
slede scene sprovođenja zarobljenih nemačkih
vojnika, odnosno mrtvih protivnika. Filmski prikaz
bitke na Somi je od gledaoca sakrio pravu istinu
o jednoj od najvećih vojnih katastrofa koju je britanska vojska doživela u svojoj istoriji.13 Suprotno
tome filmske novosti u Francuskoj nisu prikazivale smrt svojih vojnika iz razloga očuvanja morala
kod stanovništva. Tek nekoliko scena je prikazivalo vojnika u rovu, saveznički vojnici se gotovo nisu
ni prikazivali, jer je rat smatran kao francusko – nemački sukob. Umesto rata pažnja filmskih žurnala
bila je usredsređena na glamurozne, senzacionalne ili dramatične aspekte civilnog života.14 U SAD
su tokom rata snimljena tri komercijalna filma čiji
su naslovi bili „Peršingovi krstaši” (Pershing’s Crusaders), „Američki odgovor” (America’s Answer) i „Pod
četiri zastave” (Under Four Flags). Američka javnost
međutim nije pokazala preteranu zainteresovanost za dugometražne fimove koji su vrlo brzo
potisnuti od strane filmskih žurnala.15 Bioskop je
svoju sposobnost da utiče na „masovni sentiment”
nacije otkrio na početku Pr vog svetskog rata. Na
početku je film bio eksperimentalno propagandno sredstvo, ali je na kraju postao centralni instrument za ono što se nazvalo„nacionalizacija masa”.
Tada se preko manipulacije emocijama vršila mobilizacija ljudi za nacionalnu stvar protiv zamišljenog ili stvarnog neprijatelja.16
/
KA RI KATU RA
Karikatura je takođe bila mobilisana od strane propagande i ona je svoje mesto pronašla u satirčnim
časopisima, dnevnim listovima, razglednicama,
lecima koji su bacani iz aviona u protivničke rovove. Za razliku od nacionalnih stereotipa koji sadrže u sebi mešavinu grubosti, dobrodušnog humora i divljenja prednostima suseda, vojni klišei su
isticali isključivo loše osobine protivnika. U predratnom ruskom folklore Nemcima su davani nadimci „kobasica”, „dimljeni”, „mesari”, a isticane su
osobine karakteristične za Pruse arogancija, ratobornost i pedantnost. Kao inspiracija karikaturistima najviše je služio car Viljem II, dok su u manjoj
meri podsmehu bili izloženi car Franjo Josif i sultan Mehmed V. U zemljama Antante nemački car
je smatran glavnim krivcem za izbijanje rata i pri-
kazivan je kao patetičan vladar koji je patio od
sumanute ideje da vlada celim svetom. Britanski
karikaturisti su ismevali nemačku ratnu tehniku,
pa je tako neprijateljska avijacija prikazana u vidu
dirižabla u obliku svinje koja je umesto bombi bacala kobasice uz komentar „Kada svinje počnu da
lete”. Slično stanje je bilo na suprotnoj strani gde
su Nemci prikazivali Ruse kao nekulturan narod,
agresivne „poluazijate” koji nisu imali nikakve veze
sa civilizacijom Zapadne Evrope. Rusi su opisivani
kao okrutni, surovi i nepošteni protivnici, a oficiri
ruske vojske su bili predstavljeni kao alkoholičari
koji sa bičem teraju svoje vojnike u borbu. Kao
medij karikatura se koristila da istakne dobre osobine sopstvene nacije, a nasuprot tome koristeći
hiperbolu protivnika je trebalo prikazati tako što
bi se istakle sve negativne karakteristike njegovog
nacionalnog karaktera.12
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
strah. Veliki publicitet na plakatima su dobijali ratni zločini nad civilima i nenaoružanim vojnim zarobljenicima. Nemačka je koristila pomorsku blokadu koja joj je bila nametnuta kao propagandni
motiv radi podsticanja besa svoga stanovništva
prema Britaniji. Međutim potapanje Lusitanije,
pogubljenje bolničarke Edit Kavel,9 uništenje katedrale u francuskom gradu Remsu i podmornički rat na plakatima su bili prikazani kao dokaz nemačkog var varstva. Dok su Centralne sile kao
heroje isticale pilote i zapovednike podmornica,
korišćenje tehničkih sredstava za vođenje rata
smatralo se vidom kukavičluka. Tako su nemački
avioni predstavljani kako napadaju misiju Crvenog
krsta, odnosno bombarduju Njujork.10 Britanci su
okupaciju neutralne Belgije od strane Nemačke
mak simalno koristili u propagandne svrhe radi
mobilizacije dobrovoljaca u vojsku, ali i da utiču na
SAD da uđu u rat. Nekolicina britanskih postera je
prikazivalo silovanja žena i ubijanje civila od strane nemačkih vojnika, posle čega su sledile poruke
„Za svoj dom se vredi boriti” ili „Zapamti Belgiju”.11
„svoje olovke i svoje reči” kako bi pomogla naciji.20
Mnogi mladi francuski pisci stupili su u redove vojske i bili poslati na prvu liniju fronta. Među njima
se posebno isticao Anri Barbis (Henri Barbusse)
koji je 1916. godine napisao roman „Oganj” (Le Feu),
pronašavši inspiraciju u svom ličnom ratnom iskustvu. Kritikujući rat on ga je istovremeno prihvatao
kao nužno sredstvo za pobedu nad nemačkim militarizmom. Književni kritičari su njegov roman svrstavali u naturalistički pravac, smatravši ga gotovo
činjeničnim iz veštajem onoga što se dešavalo u
rovovima. Za mnoge je Barbisov roman predstavljao nastavak književne tradicije koju je utemeljio
Emil Zola, a do završetka rata štampan je u tiražu
od preko 300.000 primeraka.21
Radjard Kipling (Rudyard Kipling), Horacio Gilbert
Parker (Horatio Gilbert George Parker), Džordž Makoli Treveljan (George Macaulay Trevelyan) i Herbert Džordž Vels (Herbert Džordž Vels); kao i slikari Francis Edgar Dod (Francis Edgar Dodd) i Paul
Neš (Paul Nash).17
Nakon ulaska SAD u rat nekolicina značajnih američkih pisaca počeli su da pišu o događajima u
Evropi, a među njima bilo je i onih koji u bili uključeni u kreiranje propagande još od 1914. godine.
Međutim nisu svi bili pro-britanski i pro-francuski
orijentisani, levičari poput Uptona Sinklera (Upton
Sinclair’s) i Džimija Higinsa (Jimmie Higgins) podržavali su rat koji je vodila Antanta, koju su smatrali za manje zlo od „nemačkog var varstva” koje
je bilo sa druge strane.18
Francuski književnici su učestvovali u kulturnoj
mobilizaciji nacije radi njenog ujedinjenja u borbi
protiv Nemačke. Francuski predsednik Rejmon Poenkare19 je pozvao Francusku akademiju da koristi
17
Paul Gough, A Terrible Beauty: British Artists in the First
World War, Bristol,2010, pp. 21-31; v: Gary S. Messinger,
British Propaganda and the State in the First World War,
1992, New York.
18
Mat thews, John T.„,American Writing of the Great
War”, Vincent Sherry (ed.), The Cambridge Companion
to the Literature of the First World War, Cambridge, 2005,
pp. 223.
19
Rejmon Poenkare (Raymond Poincaré 1860-1934),
predsednik Francuske republike 1913-1920.
Od samog početka sukoba 1914. godine, većina
nemačkih intelektualaca je dalo svoju podršku ratu. Decenijama pre toga u Nemačkim intelektualnim krugovima, rat je viđen kao „deo božanskog
ili prirodnog poretka”, sukob između nemačke
kulture i zapadnog materijalizma.22 Tako je stvorena atmosfera u javnosti koja je opravdavala rat
u kome je sve bilo dozvoljeno uključivši i kršenje
neutralnosti Belgije, odnosno sprovođenje represije prema civilnom stanovništvu okupiranih teritorija. Književnici su isticali ideje superiornosti
nemačke nacije, a među njima svojom podrškom
ratu se isticao Tomas Man (Thomas Mann), zbog
čega se sukobio sa rođenim bratom Hajnrihom
Manom (Heinrich Mann) koji je bio protivnik rata.
Tomas Man je zajedno sa drugim nemačkim intelektualcima poput ekonomiste Vernera Sombarta
(Werner Sombart), sociologa Johana Plenge (Johann Plenge), istoričara Fridriha Majnekea (Friedrich Meinecke) i Gerharda Hauptmana (Gerhard
Hauptmann) pisao eseje koji su imali zadatak da
definišu „ideje 1914. godine”.23 Povezani sa nemačkim književnim krugovima bili su austrijski pisci
Robert Musil (Robert Musil) i Štefan Cvajg (Stefan
Zweig) koji su takođe sa oduševljenjem pozdravili
početak rata.
20
Hanna, Martha: The mobilization of intellect: French
scholars and writers during the Great War, Cambridge
1996, pp. 1.
21
Smith, Le onard V.„,Masculinity, Memory, and the
French First World War Novel: Henri Barbusse and Roland Dorgelès”, Coetzee, Frans/Shevin-Coetzee, Marilyn
(eds.): Authority, Identity and the Social History of the Great War, Ox ford, 1995, p. 262.
22
Jelavich, Peter„,German Culture in the Great War”, in:
Roshwald, Aviel/Stites, Richard (eds.): European Culture
in the Great War. The Arts, Entertainment and Propaganda 1914-1918, Cambridge 1999, p. 43.
23
Natter, Wolfgang G.,Literature at War, 1914-1940. Representing the „Time of Greatness” in Germany, New Haven, 1999, p. 124.
ŠTAM PA
Štampa je za vreme trajanja Pr vog svetskog rata
bila glavni medij za distribuciju vesti, pri čemu su
sva novinska izdanja beležila do tada nezabeležen
rast tiraža. U Nemačkoj i Austrougarskoj postojale
su sličnosti u vezi pravila koja su bila ustanovljena
za novinsko izveštavanje tokom rata od strane vlade i vojne komande. Gušenje slobode štampe i
rigidna cenzura bile su nešto izraženije u Austrougarskoj čiji su se građani vrlo često informisali čitajući nemačku štampu.24 Većina novinara u ove
dve države bili su spremni za svoju ratnu ulogu,
koju nisu samo sagledavali kroz izveštavanje javnosti, već i kroz obrazovanje nacije u patriotskom
duhu. Ovo je naročito bilo očigledno tokom prvih
nedelja rata kada su austrijski novinari zahtevali
preduzimanje oštrih mera protiv Srbije, dok su njihove nemačke kolege tražile da se Austrougarska
monarhija podrži u vezi odluke da stupi u rat.25
Početni entuzijazam novinara kako je rat odmicao
bio je ugušen stegama cenzure i odbijanjem da se
postigne kompromis na nivou slobode koji su novinari zahtevali. Zbog toga je u Nemačkoj i Austrougarskoj izostala podrška novinara onda kada je
bila najpotrebnija u završnoj fazi rata. Slično stanje
je bilo i sa druge strane Zapadnog fronta u Velikoj
Britaniji i Francuskoj gde su novine bile podložne
cenzuri. Međutim za razliku od država Centralnih
sila cenzura nije bila toliko stroga, a naročito se u
Velikoj Britaniji prepoznala moć štampe koja se
usmerila na oblikovanje svesti svoga stanovništva.
Britanskim novinarima je uspelo da izgrade samocenzuru u svom izveštavanju o ratnim događajima,
čime se izbegavala cenzura od strane države.26
Na stranicama dnevnih novina nalazili su uglavnom
cenzurisani sadržaji, a preovlađivali su naručeni tekstovi koji su za cilj imali upravo manipulaciju sa osećanjima čitalaca. Takvi tekstovi su izazivali mržnju
prema neprijatelju, posle čega bi broj ljudi koji su
se prijavili za mobilizaciju obavezno rastao. Ovakav
vid medijske propagande trajao je tokom celog
Pr vog svetskog rata, a kombinacija preuveličavanja i laži se u praksi pokazala kao vrlo efektna.
Sumirajući gore iskazano, može se zaključiti da je
tokom Pr vog svetskog rata u struk turi državne
vlasti vodećih zemalja postojao sistem institucija
24
Wilke,Jürgen,Presseanweisungen im 20. Jahrhundert.
Erster Weltkrieg–Drittes Reich–DDR, Köln/Weimar/Wien,
2007, 16ff.
25
Koszyk,Kurt, Deutsche Pressepolitik im Ersten Weltkrieg,
Düsseldorf, 1968, 13f.
26
MacLeod, Jenny: Asmead-Bar tlett, Ellis, „War Correspondence and the First World War”, in: McEwen, Yvonne T. / Fisken, Fiona A. (eds.)War, Journalism and History,
Ox ford, 2012, p. 39.
96
U predratnom ruskom folklore Nemcima su davani
nadimci „kobasica”, „dimljeni”, „mesari”, a isticane
su osobine karakteristične za Pruse arogancija, ratobornost i pedantnost.
koje su vršile centralizovano upravljanje cenzurom
i propagandnim ak tivnostima. Pr vi koraci na organizovanoj ratnoj propagandi bili su preduzeti
u Velikoj Britaniji, vlade SAD i Francuske su propaganda koristile u interesu nacionalne odbrane; sa
97
druge strane u zemljama bloka Centralnih sila
prema propagandi se postupalo konzer vativnim
pristupom kojim se trebalo postići centralizovana
kontrola nad informacijima, odnosno ostvariti psihološki efekat na vojnike Antante.
Na početku je film bio eksperimentalno propagandno sredstvo, ali je na kraju postao centralni
instrument za ono što se nazvalo„nacionalizacija
masa”.
Početni entuzijazam novinara kako je rat odmicao
bio je ugušen stegama cenzure i odbijanjem da
se postigne kompromis na nivou slobode koji su
novinari zahtevali..n
/
N OVA M I SAO
/
Međutim, kada je postalo očigledno da se rat neće
završiti brzo, došlo je do pada morala kod vojnika
i civilnog stanovništva. Zbog toga se pojavila potreba kod svih zaraćenih strana za oblikovanjem
javnog mnjenja u svrhu odr žavanja potrebnog
nivoa morala.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
Za vreme trajanja rata mediji su bili pod potpunom kontrolom vlada zaraćenih država, a manipulacije podacima i novinskim tekstovima bile su
svakodnevne. Na taj način je trebalo kod stanovništva probuditi patriotska osećanja i naterati ga
da se aktivno uključi u rat. Stepen kontrola medija tih je godina dostigao nivo sa kojim se do tada
građani i čitaoci nisu bili sreli, zbog čega je manipulacija osećanjima i razmišljanjem bila olakšana.
Natpisi u novinama su se vrlo brzo pokazali kao
nedovoljni, a propaganda je dostigla vrhunac masovnom upotrebom postera u čemu su prednjačile SAD. Za potrebe propagande troše se velika
novčana sredstva, a posteri koji su u to vreme nastali bili su u umetničkom smislu savršeni. Tekstovi koji su trebali stanovništvo da ubede kako protivnik predstavlja zlo koje treba biti uništeno nisu
mogli biti delo amatera, već su vlade za njihovo
pisanje angažovale najbolje stručnjake. Zbog toga
su autori mnogobrojnih knjižica, pamfleta i letaka
koji su se delili građanima, bili istoričari i univerzitetski profesori. Slično stanje je vladalo u književnosti i muzici toga perioda, umetnička dela su
trebala da govore o ratnoj slavi sopstvene nacije,
za inspiraciju su služili herojski podvizi pojedinca
na frontu. Ratni heroji su vrlo često bili povlačeni
sa fronta u pozadinu gde su bili angažovani na
propagandnim skupovima koji su organizovani
po većim gradovima. Njihov zadatak je bio da u
svojim obraćanjima opravdaju vođenje rata I nagovore nove mase da se prijave u vojsku. Obrasci
i pravila vođenja propagandnog rata koji su tada
nastali biće korišćeni u svim budućim sukobima
tokom XX veka. Ratna propaganda Pr vog svetskog rata je svojom delatnošću udarila temelje
industrije medijskog marketinga koji je postao
neizostavni deo globalizacije ljudske civilizacije.
Migracioni tokovi –
iskustva muhadžira
Piše: Ramiza Smajić
Iz faktičkog ugla, masovni egzodusi, uzrokovani uglavnom protjerivanjem,
u evropskoj stvarnosti s početka 20. stoljeća dosežu svoj vrhunac tokom
Balkanskih ratova 1912-1913. godine. Skoro jednaki talasi nastavljaju u
godinama poslije, tokom 1. svjetskog rata i prvom periodu Kraljevine SHS.
Za sve to vrijeme, ustvari, još od druge polovine 19. stoljeća, potencira se
priča o humanoj strani razvijanja nacionalnih ideja, a činjenično,
militarističko prekrajanje evropske historije istu je sahranjivalo.
K
roz literaturu je ostala zabilježena jedna zgoda kad je Bosanac krenuo sa grupom ljudi za
Stambol. Putovanje na konjima tad je trajalo sedmicama, mjesecima, ali Bosanac uporno neku vreću ne da dalje od sebe, na konju vreća pred njim,
na konačištima on vreću pod glavu. Najzad stigoše svi na odredište i sad ga pitaju saputnici: „Daj
nam, bogati, reci šta si to nosio sve vrijeme u toj
vreći?” „Zemlju”, kaže on. „Ama kakvu zemlju”, u
čudu će oni. „Pa lijepo”, on će na to, „Nakupio u
vreću zemlje iz svoje avlije i ja gdje god zanoćim,
lijepo tu vreću pod glavu i onda znam da sam na
svojoj zemlji!”
Čemu ovaj neformalan uvod u izlaganje? Ne spominjem ja ovu zgodu zato što sam iz Bosne. Nisam
ni ponijela vreću zemlje, jer sam osmanista, pa je
i moje poimanje zemlje puno šire, manje omeđeno političkim granicama.
Ima nešto, međutim, što moram prije svega da istaknem, a što mi u pr vi mah nije bilo na umu. U
programu koji mi je dostavljen, u radnom naslovu
mog izlaganja riječ „muhadžiri” je, greškom ili ne,
napisana velikim slovom. Ja znam da vi to vjerovatno znate, ali osjećam se dužnom pojasniti ovu
riječ, pogotovo što sam, osim historičar, i arabista
i turkolog, poznajem i perzijski, a nisam jedan rad
napisala o pogrešnoj, namjernoj ili ležernoj upotrebi anahronizama i termina orijentalno-islam-
skog porijekla.1 Vjerovatno se ne bih, dakle, u
ovom izlaganju ponovo vraćala na to, ali ono veliko slovo iz mog naslova me je podsjetilo na neke
skoro komične greške počinjene ne od početnika,
nego iskusnih historičara i to upravo kod riječi
„muhadžir”. Iako većina starijih generacija poznaje
tu riječi (često u verziji „muhadžer” ili „muadžer”),
Branislav Gligorijević piše o – sic! – „naseljavanju
mudžahedina u Staroj Srbiji i Makedoniji”!2 Isto radi Jovan Bojović koji termin „muhadžir” takođe
zamjenjuje terminom „mudžahedin”.3 Iako nema
opravdanja za ovakve kardinalne greške u terminima, donekle su objašnjive činjenicom da su ovi
radovi nastajali u godinama rata u BiH i da je popularni jezik bio opterećen terminima vezanim za
džihad. To je, međutim, napravilo trajnu zbrku u
1
Između ostalog: Ramiza Smajić, Neki terminološki problemi u izučavanju osmanskog perioda historije Bosne
i Hercegovine, u: Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini
u razdoblju 1990-2000, zbornik sa naučnog skupa ANUBiH, 2003.
2
Branislav Gligorijević, Kralj Alek sandar Karađorđević,
knj. 1, Beograd, 1996, str. 89-90
3
Jovan Bojović, Šaransko-jezerski bataljon u oslobođenju pljevaljskog kraja 1912. godine, u: Oblasti Stare
Raške krajem XIX i početkom XX veka, naučni skup, Prijepolje: Dom revolucije, 214. Posebno ukazano u: Safet
Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka u Tur sku, Sarajevo,
2006, str. 195 (Dalje: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka)
historiografiji za koju se možemo samo nadati da
jednom neće biti uzeta i iskorištena kao fakat.
Imamo mi izbor riječi kao useljenik, iseljenik, prognanik, izgnanik, izbjeglica, emigrant, imigrant,
migrant itd... sa svim svojim nijansama, ali riječ
„muhadžir” u osnovi ima riječ „hidžret” koja je toliko sveobuhvatna da čak podrazumijeva prelaženje čovjeka iz jednog stanja u drugo, pa čak i
smrt.4 Hidžret ili Hidžra je jedan od najslavnijih
događaja u historiji islama, prelazak poslanika Muhammeda iz Mekke u Medinu 622. godine n.e. i
tačka od koje muslimani počinju računati vrijeme.
Nepažljivi i zlonamjerni autori taj hidžret nazivaju
i bijegom, što je paradoks i za lingviste, jer je arapski jezik jedan od lek sički najbogatijih jezika svijeta i nimalo nije slučajno da je taj događaj nazvan
Hidžrom, iseljavanjem na Allahovom putu. 5Od
političke historije Balkana, suhoparne uglavnom,
ne vidi se sudbina malog čovjeka, njegov strah,
njegova stremljenja. Ideologije, sistemi, države se
mijenjaju, nestaju, ali ljudski strahovi, nadanja, vizije, uvijek su isti. Moja tema se dotiče muhadžira,
njihovog vremena, identiteta, sjećanja, doživljaja,
u novom podneblju, u novim prilikama, uoči, tokom i nakon Velikog rata. U regionu je potreba
multiperspek tivnog istraživanja izbjeglištva donekle već uočena, prvenstveno radi osvjetljivanja
mistifikacije stvarnih odnosa u društvu i preventivnog iskorištavanja stečenih iskustava.6 Kod većine nas, međutim (ovdje pr venstveno mislim na
struku) daju se uočiti slični, stereotipski fokusi i
greške. Do danas nisu izdefinisani pravi motivi koji su doveli do masovnih iseljavanja i nije praćen
kontinuitet iseljavanja. Ta tema je marginalizirana,
pretežno iz straha sudara sa politikom. Što više
ulazim u problematiku iseljavanja, sve mi je očiti4
Prema Kur’anu, poslanik Ibrahim je rekao: „Ja sam muhadžir svome Gospodaru. Zaista je On moćan i mudar”
(29:26)
5
Vidjeti više u: Kasim Hadžić, Kur’an o muhadžirima,
Islamska misao, III/1981, 25, str. 10-13
6
„U tom smislu proučavanje izbjeglištva važno je u smislu njegove spoznaje iznutra, a ne iz vana. Spoznaja
iznutra znači razumijevanje izbjeglištva u neposrednim
odnosima osoba na nivou konkretnih dogañaja u kojima se može utvrditi postojanje čovječnosti i postojanje
istinske ljudske zajednice. Svakako je potrebno uložiti
napor da se nadvladaju ustaljene i površne percepcije
kako je u složenim i promjenjivim društvenim pojavama jedino moguće rješenje usvajanje društvenih odnosa otuđenih osoba.” Vesna Ivanović, Bibliografija
radova o izbjeglicama, prognanicima i raseljenim osobama. Detaljnije vidi: http://www.bl.uk/reshelp/pdfs/
Bibliography%20of %20Publications%20on%20Refugees%20Expellees%20and%20Internally%20Displaced%20Persons%20from%20the%20former%20Yugoslavia,%20compiled%20by%20Vesna%20Ivanovic.pdf
98
Iz fak tičkog ugla, masovni egzodusi, uzrokovani
uglavnom protjerivanjem, u evropskoj stvarnosti
s početka 20. stoljeća dosežu svoj vrhunac tokom
Balkanskih ratova 1912-1913. godine. Skoro jednaki talasi nastavljaju u godinama poslije, tokom 1.
svjetskog rata i prvom periodu Kraljevine SHS. Za
sve to vrijeme, ustvari, još od druge polovine 19.
stoljeća, potencira se priča o humanoj strani razvijanja nacionalnih ideja, a činjenično, militarističko prekrajanje evropske historije istu je sahranjivalo. Inače, 1914. godine svijet je podijeljen između velesila čije su vlade na posve drugom misaonom polju. Pogledajmo šta definiše Evropu na
prelazu stoljeća:
– razvoj tehnologije, u slijedu, naravno i rast industrijske proizvodnje;
– Velika Britanija uvozi meso iz Kanade, Novog Zelanda, Rusije, Argentine;
Ako analiziramo tek stove balkanskih historičara,
nesumnjivo će se nametnuti dojam nekog čudnog
opravdavanja procesa migracija. Vrlo jasan primjer
su migracije muslimanskog stanovništva koje se
identificira sa Osmanlijama, „Turcima”, apsolutno
ne vodeći računa o etničkim razlikama. Povezujući religiju i nacionalnu (ne)senzibilnost, na neki
način se podrazumijevalo da muslimani dijele sudbinu odlazeće osmanske države. Uz takvo tradicionalno nezalaženje dublje u problematiku migra7
Amir Hodžić i Mirsad Kalajdžić, Bošnjaci u Turskoj, Sarajevo, 2014, str. 68
99
/
Kad je riječ o muhadžirima sa početka 20. stoljeća sa
bosanskih prostora, danas ima naznaka pozitivnih kretanja u modernijim tokovima istraživanja, o čemu svjedoče brojni radovi Safeta Bandžovića (npr. Iseljavanje
Muslimana u Tursku, „Sandžak”, nova serija, br. 11-12,
Novi Pazar, 1992.; Tokovi iseljavanja Muslimana iz Bosne
i Hercegovine i Sandžaka u Tursku, Novopazarski zbornik, br. 17, Novi Pazar, 1993.; Emigracija Muslimana iz
Bosne i Hercegovine i Sandžaka u Tursku 1878-1941,
Simpozijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića”, XV,
Prijepolje, 1993.; Iseljavanje Muslimana iz Bosne i Hercegovine i Sandžaka u Tursku 1878-1941, Almanah, br.
1-2, Podgorica, 1994.; Iseljavanje Bošnjaka-Muslimana
iz BiH i Sandžaka u Tursku, Takvim, 1414/15, Novi Pazar,
1994.; Seobe Bošnjaka-Muslimana u Tursku, Mak, br. 4,
Novi Pazar, 1994.; Iseljavanje Muslimana iz Srbije i Crne
Gore tokom XX vijeka u Tursku, u: Identitet BošnjakaMuslimana, Plav, 1995; Muhadžirska balkanska golgota
krajem XIX stoljeća, „Has”, Novi Pazar, 2-17. jul 1996. itd.),
Osmana Lavića (Iseljavanje muslimana iz Bosne i Hercegovine za vrijeme Austro-Ugarske i risala Mehmeda
Teufika Azapagića, Anali Gazi Husrev-begove biblioteke, knj. XVII-XVIII, Sarajevo, 1996.), te politološki fokusi
Šaćira Filandre, Senadina Lavića... Da ne budemo pogrešno shvaćeni, bilo je značajnih istraživanja i obrada
iseljeništva po pojedinim segmentima, ali fokusiranih
uglavnom na ekonomske motive i na statističkoj osnovi. Izdvojit ću:
Vojislav Bogićević, Emigracija Muslimana Bosne i Hercegovine u Tursku u doba austrougarske vladavine
1878-1918, Historijski zbornik, br. 1-4, god. III, Zagreb, 1950;
Iljas Hadžibegović, Migracije stanovništva Bosne i Hercegovine 1878-1914. godine, Prilozi Instituta za istoriju,
XI-XII, Sarajevo, 1976;
N OVA M I SAO
8
Muhamed Hadžijahić, Uz prilog prof. Vojislava Bogićevića, Historijski zbornik, br. 3, Zagreb, 1950; Političko
djelovanje bosanske emigracije u Turskoj, „Naš svijet”,
Matica iseljenika BiH, god. II, br. 17-18, Sarajevo, ok tobar-novembar, 1966.; Nekoliko riječi o domovini i iseljavanju, Socijaldemokrat, br. 9, Sarajevo, 2002.
Mustafa Imamović, Bošnjaci u emigraciji, Sarajevo, 1996.
Dževad Juzbašić, O iseljavanju iz Bosne i Hercegovine
poslije aneksije 1908. godine, u: Migracije i Bosna i Hercegovina, Sarajevo, 1990.
Ibrahim Kemura, Dva patriotska apela bosanskih muslimanskih pr vaka iz pr vih godina austro-ugarske okupacije, Glasnik VIS, br. 9-10, Sarajevo, 1970; Jedna značajna akcija protiv iseljavanja Muslimana, Glasnik VIS,
br. 1-2, Sarajevo, 1971.
Ejup Mušović, Etnički procesi i etnička struktura stanovništva Novog Pazara, Beograd, 1979; Muslimansko stanovništvo Srbije od pada Despotovine (1459) i njegova
sudbina, Kraljevo, 1992.; Jugoslovensko iseljeništvo u
Turskoj, Zbornik radova, EI, br. 12, Beograd, 1981; Crnogorski muhadžeri i njihova kretanja, Istorijski zapisi, 1-2,
Titograd, 1986.; Posleratne migracije i emigracije stanovništva novopazarskog kraja, Novopazarski zbornik,
br. 13, Novi Pazar 1989.; O posleratnim migracijama
sandžačkih Muslimana u Tursku i Makedoniju, u: Migracije i Bosna i Hercegovina, Sarajevo, 1990.; Makedonija
kao most na putu iseljavanja sandžačkih Muslimana i
kao njihova nova domovina, Novopazarski zbornik, br.
18, Novi Pazar, 1994.
Sulejman Smlatić, Kalafat koy kod Bige – naselje bosanskih iseljenika – Muslimana, Geografski pregled, XI-XII,
Sarajevo, 1967-68; Maternji jezik – najveće blago (kako
naši iseljenici u Turskoj njeguju našu narodnu tradiciju
i kulturu), Iseljenički kalendar, Sarajevo, 1971; U Kalabaku kraj Izmira, Iseljenički almanah, Sarajevo, 1972; Muslimani srpskohr vatskog jezika u Turskoj, IX kongres
geografa Jugoslavije, Sarajevo, 1974.
/
Ima jedna scena koja vrlo slikovito sažima u sebi
kompleksnost muhadžirskog putešestvija i duha.
Novinari lista „Preporod” su 2011. godine boravili
u turskoj pokrajini Biga, koju su naselili i doista
kultivisali ljudi porijeklom iz Bosne, pretežno Krajine. U trenutku dok su se novinari družili u kafani
s tim Bošnjacima začuo se ezan s obližnje džamije.
Svi su polahko počeli ustajati, ali dvojica ostala da
sjede. Novinarima je to bilo zanimljivo, pa ih upitaše zašto to i oni ne krenu na ikindiju, a oni, onako
unezgođeno, odgovoriše: „Ma, znate, mi smo se
malo poturčili...”7 Oni su činjenicu što su prestali
ići u džamiju vezali za svoje „poturčivanje”!
cija i njihovo posmatranje samo u okviru oslobađanja od osmanske uprave, nije nikakvo čudo što
su pitanja svakodnevnog života i iskustva migranata ostala posve na margini istraživanja.8
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
ja greška koju već u hipotezi postavljaju istraživači da se na progone i etnička čišćenja gleda kao
na posljedice, a ne ciljeve ratova! No, to zaslužuje
odvojenu analizu, tako da ću samo zaključiti da
analitičko istraživanje iseljeništva u cjelini danas
nije više samo izazovno, nego je nezaobilazno.
Svaka zemlja u regionu ima svoju muhadžirsku
priču, a to nije zaobišlo ni Vojvodinu.
– velike evropske zemlje uvoze poljoprivredne
proiz vode (izuzev Austro-Ugarske, koja je jedini
evropski izvoznik žitarica);
– otvaraju se robne kuće (Harrods u Londonu, Au
Bon Marche u Parizu), ustanovljavaju se veličine
odjeće, obuće...9
– dolazi do ubrzane kolonizacije udaljenih kontinenata...
Na Balkanu pak... Famozna civilizatorska misija (la
mission civilisatrice), koja je još od polovine 19. stoljeća trebala da „pomogne primitivnim narodima”
od Dalekog Istoka do Jugozapadne Afrike, ovdje
se, na prelazu dva stoljeća, očitovala kroz habsburšku politiku.10 Sa 1914. godinom Balkan je postao
vjetrometina sukoba francuskih, njemačkih, austrougarskih i ruskih interesa.
Radeći na migracijskim tokovima ranijeg perioda,
a što je od velike pomoći kod komparacije podataka i historijskih okolnosti, uočila sam neke zajedničke momente u tom kretanju: npr. kad nakon
osmanlijskog poraza pod Bečom 1683. godine,
ljudi odozgo iz pravca Knina prelaze preko Une,
oni ne idu daleko, tek u okolna najbliža mjesta.
Zašto? Jer u sebi gaje nadu da će se vratiti kući.
Kad narod iz Smederevskog sandžaka tokom 19.
stoljeća u više navrata bježi preko Drine u Bosnu,
ne ide daleko od granice, drži se Višegrada, Rogatice, zašto? Jer gaji nadu da će se vratiti kući. Kad
se potiče iseljavanje Bošnjaka krajem 19. i tokom
20. stoljeća iz BiH u oblasti koje su službeno još
uvijek dio Osmanske države ili Turske poslije, dosta naroda ostaje tik uz pogranična područja, prostor Sandžaka, zašto? Jer – opet gaje nadu da će
se vratiti svojoj kući. Tek kad uslovi života i izdržavanja postanu preteški, narod ide dalje, dolazi do
dvostrukih, pa i trostrukih migracija.11 I onda, kad
se napokon ustale na nekom području, nakon
9
Philipp Blom, Opijeni br zinom, http://pescanik.net/2014/04/opijeni-brzinom
10
Miloš Ković, ’Civilizatorska misija’ Austrougarske na
Balkanu – pogled iz Beograda (1901-1914), Istraživanja,
br. 22, Novi Sad 2011, 366-367
11
Iako ima stotine primjera migriranja pravcem preko
Crne Gore, Makedonije, Grčke, Albanije, prema centru
Osmanske države, tj. onoga šta je od nje ostalo, izdvojit ćemo jedan malo neobičniji: Osman Krehić, naime,
ovakvih ili onakvih iskustava susreta sa novim
podnebljem, raz vija se jedan više emocionalan
odnos prema kraju iz kojeg se došlo, do te mjere
da sam i sama ostala zatečena jednim dešavanjem. Naime, djeca onih muhadžira koji su u Bigu
stigli prije 100 godina, grupi istraživača među kojima sam bila i ja lično, izveli su jedno veče splet
igara iz „Bosne”, tako da su pr vo krenuli sa užičkim!, kolom, potom čačak-kolom!, pa smo odgledali makedonsko oro!, a poslije kratke pauze se
nastavilo igrati u usporenom arnautskom ritmu.!
Mjesecima, pa i godinama poslije sam pokušavala odgonetnuti taj sukcesivno iskazivan fenomen
odnosa prema domovini, neobičan osjećaj identiteta u kojem su ljudi koji nisu nikad posjetili Bosnu, djeca i unuci onih muhadžira iz vremena Velikog rata, službeno zavedeni danas kao Turci, izjašnjavaju se okolini kao Bošnjaci, govore arhaični,
ali savršeni bosanski jezik. Sklonost tih bošnjačkih
muhadžira za vjenčanja sa bugarskim Pomacima
i albanskim muslimanima za osnovu vjerovatno
ima zajedničku prošlost iz 1912/13. godine, kad je
osmanska vlast morala prepustiti i pomaške teritorije u Bugarskoj nakon balkanskih ratova i kad
počinje masovno nasilno pokrštavanje i egzodus
Pomaka i Arnauta na prostor Osmanske države,
skoro istim pravcima kojima su Bošnjaci već bili u
toku procesa dvostrukog migriranja.12
Shvatila sam da se definitivno mora uzeti u obzir
taj emocionalni osjećaj identiteta. Međutim, osim
značaja i mogućnosti analize osjećaja identiteta,
faktor koji je vrlo bitan u istraživanjima je i emotivni osjećaj pripadnosti. Analitičari ljudskih duša
su davno ustanovili neobjašnjivost i neracionalnost osjećaja ljubavi, bilo koje, prema drugom
čovjeku, kućnom ljubimcu, domovini. Jesmo li se
ikad zapitali zašto je progonstvo kroz historiju najteža kazna nakon smrtne? Prognanik za sobom
ostavlja sav svoj dotadašnji život. Iako sa njim često odlaze najbliži, to ne čini kaznu lak šom. On
ostavlja poznanike, rodni kraj, domovinu. Koliko
god mi teoretisali o multiperspektivnosti historije,
činjenica je da historijsko pamćenje konstruišu
određene društvene grupe ili sistemi. Zanimljivo
je da je uvijek potencirano suprotstavljanje emotivnoj motivaciji u kreiranju historijske svijesti,13 a
ovaj emotivni momenat se prepoznaje u nečemu
1905. godine u San Francisko dolazi iz Australije, a potom prelazi u Čikago 1906. godine.
12
Pregledan članak-repor tažu o Pomacima, praćenu
valjanom literaturom, dao je Sejfudin Dizdarević u:
http://saff.ba/medu-pomacima-muslimanima-bugarske/#.VE-AdyLF8UU
13
Kosta Nikolić, Postmodernizam i humanističke nauke
– primer istoriografije. Glasnik Etnografskog instituta
SANU, br. 2, Beograd, 2013., str. 55-56
o čemu rijetko ko razmišlja, možda najvećim dijelom što procese i određene fenomene ne posmatramo „odozgo”, od šireg prema užem, nego iz
usko nacionalnog ugla, uz stalnu tendenciju za
„jednom” istinom.
Pored svega ostalog, i statistički plan je kontraverzan: prema nekim procjenama broj objavljenih
knjiga, ne radova nego knjiga o Prvom svjetskom
ratu u posljednjih 80-ak godina vr ti se oko cifre
od 25.000. Nažalost, većina tekstova govori o ratnim razaranjima, pustošenjima, uz sadr žaj koji
betonira postepeno predrasude o „mračnom turskom vak tu”, „turskom sindromu” i sl. Kad su u
pitanju pokušaji brojčanog praćenja, procjena
Justina McCarthya je da je muslimanski korpus
osmanske Evrope samo u toku Pr vog svjetskog
rata izgubio 27% stanovništva.14 Činjenica je da
Austro-Ugarska iz političkih razloga nije objavljivala javno brojeve iseljenika. Danas se službeno
smatra da se sa prostora BiH od 1878-1918. iselilo
63.000 muslimana. Prema Mustafi Imamoviću,
pak, broj iseljenih muslimana u tom periodu je
180.000.15 Vojislav Bo gi ćević do no si ci fru od
150.000, Đorđe Pejanović 140.000, dok Sulejman
Smlatić daje brojku od 160.000 za period 18781918.16 Prema Smailu Baliću, na prostor Osmanske
države u periodu 1910-1915. iselilo se oko 100.000
Bošnjaka.17 Do 1910. godine već su bili zabilježeni
i povraci muhadžira na bosanskohercegovački
prostor.18 Dijelom je to bilo zbog vijesti o teškom
položaju muhadžira i zahtjeva vlastima od strane
domaćih uglednika da se povratak odobri. Bilo je
i iniciranih žalbi. U literaturi je višestruko pominjan
neki berberin Ismail iz Bosanske Gradiške, koji je
muhadžirske porodice nagovarao da se žale rodbini na težak položaj u Makedoniji.19 Sigurno da
14
Justin McCarthy, Stanovništvo osmanlijske Evrope
prije i poslije pada Carstva, Glasnik Rijaseta Islamske
zajednice u BiH, br. 7-8, 9-10, Sarajevo, 1999.
15
Mustafa Imamović, Pregled istorije genocida nad Muslimanima u jugoslavenskim zemljama, Glasnik Rijaseta Islamske zajednice u SFRJ, br. 2, Sarajevo, 1991., str.
685
16
O ovim aprok simativnim procjenama detaljnije vidjeti u: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka u Tursku, str.
160
17
Smail Balić, Bošnjaci u inostranstvu, Glasnik Rijaseta
Islamske zajednice u BiH, br. 5-6, Sarajevo, 1999, str. 458
18
Cirkulišu podaci o povratku 117 lica 1908. godine, 133
tokom 1909., 1943 lica 1910. i 951 lice 1911. godine. Detaljnije vidjeti u: Dževad Juzbašić, O iseljavanju iz Bosne
i Hercegovine poslije anek sije 1908. godine, u: Migracije i Bosna i Hercegovina, Sarajevo, 1990., str. 620
19
Pronađeno je njegovih 130 pisama. To je bilo razlogom
da svi oni koji su kontak tirali sa Bosnom preko njega
budu protjerani u Anadoliju. Istu sudbinu su imali i svi
oni u čijim pismima je bilo „nezgodnih riječi za ponašanje vlasti prema muhadžirima”. Detaljnije vidjeti u:
100
Arhiv Srbije, Ministarstvo inostranih dela, Političko-prosvetno odelenje, 1910, br. 4534, prema: S. Bandžović,
Iseljavanje Bošnjaka u Tursku, str. 157. I sam Jovan Cvijić
je u povratku iz Južne Makedonije, na željezničkoj stanici Topčin sretao bosanske muhadžire. Detaljnije u: Jovan Cvijić, Govori i članci, II, str. 201 (Sabrana dela, I-IV,
Beograd, 1987.)
20
Gligor Todorovski, Srpski dokumenti za sostojbata
na madžirite vo Makedonija (1906-1911), Glasnik, br. 2-3,
Skopje, 1982, str. 215-216
21
Detaljnije u: Vukoman Šalipurović, Raonička buna,
knj. II, Priboj, 1917, str. 14; isti, Babinska buna kao klasni
seljački pokret protiv feudalnog čifčijskog poretka,
Simp. „Seoski dani Sretena Vukosavljevića”, III, Prijepolje 1976, str. 294.
22
V. Šalipurović, Raonička buna, II, str. 14
101
23
AS, MIDS, PPO, 1909, br. 120; 1909, f 1-17; br. 2588;
1909, br. 120; 1910, br. 467 i dr. Prema: S. Bandžović,
Iseljavanje Bošnjaka, str. 179-230
24
Sreten Vukosavljević, Istorija seljačkog društva, I, SAN,
Pos. Izd., knj. CCIX, Institut za izučavanje sela, knj. 1,
Beograd, 1953.
25
Miodrag Radović, Promena u zanimanjima stanovništva opštine Prijepolje od početka ovog veka, simpozijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića”, IV, Prijepolje, 1976, str. 59
26
Miodrag Radović, Efendijina sećanja i kazivanja, Novi Pazar, 1998., str. 30
ukažem bar na neka – iz različitih razloga
– oskudno istražena ili zanemarena polja.
Zaključujem konstatacijom da je modernom
građaninu svijeta, makar on bio rođen na
Balkanu, dosta stereotipa i suhe faktografije,
bez duha i okovanog ratia. Prešutkivati
nepoželjnu prošlost, time ju potirati,
insistirati na nasilnim simetrijama ili
čak historiografskom jednozvučju, nije
prirođeno čovjekovom osjećaju slobode.
Bila pozitivna ili negativna saznanja, ona
moraju doći sa pozicija različitih aktera u
događanjima, čime se onemogućuje
tabuiziranje, idologiziranje ili
bance na sukob, dio njih pred nasiljem srpskih
komita bježi u pravcu Anadolije, drugi se odlučuju na otpor. Srbi odgovaraju paljenjem albanskih
sela, pobijeni su svi mještani sela Blace, silovane i
zatim spaljene žene u selima Vojnik i Labej, u sedam od 38 naselja Donjeg Debra djeca i mlade
žene u bacane u plamen, dešavanja za koja je
Trocki rekao da su rezultat sistematskog uništavanja muslimanskog stanovništva.27 Britanski novinari su se žalili da im se ne dozvoljava kao stranim
izvještačima ići sa srpskom vojskom da bi se spriječilo da se priča šta se dešava na terenu. Okrutnost komita je bila tolika da su vojnici regularne
srpske vojske prigovarali „da su Turci ušli u našu
zemlju, oni se ne bi ovako ponašali.” Nakon pada
Kumanova masa muhadžira se slila prema Skoplju.
Srpski borac Milorad Marković opisuje strahote u
Strumici krajem 1912. godine, između ostalog mučenje i ubijanje „Turaka”, silovanja itd., te o sudbini muhadžira u napadima srpske vojske. Oficiri su
nagovarali vojnike da pljačkaju zbjegove, sami su
silovali žene i uzimali zlato, a vojnici ostale vrijedne stvari.28 Blizu 2000 „turskih” izbjeglica, većinom
žena i djece, između Radovišta i Štipa, „umrlo je
27
S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka, str. 227
Silvija Đurić, Dnevnik pobeda: Srbija u balkanskim
ratovima 1912-1913, Beograd 1988, 244-246
28
/
samoobmanjivanje.
N OVA M I SAO
Godine pred sami Veliki rat obilježila je i kolera.
Epidemije su odnosile masovno živote, pa ima podatak da je dnevno znalo umrijeti i 70 lica. Govorilo se kako su smr ti bile brze „čovjek se razboli
danas u podne, a do predveče umre”. Iz tog vremena su neke džamije dobile i ime „kolerine džamije” (u Lugu i Potok mahali, Novi Pazar), zato što
su napravljene u nadi da Bog pomogne i spasi od
te pošasti. 26 Godina 1913., međutim, donijela je
toliko događanja na Kosovu i Makedoniji, koja su
zasjenila sva prethodna u balkanskim ratovima,
pa nije čudo da je Dimitrije Tucović nazvao to Trećim balkanskim ratom. Austro-Ugarska potiče Al-
Osnovni cilj ovog malog rada bio je da
/
Prateći migracije s kraja 19. i početkom 20. stoljeća, mogu se uočiti neke stalne linije kretanja muhadžira, pa tako i nekoliko ključnih imigracionih
središta. Jedna od prvih tačaka je bila novopazarska oblast, a osmanskoj vlasti je bilo u političkom
interesu da se u tom području muhadžiri i zadrže.
Djeluje, međutim, da pridošlice nisu bili poželjni
od domaćih, tako da su ostala zabilježena svjedočenja kako gradovi Polimlja „nisu zapamtili ljuće
sirotinje i veće nemaštine nego što su bili muadžeri”, te kako su muhadžiri „umirali od gladi i zime”.21 Muhadžiri su se mogli naseljavati samo na
lošoj planinskoj zemlji koja nije bila pogodna za
obradu.22 Crnogorske vlasti su ignorisale te probleme i sticao se utisak da su poticale na dalje
kretanje prema Anadoliji. Još od izgradnje željeznice do Uvca Priboj je postao važno trgovačko
središte, jer je sva roba iz Austro-Ugarske prolazila tim putem prema Osmanskoj državi i dalje na
istok. Političke prilike nakon službene aneksije BiH
su i samo muhadžirsko pitanje pretvorili u političko, umjesto socijalno-humanitarno. Ilegalno naoružavanje pravoslavnog stanovništva i pomaganje
komitskih pokreta Srba izazivali su nemir i revolt
kod muslimana, a pogranični prostor je takođe
bilježio natezanja domaćih nemuslimana i pridošlih muslimana. Kostić, upravnik javorske carinarnice se žali tako srpskom Ministarstvu inostranih
dela kako „doseljenici muslimani, koji dolaze iz
Bosne otimaju srpska zemljišta, a naročito na to
im idu i pomažu sudovi.” Ostali su zabilježeni i izvještaji kako je čak traženo od vlasti da se muhadžiri maknu sa određenih mjesta, ali da to vlasti
nisu dozvoljavale bez posebnog odobrenja. Istih
zahtjeva je bilo i od Prokopija Šiljka koji se žali na
muhadžirsko naseljavanje u Br venici kod Pljevlja,
pa kaže: „Kad su naši seljani iz pomenutih sela uložili protest kod vlasti i pozvali se na ranije rešenje
u idaru, paša im je rekao: „To je njima car dao, pa
im i ućumet dao, a ko im bude smetao, taj će platiti i lire, i biće uhapšen.” Dok jedni govore kako
se muhadžiri naseljavaju uz sve glavne puteve,
radeći kao handžije, kafedžije, ali i ratari, drugi se
žale kako se to naseljavanje na najboljim mjestima
radi očito planski, da je starosjediocima teško, da
se protive ali nema koristi, dok muhadžiri sijeku i
krče čak crkvenu zemlju.23 Zanimljivo je gledište
Sretena Vukosavljevića o tome da su odnosi između pravoslavnih i muslimanskih seljaka bili dobri
dok nisu došli muhadžiri iz planinskih krajeva koji su pripali Crnoj Gori.24 Muhadžiri iz Bosne su u
Prijepolju domaće Bošnjake obučavali novim zanatima i trgovini u kojima su dotad prednjačili
Srbi, pa su već 1914. svi berberi i nanuldžije bili
Bošnjaci, određen broj sahačija i sarača.25
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K U LT U RU VOJ VO D I N E
je bilo i opravdanih zahtjeva. Naime, nakon pojave barske groznice 1910. godine, osmanske vlasti
su donijele odluku o obustavi prijema novih muhadžira u Makedoniji. Muhadžiri iz krajeva zahvaćenih epidemijom trebalo je da budu preseljeni u
druga mjesta. Da situacija nije bila ni najmanje
lahka, vidi se iz dokumenta br. 83 (AS, MIDS, PPO),
gdje iz srpskog konzulata u Solunu iz vještavaju
kako je samo za dva mjeseca 1910. godine u muhadžirskom naselju Avret-Hisar umrlo 125 lica, u
Strumici 35, Đevđeliji 82, Tikvešu 30, Poreču 16,
Solunu 28 i Katarini 38. I drugi izvještaji svjedoče
kako „muhadžiri begaju iz naseobina, na kojima
sem gole zemlje i zidova nemaju nikakvih sredstava za život”, kako se neki vraćaju u Bosnu, a
većina prosi, djeca i žene se „vuku oko kasarni” i
čekaju od jutra do mraka da vojnici bace ostatke
od svoga ručka ili večere.20
Salku Lalića itd. Ta praksa očito nije vezana bila ni
na koji način za religijsku pripadnost, jer je puno
i slučajeva kao što je, recimo, to da za Muharema
Dizdarevića, boravak kod njega garantira poznanik Nikola Strinić. Ili: Salku Mesihovića iz Vitine u
New Yorku prima prijatelj Krsto Ćutuk. Bošnjaka
Mehmeda i Ibru Lekića prima prijatelj Jozo Batić,
Šemsu Selimića i Avdu Terzića prima prijatelj Stipan Kraljević, Aliju Dizdarevića, Huseina Šukalića
i Salku Nukića prima prijatelj Tadija Erceg. Tahira
Dizdarevića prima prijatelj Jure K., Muhameda Dorocića prima prijatelj Mato Markotić, itd. itd.32
od gladi-doslovno od gladi”.29 Na primjeru Bugarske se može vidjeti kako je tekao proces pokrštavanja: prvo bi muslimane podijelili u grupe, pa bi
im bila data pravoslavna imena iz nomenklature
Bugarske pravoslavne crkve ili bugarske historije.
Potom bi pokrštenik bio poprskan svetom vodicom i morao bi pojesti komad svinjskog mesa. Nakon toga bi se dobila potvrda (plaćena!) sa novim
imenom. Pokrštenici bi onda bacili fes sa glave, a
muslimanke bi otkrile lica. Bilo je i otpora i reakcije
u smislu samoubistava. Ispred bugarske armije je
u Bursu 1912. godine uspjelo da stigne 21.000 izbjeglica. Crnogorske vlasti su takođe, vršile pokrštavanja tokom 1913. godine, toliko brutalna da su
neki Albanci bježali na teritorij pod kontrolom srpskih vlasti. Albanski muslimani iz Peći i Đakovice su
utočište tražili u Sjevernoj Albaniji. Za zločine, silovanja, nasilna pokrštavanja, masovna ubistva u
Evropi se znalo, ali je vladao stav da se rezultati
pobjeda balkanskih država legalizuju.30
Usud „catena mundi”/civilizacijsko raskršće, ratovi,
a time i migracije, oblikovali su fenomen balkanizma (čitaj: primitivizma, nereda, nasilja, nesreće i
29
To su riječi srpskog činovnika koji je upućen u Štip da
organizira filijalu nacionalne banke. Ratni izvještaji Lava
Trockog – balkanski ratovi 1912-1913, str. 172; Branko Horvat, Kosovsko pitanje, Zagreb, 1988, str. 34
30
Do koje mjere i iz kojih pobuda su činjeni zločini, vidi
se i iz postupaka poput onog kad katoličkom svećeniku Paliću režu na obje ruke po dva prsta, zato da bi se
nadalje mogao krstiti samo sa tri prsta. O rečenom više
vidjeti u: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka, str. 234.
nehumanosti). Da ipak ima i donekle pozitivnih
muhadžirskih priča jesu iskustva iz Amerike. U Čikagu su Bosanci već 1906. godine osnovali i ozvaničili pr vo bosansko uzajamno potpomagajuće
društvo u Sjevernoj Americi „Džemijetul-hajrije” i
izgradili džamiju u Čikagu. Dok su se na Balkanu
nizali ratovi, Balkanski i Svjetski, ovo društvo je
proširivalo aktivnosti, a i svoje ogranke, u Indijani,
Pensilvaniji i Montani. Objedinjujući vjerske aktivnosti i podmirivanje svakodnevnih potreba iseljenika, ovo društvo je vodilo brigu o dženazama,
liječenju i plaćanju troškova liječenja, rješavanju
dugova, mjesta za ukop (harema), daljem održavanju tih mezarluka, organiziranju vjerskih proslava itd. Komunicirati na svom jeziku, razmjenjivati
informacije o porodicama, poslu i zapošljavanju
imali su priliku u bosanskim kafanama. Nakon prvog vala od oko 1000 useljenika, do dvadesetih
godina 20. stoljeća nastavljeno je useljavanje,
uglavnom uz preciznu evidenciju imena i prezimena, starosti, bračnog stanja, porodice prihvatioca i odre dišta. 31 Ako slije dimo onu mak simu
Mark Tvena da se „historija ne ponavlja, ali se rimuje sa stvarnošću”, uočit ćemo prak su koja se
nije izmijenila ni cijelo stoljeće kasnije – veoma
često isti čovjek garantuje da će primiti na boravište ljude iz posve različitih porodica. Npr. Muharem Serdarević prima rođake ili prijatelje Fazlinovića Abida, Mehmeda Lakića, Osmana Mujkića,
31
Halid Sadiković, Iz prošlosti Ljubuškog, Sarajevo,
2013, str. 206
Uoči izbijanja Prvog svjetskog rata austrougarska
vlast je tražila da se po općinama, selima i gradovima prikupe podaci o iseljenicima u Sjevernu Ameriku (mjesto boravka, starost, nacionalnost itd.).
Spiskovi su zaista i sačinjeni, završeni 1916. godine,
ali nikada nisu poslani austrougarskim konzularnim
agencijama u Americi zbog ratnih događanja.33 Zahvaljujući uredno vođenoj evidenciji putnika na
brodovima, koji su stizali u Ameriku, danas se zna
da su prvi Bosanci stigli – sa austrougarskim pasošima – u periodu od 1902. do 1903. godine, i to najviše u Čikago. Bili su to mladi ljudi, horni za rad,
pogotovo zato što su bili najčešće bez kvalifikacija.
Radili su po rudnicima, tvornicama, gradilištima, ali
se zna i da je prvi bosanski imam u Čikagu, Munib
Krehić, došao još 1906. godine, sa 19 godina.34
Ovo su bile, svakako, samo natuknice vezane za
problematiku muhadžirske svakodnevice i iskustava u novim krajevima. Hiljade muhadžirskih
porodica po Bliskom istoku i drugim krajevima u
kojima su završile nakon Velikog rata, imale su
specifičnih, ali i zajedničkih iskustava koja čekaju
da budu obrađena. Osnovni cilj ovog malog rada
bio je da ukažem bar na neka – iz različitih razloga
– oskudno istražena ili zanemarena polja. Zaključujem konstatacijom da je modernom građaninu
svijeta, makar on bio rođen na Balkanu, dosta stereotipa i suhe fak tografije, bez duha i okovanog
ratia. Prešutkivati nepoželjnu prošlost, time ju potirati, insistirati na nasilnim simetrijama ili čak historiografskom jednozvučju, nije prirođeno čovjekovom osjećaju slobode. Bila pozitivna ili negativna saznanja, ona moraju doći sa pozicija različitih
aktera u događanjima, čime se onemogućuje tabuiziranje, idologiziranje ili samoobmanjivanje. n
32
Faruk Bogučanin, Konsolidirani spisak ranih bošnjačkih useljenika u Sjedinjene Američke Dr žave; Vidjeti
takođe od istog: O ranom useljavanju Bošnjaka u Ameriku, kao i Četiri Bošnjaka potonula s „Titanikom”, sve
na http://www.bosnjaci.net/
33
Hamdija Kapidžić, Bosanci i Hercegovci u Americi
pred izbijanje Prvog svjetskog rata, Iseljenički kalendar
(ur. Mehmedbašić H.), Matica iseljenika, Sarajevo, 1970.
34
H. Sadiković, nav. dj., str. 207
102
Borba protiv rastakanja u besmislenost
Laslo Blašković: Razbrajalica, Arhipelag, Zavod za kulturu Vojvodine, Beograd – Novi Sad, 2014.
Piše: Aleksa Nikolić
N
ovi Blaškovićev roman, načinjen je tako da svojom spoljašnjom kompozicijom podseća na zbirku priča, u čijim je dvostišnim naslovima ispisana
čitava jedna poema. Ipak, nedvosmisleno svrstavanje ovog dela u žanr romana opravdano je čvrstom tematskom povezanošću kratkih poglavlja, postojanjem jednog istog pripovedača i kontinuiranim pojavljivanjem određenog
broja prethodno upoznatih likova. Novosadski maturant s kraja dvadesetog
veka, uvek oslovljavan samo sa Laci, priča o isprepletenim prošlostima nekoliko porodica, čiji su članovi barem delić svog života proveli na tlu topografskog uporišta ove proze – novosadskom Telepu.
Pripovedanje teče uz vešto izvođeno ulivanje prošlosti u vremensku tačku
iz koje se pripoveda, i obratno. Kada je jasan, prelazak na pričanje o onome
što je bilo nekad, praćen je iz vesnom promenom u načinu prikazivanja te
negdašnje stvarnosti, kao i modifikacijom leksičkog izbora, koja podrazumeva okretanje arhaizmima. Dakle, vreme i životi porodičnih predaka otkrivaju
se čitaocu lapidarnom naracijom, pri čemu događaji, zaobljeni u po jednoj
rečenici i slepljeni jedni uz druge, teku kao u nekoj
kratkoj bajci, zgusnutog, ali znalački raspoređenog
sadržaja. Uz pomoć svega toga, ova proza doživljava,
maločas spomenute momente matamorfoze, kada se
iz slikanja proste, pomalo sive i teško popravljive sadašnjosti, premeće u domen prikazivanja idilične
prošlosti. Čini se da je piščeva namera da odlaganjem
jasnog i pravovremenog smeštanja novospomenutih
likova u porodični rodoslov, zadrži (ili pobudi) pažnju
čitalaca. Kada čitalac pomisli da je mreža likova taman
počela da se raspliće u pripovedačevoj sadašnjici, ona
se počinje mrsiti zalazeći u ono što se davno odigravalo. Tamo, u daljoj porodičnoj povesti, očevi i majke
Aničinih (Lacijeva devojka) roditelja lutaju po baranjskim i fruškogorskim selima, snalazeći se u ratu, zaljubljujući se, doživljavajući duhovne preobražaje, i najbitnije, u jednom momentu dospevajući u Novi Sad.
Iz tih priča o daljoj prošlosti, proizilazi krug onih o
generaciji Aničinih roditelja, sa kojima Laci u svom
životu stupa u kontakt, stoga pričanje o njihovim životima, koje prestaje biti tako idilično, neretko nadire
103
u tren samog pripovedačevog govora. Tu se nižu i ukrštaju linije ženskih
junakinja, svih začudno obeleženih preskačućim ritmom srčanih otkucaja,
linije emigriralih u Ameriku (Aničin deda Teofilo i stric Cane), te linija Lacijevih
porodičnih prijatelja, čijim prikazivanjem sam roman i počinje.
Kada dospe do opisivanja Antonijevih (Aničin otac) zatvoreničkih dana, ova
proza postaje ogled o preuzimanju odgovornosti i posedovanju hrabrosti
da se sprovede ona, toliko puta spominjana, sartrovska vizija slobodne egzistencije, u kojoj se veruje da, između ostalog, u svakom trenutku života
svojom odlukom čovek može postati heroj – nadjačati nedaće života. Ili pobeći, ili se suočiti! Pobediti ljubavnu apatiju braka, koja pustoši Antonijev i
Idin odnos, podneti bolnu istinu o neprimetno sujetnim prijateljima spremnim na podvalu, kakva tinja i obistini se u liku pripovedačevog druga Horovica, suočiti se sa prazninom u sebi i nemogućnošću da se ona (kvantitetom)
nadomesti, što postoji u Antonijevog brata Caneta, ili pobediti rezigniranost
zbog nečega u sopstvenoj sudbini, koja postoji u svima (nama). Blašković
stvara i paralelu onoj konfrontaciji Kami – Sartr, koja, slikajiću razgovor između Antonija i Lacija, pokazuje razliku
između čoveka koji počinje da sumnja da izbor u delanju
uopšte postoji, i onog koji smatra da ljudi jednostavno
delaju po onom nagonu koji imaju u sebi, po onome što
jesu – takav stav pisac originalno, razbrajalički prikazuje
aludirajući na tri Mersoova pucnja: „bim-bam-BUM”.
Dečjim zanosom činjeno klackanje prošlosti i sadašnjosti,
razbrojeno u gomilu priča, čije mnoštvo liči na pomahnitale udove ok topoda (iz podnaslova romana), piščevim
umećem biva zatvoreno u savršeno skladnu i povezanu
celinu. Pričati o prošlosti života ne znači, činiti puku i besmislenu razbrajalicu, spoznavati i nizati elemente priče
kao slogove, već pronalaženjem veza među njima, davati svojoj razbrajalici smisao, te pronaći lepotu u tome.
Kako se oktopodovi udovi elegantno i sinhrono pokreću
kada imaju svoj cilj, smisao svog pokreta, tako i priče romana zablistaju kada doprinose međusobnom ulančavanju i građenju celine jedinstvenog smisla. Tu počinje naše
uživanje. n
Zlo je i svako zaboravljanje zla
Filip David, Kuća sećanja i zaborava, Laguna, Beograd, 2014.
Piše: Gordana Draganić Nonin
A
lbert Vajs, glavni junak knjige „Kuća sećanja i zaborava”, romana koji je
proglašen za najbolji u srpskoj književnoj produkciji 2014. godine (NIN-ova
nagrada), u jednom trenutku ulazi u kuću sećanja i zaborava, kuću u kojoj je
smešteno sve počinjeno zlo koje pohranjuje ljudska civilizacija, te dobija
priliku da zaboravi. Da li je to dobra prilika? Filip David, pisac ove izvanredno
napisane knjige, kroz lik Alberta Vajsa sugeriše da je taj izbor nemoguć, jer
šta je čovek, šta smo mi, bez svojih sećanja, ma koliko ona bolna bila i ma
koliko patnje nam donosila.
A patnje Alberta Vajsa, kao i još nekoliko likova ovog romana, nisu male, čak štaviše, u nekim trenucima su neizdržive. Kroz njihove sudbine, David je opisao
sudbine Jevreja stradalih u našoj zemlji tokom Drugog svetskog rata, a kada
uzmemo u obzir činjenicu da je Beograd bio grad sa najviše logora u čitavoj
Evropi u to vreme, onda su to sudbine koje ne smemo, kao društvo, zaboraviti.
Iz dnevničkih beležaka Alberta Vajsa, čitalac otkriva da on traga za saznanjem
zašto je bilo toliko nesreće u ljudskoj sudbini, kako se iz mirnog života ulazi
u nemirna, poremećena vremena kad život gubi svaku vrednost i gde se
skriva zlo koje sve okrene naopako, a onda se povlači ostavljajući iza sebe
pustoš u ljudima i oko njih.
Iako je tema zla bila tema i prethodna dva njegova romana, u ovom najnovijem koji prati upravo sudbinu četvorice ljudi koji su preživeli Holokaust,
David na fascinirajući način donosi priču, koja je, pored toga što obrađuje
jednu od najdubljih i najtežih tema iz istorije čovečanstva, puna nade. Tako
još jednom dobijamo potvrdu onoga što je Jovica Aćin zabeležio u knjizi
„Gatanja po pepelu”, da bi „upravo naša ranjivost na istinu logorskog pisanja
mogla biti mera nade”.
David u romanu razmatra zlo kao metafizičku stvar, obračunava se sa mističnim, upravo sa fantastikom, žanrom čiji je, znamo, upravo on bio jedan od
vodećih zastupnika u srpskoj književnosti. Za razliku od Hane Arent, koja je
u knjizi „Ajhman u Jerusalimu” pisala o „banalnosti zla”, David smatra da i ta
njena formulacija spada u „objašnjenja” koja vode ka razumevanju, a zlo se
ne može razumeti. Ono što se može objasniti, može se i razumeti. Zlo u čoveku, kojem smo svakodnevno svedoci, ne može se ni objasniti, ni razumeti.
Međutim, zlo je i svaki zaborav zla.
Zlo glavnim junacima donosi grižu savesti i ogromnu bol, patnju gotovo
neopisivu. Tako će Alber ta Vajsa celog života pratiti griža savesti zbog nepronalaženja mlađeg brata u nepreglednom snegu kad ih otac ispušta iz
voza, jer ih taj voz vodi direktno u smrt. „Ovaj posao odvijao se sporo, otvor
se jedva primetno širio, ali ja sam znao da će otac uspeti. Nije bio od onih
koji se predaju ili odustaju. U njegovim žilama tekla je krv velikog Hudinija,
rabinovog sina Erika Vajsa, koji je svojim bekstvima zadivio čitav svet”. Maestralno napisane epizode, na primer, upravo ta, da je dalji rod oca Alber ta
Vajsa bio u srodstvu sa Hudinijem, velikim iluzionistom, majstorom nestajanja, oslobađanja od lanaca i dobro zakovanih sanduka, samo je jedna od
epizoda koja čitaocima pruža nekoliko asocijacija, taman dovoljno da vam
se učini da ste, pročitavši ovu knjigu, pročitali mnogo knjiga. Ima li nečega
boljeg za čitaoca? Upravo na tako dobro zakovan sanduk, ličiće drveni vagon
kroz koji svetlost prodire samo kroz slučajne rupice, vagon čije dno reže otac
kako bi spustio svoja dva sina i oslobodio ih sigurne smrti u Aušvicu. I pored
ogromne griže savesti zbog mlađeg brata, kasnijih patnji u detinjstvu, kada
se Vajsu „ponudi” u kući sećanja i zaborava, upravo zaborav, mogućnost da
više ne oseća tu bol i ne čuje „tutanj točkova voza u pokretu”, buke koja ga
je pratila celog života i u snu i na javi, on shvata da ljudski život upravo čini
ta bol i patnja, da je to suština i da bez nje i sećanja, čovek i nije živ. Setiće se
Albert da je otac u šali govorio kako svi Vajsovi dele to nasleđe „nestajanja”
jednog Hudinija. Setiće se oca, koji će nepogrešivo znati da dolazi zlo.
I baš u liku oca Alberta Vajsa, David ukazuje na ključnu stvar kad je zlo u pitanju: kako ga prepoznati, kako se to „iz mirnog i sređenog života ulazi u
nemirna, poremećena vremena”.
„U složenoj životnoj situaciji kada je pre mnogih drugih shvatio da se pojavila jedna pukotina koja se širi i pretvara u provaliju iz koje kulja mrak apokaliptičnih razmera, otac se postavio kao naš zaštitnik, što je nesumnjivo i
bila njegova dužnost, pokušavajući da pronađe ono bezbedno mesto, daleko i zaštićeno od svake pretnje. To što će mnogima za koju godinu izgledati
kao sunovrat svega ljudskog, on je video tada, sasvim jasno, a to, svakako,
nije bio običan nemir, obična briga, nego unutrašnji užas, unutrašnja panika,
koje nije uspevao da suzbije i zaustavi”. I tada je otac našao način da mu sinovi iščeznu i nestanu iz vidokruga opasnosti: postati nevidljiv, „majušan do
neprimetnosti”. Tako se glavni junak našao u snegu, u preobražaju, kao Kafka kad legne u travu kako bi bio manje ranjiv nego kad stoji.
Čitajući knjigu „Kuća sećanja i zaborava”, otkrivamo i koliko čovek nikada ne
može biti siguran u svoje poreklo kroz priču o Miši Volfu, koji tek u poznim
godinama saznaje da nije Miša Brankov. Kutija u kojoj je, između ostalog, bio
i notni zapis kompozicije koju je komponovao njegov otac „Kad svane dan”,
u logoru na Starom sajmištu, bila je potvrda njegovog pravog identiteta, a
saznanje o tome je ravno „snazi unutrašnjeg zemljotresa”. Ovu priču je David
iskoristio i za scenario za film koji je režirao Goran Paskaljević „Kad svane
dan”. U romanu se otkrivaju i sudbine drugih likova, od kojih je jedna i Urijela Koena koji piše u pismu svom prijatelju da „svako od nas nosi svoj bol,
zatvoren u sopstvenim sumnjama” i da samo „ponekad, reči mogu postati
mostovi preko kojih jedni drugima prilazimo”. Upravo nam je David ovim
romanom prišao na jedan tako ubedljiv literarni način, a njegove su reči o
zlu čvrste poput kamena. Kao uostalom, i njegova borba protiv zaborava
kojem je naše društvo toliko sklono.
Jer, Filip David je uvek verovao u „moć uma i snagu reči” i kroz ceo je život znao
da prepozna i beskompromisno reaguje na svaku pukotinu koja se pojavljivala u našem društvu, jer svaka pukotina koja se pojavi, vrlo brzo postaje „mrak
apokaliptičnih razmera”. Znajući dobro, i iz ličnog iskustva, koliko zlo može
biti razarajuće jer „upravo svemu čega se dotakne, zlo oduzima smisao”. n
104
Potraga
Sonja Veselinović, Krosfejd, Kultuni centar Novog Sada, 2013.
Piše: Jelena Zagorac
D
rugo umetničko ostvarenje Sonje Veselinović, lirski roman „Krosfejd” nagrađen je
nagradom „Isidora Sekulić” za 2014. godinu.
Spisateljica ima svoj autoritet, snežnu kraljicu Nađu, koja joj opseda snove i zahteva priču. Spisateljica bodlerovski zna da „[N]ema
mira u velikom gradu, zvuci ga večno podrivaju iznutra, sa dna: [...]”. (16) „Osvrneš se za
sobom, [...]. U doživljenom ogromna je količina nesvarenog.” (47) Nastavlja da jadikuje:
„[...] [n]emam snežnu, nemam tihu misao da
zagasi vatru pod dijafragmom i vrati mi osećanja.” (66) Nepokolebljivo tvrdi: „[...], [m]ora
se o ljubavi. Bez nje ću promašiti, kao i uvek.”
(19) Ali „[D]avila se u vetru s Dunava, otvarala usta da joj klizne niz glasne žice, oslobodi
je neartikulisanog romana.” (29)
Suprotno ovoj devojci, Nađa trezveno priznaje: „[...] [s]tvarno ne umem ljupko da se
izrazim, [...] Koji mi , ne znam, ali osećam da
je šira priča. Bili smo izuzeti iz čuda, sada već
isklizavamo i iz prostora lepote. [...] Čulo dodira nas prevazilazi sve.” Ono koje ima dublji
smisao od dodirivanja kompjuterskog miša
i nebliskog muškog tela. Za koje se bori spisateljca – u snovima potpuno ispunjena jer
ima „pune oči tela” (50).
Nađa, snežna kraljica bez snova, pomaže hirovitoj devojci u borbi navodeći je da napiše
roman o plesu, jer njime „verbalizovala bi [...] – osvešćivanje telesnosti.” (22)
Bez definisanja onoga što nas muči, bez priče –iz sećanja, sa distance – nema
ni suočenja sa istim. A bez suočavanja nema svođenja na prihvatljivu meru.
Bilo tako ili obrnuto (krug je zatvoren), no tek nakon suočavanja sa sopstvenom
telesnošću, spisateljica prestaje da bude prenaglašeno svesna i muške telesnosti i tek tad, baš kao i kod Crnjanskog, može da usledi čista, produhovljena
ljubav i rečenica: „Popada sneg po nama, [...]. Popada sneg.” (72). Prava je ljubav
samo ona najdublja, koja nas čini boljima. A sami smo sebi najveći suparnici.
Tako devojka neprestano luta svesna da: „Razložićeš se u sebi u beskraj i neće
u središtu ostati ona mala sobom ispunjena lutka, u poslednju će biti grubo
naguran sneg. I šta kad muškarac pođe da traži tu najdublju, tu najmanju?” (39)
105
Iz početka joj ne polazi za rukom da nađe
sebe u svetu onakvom kakav jeste, ali posle
mnogo jednoličnih, ispraznih dana najednom, rembovski prosvetljena, shvata: „Nikada neće biti tog muškarca iz sna.” (85) Sve je
spremno za kraj kao u bajkama, u koje toliko
veruje, jer njihova je stvarnost stvarnija od
naše. Budi se: „[...] [n]eko me zove, tiho, meko,
nežno, [...] Nepobitno se upisujem sama u
sebe. Poklapanje uspelo.” (89)
Spisateljica priče ispričane u lirskom romanu
„Krosfejd” ima svoj alter-ego, oličen u snežnoj kraljici Nađi. Njen je zadatak da racionalizuje potisnuti deo iskustva svoje spisateljice
i učini ga vidljivim delom njenog tehnikom
osiromašenog sveta. Tako je još na jedan način, osim imenom, Nađa Sonje Veselinović
povezana sa Bretonovom Nađom. Nadnaravnošću i snegom – koji u romanu simboliše neosetljivost, ali i mir i čistotu – Nađa je
povezana sa Andersenovom Snežnom kraljicom. Razmišljajući o svojoj pripovedačici,
Nađa na jednom mestu kaže: „[...] [m]oja su
najdublja iskustva fleševi u njenoj prepunoj
glavi.” (36). Ovaj lirski roman i jeste napisan
tako. Baš kao i iz Remboovih „Iluminacija” i
iz „Krosfejda” samo isijavaju slike i fragmenti
događaja ne pružajući informacije o uzrocima i posledicama. Objašnjavanje i raščlanjivanje samo osiromašuje stvarnost i čini od nje ono što ona nije. Da bi stvarnost
„Krosfejda” učinila što bogatijom Sonja Veselinović se koristila zvukom, čime
je – uz odabir žanra – pošla putem kojim je srpska proza retko išla (recimo sa
Isidorom Sekulić, Crnjanskim i Andrićem) . Latino-američka muzika (i ples)
– sa svojim osobenim ritmom – bitan je deo ovog ostvarenja. Ritam je, baš
kao i u „Saputnicima” Isidore Sekulić, shvaćen kao sklad sa Prirodom, ali i
jednoličnost, robovanje. I sam naslov „Krosfejd”, osim imena američke rok
grupe, u oblasti audio-inženjeringa označava tehniku miksovanja zvuka, baš
kao što se u romanu mešaju i prožimaju mlada junakinja i njen alter-ego – kao
i njihove pripovedačke perspek tive. Da bi na kraju sve tvorilo harmoničnu
celinu. n
Praksa interkulturalnosti u Opštini Srbobran
Srbobran-Szenttamas, Iz naše zajedničke prošlosti, Prometej, Novi Sad, 2014.
Piše: Milan Đorđević
P
r vi tom godišnjeg srpsko-mađarskog zbornika radova iz zavičajne istorije, pod naslovom Srbobran-Szenttamas: Iz naše zajedničke prošlosti, objavljen je na srpskom jeziku, tekuće godine, u izdanju novosadskog Prometeja.
Osnivači i urednici ove, u vojvođanskom multietničkom kulturnom prostoru, jedinstvene periodične publikacije, su sugrađani Milan Đorđević, profesor
filozofije, i Hargita Hor vat Futo, profesor na Odseku za hungarologiju novosadskog Filozofskog fakulteta. Iz predgovora knjizi, u kome su izložili i obrazložili osnovne programske namere i ciljeve vlastitog dugoročnog projekta,
saznajemo da su, institucionalno i finansijski podržani od strane Kulturnog
centra Nandor Gion iz Srbobrana-Sentomaša, okupili saradnike kojima je
zajedničko htenje da: „ [...] pisanom rečju, produk tivnom saradnjom u vlastitoj lokalnoj višenacionalnoj zajednici, promovišu, afirmišu i konkretno
ostvaruju temeljne humanističke vrednosti multietničkog, interkulturalnog
društva.”
njihovih autora. Zajednička im je osnovna interpretativna nit interkulturalnog
i transkulturalnog komparativno-analitičkog i sintetičkog pristupa genezi
srpskog i mađarskog modernog civilizacijskog modela na prostoru Vojvodine.
Na kraju knjige nalaze se rezimei radova na mađarskom jeziku, u prevodu
Marte Palič, a priloženi su i osnovni biografski podaci o autorima zastupljenim
u zborniku. Vredno je spomenuti i da se srbobransko-sentomaški zbornik
odlikuje veoma lepim i primerenim likovnim rešenjem korica za koje je zaslužna talentovana studentkinja grafike, na novosadskoj Akademiji umetnosti, Natalia Kiš iz Srbobrana-Sentomaša.
Čvrsto su uvereni da njihova zamisao i civilna
inicijativa predstavljaju autentičan intelektualni i ljudski odgovor na bitne, vitalne potrebe pokrajine u kojoj žive i vredan doprinos
progresivnim snagama koje nastoje da je
uključe u pozitivne civilizacijske tokove i procese. U osnovi ideje o organizovanju lokalne
srpsko-mađarske građanske literarne saradnje je principijelno uvažavanje slobode i posebnosti onog drugog i drugačijeg.
Svaka knjiga, te stoga i ova, ima, uslovljene brojnim objektivnim nepovoljnim
okolnostima, određene sitne formalne i sadržinske mane i slabosti, čije detektovanje i prebrojavanje prepuštamo sitničavim, malicioznim i nihilistički
raspoloženim sterilnim kritizerima. Nasuprot
tome ističemo da je bitna vrednost ovog, u
praksi veoma retkog, građanskog, dugoročno
osmišljenog, lokalnog srpsko-mađar skog
istoriografsko-publicističkog projek ta u kolek tivnom naporu samosvesnih pojednica
koji polaze od temeljne spoznaje da su komunikacija, međusobno uvažavanje i stvaralačka prijateljska saradnja jedini ispravan i
realan način ostvarivanja suštinski ljudskih
principa slobode, prava i demokratije.
Znalački struk tuiran, po etničko-dualnom
principu u pet tematskih oblasti, zbornik sadrži, na dve stotine strana, stručno oblikovane, dobro stilizovane, naučno-kritičkom aparaturom opremljene i od strane profesionalno afirmisanih recenzenata pozitivno ocenjene tekstualne priloge deset autora o: opštoj
istoriji naselja (Čaba Kiš, Milan Đorđević),
zavičajnim književnicima (Hargita Horvat Futo, Mirjana Grujić Stanić), srbobranskim salašima i salašarima (Ilona Horvat Kančar, Radoslav J. Subić), istoriji lokalnog zanatstva (Žana
Tojzan, Stevan Opančarev) i tradiciji meštana
(Ibolja Kolenak, Gabriela Lodi). Neujednačeni
kvalitativni nivo stručnosti i obim radova, koji doprinose njihovoj širokoj i raznolikoj čitalačkoj prijemčivosti, rezultat je obrazovnih,
istraživačko iskustvenih i starosnih razlika
Ukratko, osnovno rukovodeće delatno načelo sadržano je u uverenju da velike priče o
ravnopravnosti, tolerantnom suživotu i ljudskim slobodama u stvarnosti ne znače ništa
ako ih građani u svojim etnički i kulturno heterogenim lokalnim sredinama zajedničkim
kreativnim radom ne ostvaruju, tj. dovode u
život. U skladu s tim, urednici i autori naglašavaju da glavni motiv osnivanja i dugoročnog, kontinuiranog, godišnjeg publikovanja
zbornika iz zavičajne istorije nije u želji jednog malog, zatvorenog kruga ljudi da promovišu sebe i akademski sterilno afirmišu
ideju interkulturalizma. Naprotiv, reč je o tome da se vlastiti sugrađani iz sva tri naseljena
mesta opštine Srbobran učine aktivnim učesnicima u zajedničkom poslu prikupljanja
građe. n
106
Istorija Prvog svetskog rata
Monografija Srbija i Braničevo u Velikom ratu 1914–1918, Istorijski arhiv Požarevac, Požarevac, 2014.
Piše: Slobodan Đukić
U
godini kada se u Srbiji obeležavala stota godišnjica Prvog svetskog rata
grupa autora priredila je monografiju pod nazivom „Srbija i Braničevo u Velikom ratu 1914-1918”. Rukopis je nastao kao rezultat zajedničkog projek ta
Instituta za savremenu istoriju, Vojnog arhiva i Istorijskog arhiva Požarevac.
Iako je veliki broj radova u srpskoj istoriografiji posvećen Pr vom svetskom
ratu, malo je naučnih studija koje se jednovremeno bave ratnim dešavanjima
u Srbiji i njihovim odrazom na jednu manju sredinu kao što je Braničevo.
Zbog toga monografija „Srbija i Braničevo u Velikom ratu 1914-1918” zaslužuje punu naučnu i čitalačku pažnju.
Obim osnovnog rukopisa Monografije iznosi 302 strane i sastoji se od uvoda,
dva dela i XX poglavlja. Osnovnu struk turu rukopisa čine poglavlja: (Deo
pr vi) Početak svetskog rata i operacije srpske vojske u 1914. godini, Srbija i
njena vojska u ratnoj 1915. godini, Saveznici i Srbija 1914-1916, Rehabilitacija
i reorganizacija vojske Kraljevine Srbije na Krfu, Savezničke sanitetske misije
i lečenje srpske vojske, Srpska vojska na Solunskom frontu 1916-1917, Heroine Pr vog svetskog rata, Dobrovoljci u srpskoj vojsci i njihov dolazak na Solunski front, Proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije 1918, Gubici srpske
vojske u Pr vom svetskom ratu, (Deo drugi) Srpska vojska u Braničevskom
kraju do „Makenzenove” ofanzive 1915, Vazduhoplovna komanda u Požarevcu 1915, „Makenzenova” ofanziva i okupacija Braničeva 1915, Okupatorska
uprava u Srbiji 1916-1918, Bugarska okupacija u Požarevačkom okrugu 19161918, Tri teške ratne požarevačke godine, Grčki izgnanici u vreme bugarske
okupacije u Požarevcu, 1916-1918, Braničevski odred i borci VIII puka na Solunskom frontu, Oslobođenje Požarevca i okoline 1918.
Monografija je pisana na osnovu neobjavljene građe iz arhiva u Srbiji i inostranstvu, objavljene arhivske građe, štampe i literature. Poglavlja monografije imaju naučni karak ter, napisani su stručno i zasnovani na metodologiji
društvenih nauka. Osnovni tekst monografije potkrepljen je naučnim aparatom i sadrži 966 fusnota. Poglavlja su pisana jasnim jezikom i lepim stilom
koji omogućava praćenje navedenih činjenica i nedvosmisleno razumevanje
izvedenih zaključaka.
107
Struktura monografije stručno je koncipirana i omogućava jasan pregled, podeljena je hronološko-tematski na XX poglavlja, koja doprinose boljem razumevanju obrađenih tema. Ovako koncipirana monografija pruža dobru osnovu za dalje naučno izučavanje vojne i političke istorije Prvog svetskog rata.
Autori poglavlja ne ponavljaju nešto što je u drugim publikacijama već rečeno, nego nude nove poglede na Veliki rat 1914-1918. Oni su se bavili posebnim aspektom Velikog rata 1914-1918. i koristili druge istorijske izvore, tako
da radovi pokazuju različit istraživački stil i metod. Monografija sadrži nove
uvide i zaključke svakog autora ponaosob, što predstavlja veliku vrednost
ove publikacije. Zahvaljujući takvom pristupu ovaj rukopis baca novu svetlost
na zbivanja u Braničevu i Srbiji tokom Velikog rata.
Rukopis u potpunosti odgovara nameni i zahtevima postavljenim u Uvodu,
sa namerom da bude korisna literatura za sva dalja naučna istraživanja Prvog
svetskog rata. Osim toga ona može biti korisno štivo široj čitalačkoj publici
koja se zanima za istoriju Pr vog svetskog rata. n
Poezija moderne civilizacije
Časopis za književnost i umetnost, Nova riječ, Zavod za kulturu vojvođanskih Hr vata, Subotica, 2014.
Piše: Teodora Zrnić
G
odina 2014. u Hr vatskoj je u znaku obeležavanja sto godina od smr ti
Antuna Gustava Matoša. S obzirom na porodičnu geneologiju pisca u Gradskoj biblioteci u Subotici 17. marta, na dan Matoševe smrti, priređen je program pod nazivom „Voyage s Matošem”. Moto ovog vir tuelnog putovanja
bila je Matoševa misao: Putovanje – evo to je poezija moderne civilizacije.
Uredništvo „Nove riječi” se pridružilo obeležavanju godišnjice, te je u trećem
broju časopisa posvetilo pr vi temat pr vaku hr vatske moderne. Cilj temata,
osim podsećanja na život i rad kao noveliste, lirika i pisca nefikcionalne proze, jeste istaći obrise prisutnosti bačkih Bunjevaca u srpskoj i hr vatskoj književnosti. Poetično i kulturno delovanje ovog
autora jeste ono što ih povezuje.
Dubravka Oraić Tolić autorka knjige „Čitanja
Matoša” u inter vjuu, koje su vodile Helena
Sablić Tomić i Nives Tomašević ističe kako se
vratila Matošu posle deset godina: „Fascinacija Matošem bila je ista, promjenile su se
samo teme i teorijska uporišta. U `starim`
čitanjima Matoša promatram iz vizure Zagrebačke stilističke škole, metodama mojih
profesora Frangeša, Flaknera i Žmegača. Tu
me je zanimao Matošev čudesni stilski pluralizam, neobični spojevi impresionizma,
simbolizma i raskošne secesije s jedne strane i humora, groteske, karikature, ali i protoavangardne estetike ružnoga i montaže,
osobito u poemi ’Mora’, s druge strane. U
’novim’ čitanjima u pr vome su planu Matoševe ideje viđene na presjecištu kulturologije i antropologije, njegov neiscrpni idejni
pluralizam. Matoš je u svojim feljtonima reagirao na sva društvena i politička pitanja
onodobne hr vatske i Europe. Metode su u
čitanjima bile različite, ali rezultat je zapravo
bio isti. Ono što me fascinira i danas, a verujem i svakoga tko se susretne s Matošem, to
je čarobno jedinstvo prognaničke biografije, visokih estetskih standarda i nepotkupljivog novinarstva”.
Stranstvovanje, dezerterstvo, čežnja i neizvjesnost u Matošu probudi putopisca, a kao
pisca tog žanra predstavlja ga Mirko Sebić u eseju Holocaustum divini amoris
– ili, kako da vam kažem, opet furtimašimo.
Pjesničke glasove iz Srema čitamo u drugom poglavlju. O znakovima i tragovima u Krležinom „Djetinstvu u Agramu 1902-1903.” pisao je Žarko Paić u
eseju „Veliko dijete i njegovi dvojnici” i obeležio treće poglavlje časopisa pod
nazivom „Studije iz hr vatske književnosti”.
Tomislav Žigmanov je 2008. godine objavio zbirku priča „Prid svitom: saga
o svitu koji nestaje”, koja je pretočena u dramski tekst nazvan „Bunjevački
blues”. Glumačka družina „Histrion” iz Zagreba postavila ju je na scenu, dramaturgiju
potpisuje doajen hrvatskog glumišta Vlatko
Dulić. Praizvedba predstave upriličena je u
Histrionskom domu u Zagrebu, zatim je
igrana u Somboru i Subotici. Predstava je
izazvala veliko zanimanje publike i kritike, a
s obzirom na to da je posle dvadeset godina
adaptiran i dramatizovan prozni tekst pisca
iz Vojvodine poglavlje „Interpretacije kazališne prakse” je posvećeno delu pozorišnih
kritika iz pera Mire Muhoberac, Sanje Nikčević i Zvjezdane Balić.
U protekloj deceniji bilo je otežano pratiti
izdavaštvo u Hr vatskoj te je Neven Ušumović hronološki prezentovao izbor deset proznih naslova objavljenih 2001. godine, među
kojima su hr vatski pisci Miroslav Kirin, Marinko Koščec, Damir Karakaš, Tomislav Zajec
i Rujana Jeger.
Pored pomenutih poglavlja u trećem broju
„Nove riječi” zastupljena je i književna teorija, književno nasleđe, komparativna analiza i književna produkcija.
Kulturno nasleđe nas identifikuje i izgrađuje,
sledstveno tome uredništvo je svesno svoje
uloge i odgovornosti u očuvanju materijalne i nematerijalne baštine i posebno teži
zaštiti i očuvanju marginalizovane lokalne
baštine. n
108
Velikobečkerečka štampa u I svetskom ratu
Filip Krčmar, Aranka Balint Početak I svetskog rata u svetlu velikobečkerečke štampe, Istorijski arhiv Zrenjanin, Zrenjanin, 2014.
Pišu: Filip Krčmar i Aranka Balint
U
traganju za načinom na koji bi Istorijski arhiv Zrenjanina adekvatno obeležio veliki jubilej stogodišnjice
izbijanja Pr vog svetskog rata, u pr vi plan je izbila srećna okolnost da ova arhivska ustanova poseduje bogatu
zbirku višejezične lokalne periodike. Kako je objavljivanje istorijskih izvora jedan od glavnih zadataka kulturno-prosvetne delatnosti arhiva, ne čudi opredeljenje
priređivača da čitalačkoj publici predstave do sada nepoznato viđenje I svetskog rata kroz kompilativnu publikaciju odabranih novinskih tek stova onovremene
velikobečkerečke štampe.
Kada je o velikobečkerečkoj štampi onog vremena reč,
ona je do 1914. godine imala za sobom dugu tradiciju,
započetu sredinom XIX veka. Njene temelje postavio
je Franc Paul Plajc, knjižar i štampar iz Regensburga,
koji je 1851. godine pokrenuo Gross-Becskereker Wochenblatt (Velikobečkerečki nedeljnik), najstariji novinski list
na nemačkom jeziku na području današnje Vojvodine.
Važno je istaći činjenicu da u vreme izbijanja Pr vog
svetskog rata srpska štampa u Velikom Bečkereku nije
postojala. Njen dotadašnji istorijski razvoj, započet u drugoj polovini osamdesetih godina XIX veka, pokazao je svu uzaludnost pokušaja i nastojanja
lokalnog srpskog življa da ima sopstveni list. Poslednji srpski list koji je izlazio
u ovom gradu uoči Prvog svetskog rata („Bečkerečke novine”), bio je ugašen
aprila 1914. godine, dakle, svega par meseci pre Sarajevskog atentata1.
Nasuprot tome, najčitaniji i najznačajniji mađarski list u Velikom Bečkereku
– Torontál – imao je neprekinutu tradiciju izlaženja dužu od četiri decenije i
važio za zvanično glasilo vlasti Torontalske županije; njegov prvi broj pojavio
se 1872. godine, a od 1892. izlazio je kao dnevni list, koji je tradicionalno stajao na zvaničnom kursu mađarske vlade. U vreme izbijanja Velikog rata bila
prožeta neskrivenim govorom mržnje usmerenim protiv srpskog naroda.
Beležeći ponekad i po tri izdanja dnevno u ratnim danima (jutarnje, podnevno i večernje), kao i vanredna izdanja nedeljom, Torontál je nesumnjivo postao
glavni uzročnik zagađenosti društvene klime svakodnevnim plasmanom
ratnohuškačke i antisrpske retorike. Osim toga, njegovo izveštavanje se neretko odlikovalo svojevrsnim prećutkivanjem nepoželjnih vesti.
Slične ocene mogu se izreći i na račun nemačkog Gross-Becskereker Wochenblatt-a, ipak, valjalo bi primetiti da su ratna retorika i vokabular Wochenblatt-a
znatno blaži i umereniji od Torontál-ovih.
Kako je vreme odmicalo, početni entuzijazam postepeno se gubio, iako štampa o tome nije otvoreno pisala. Uz optimistične i ohrabrujuće vesti o pobe1
Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007, 101, 224.
109
dama na srpskom frontu – koje su redovno pisale o
velikim gubicima neprijatelja i ogromnom ratnom plenu – počele su se javljati i vesti o pr vim žrtvama i objave žalosti zbog smrti sinova uglednih velikobečkerečkih
porodica (one će vremenom prerasti u stalne rubrike)2.
Ove promene slikovito je opisao jedan od najvećih srpskih pisaca Miloš Crnjanski (1893-1977), koji je rat proveo kao vojnik 29. pešadijskog puka „Baron fon Laudon” (nem. 29. k. u. k. Infanterie Regiment „Frei herr von
Loudon”) sa sedištem u Velikom Bečkereku. Njegove
ratne uspomene predstavljaju suštu suprotnost jednoličnim i eufemističkim kazivanjima lokalne štampe:
„Bečkerek se orio od pijane pesme bataljona stajaće
vojske koja je odlazila. To su bili ljudi, seljaci, tako birani, tako stasiti – cvet Banata – da se ćuprija od njihovog
paradnog koraka tresla. Već pr vih dana jeseni, sva su
ta lepa, muška tela, bila mr tva”. Na drugom mestu,
Crnjanski je o ratnim dešavanjima u jesen 1914. zabeležio: „Tako sam i ja ubačen u bataljon, pr vi na redu, koji
je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici,
u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt,
ispraćaju (...) Iako je disciplina u austrijskoj vojsci, osobito u stajaćoj vojsci,
bila užasna, kao u francuskoj Legiji stranaca, već je u Bečkereku, u garnizonu,
dolazilo do insubordinacija. Zatvori su bili, već krajem 1914, puni marodera,
a sabotaža je, u austrijskoj vojsci, naročito u slavenskim pukovima, bila
opšta...”3. (Stradanje 29. pešadijskog puka i njegovih zemljaka u Galiciji inspirisalo je Crnjanskog da napiše svoju pesmu u prozi pod nazivom „Apoteoza”,
svojevrsni nekrolog mladosti Banata koja je pronašla smrt na Istočnom frontu).
Dosadašnji istorijski radovi o Velikom Bečkereku u Prvom svetskom ratu mogu se izbrojati na prste jedne ruke i skoro bez izuzetka prikazuju pobedničko
viđenje rata, u skladu sa ustaljenom mak simom da istoriju pišu pobednici.
Ne sme se nipošto izgubiti iz vida činjenica da je ovaj grad – nalik mnogima
– rat započeo na jednoj, a završio na drugoj strani. n
2
„Tagesneuigkeiten. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt 37, 12. September 1914, 3; „Tagesneuigkeiten. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt
39, 26. September 1914, 3; „Lokales. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt, 41, 10. Oktober 1914, 5; „Lokales. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt 41, 10. Oktober 1914, 5; „Lokales. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt 43, 24. Oktober 1914, 5; „Lokales. Gefallene Helden”, Gross-Becskereker
Wochenblatt 45, 7. November 1914, 5; „Lokales. Heldentod zweier Brüder”,
Gross-Becskereker Wochenblatt 49, 5. Dezember 1914, 4.
3
Miloš Crnjanski, Komentari poezije, Beograd 2013.
Pozorišni festival „Dezire central station” ili kako Urban stvara grad u gradu
(utisci sa jednog putovanja)
Piše: Nataša Gvozdenović
O
vogodišnji „Dezire” imao je moto Dead or alive – dakle, vestern prizvuk.
Tišina i zveckanje mamuza koje možete čuti. Ako slušate. Ili sad ili nikad. Ili
jesi ili nisi. Festival je otvorio novi cirkus- francuski „Monfort teatar” predstavom
„Akrobate”- otvaranje na pravi način- dirljivo i potresno, savremeni cirkus u
kojem akrobatska veština služi kao oruđe kojim se priča priča-inspirisana
nesrećom akrobate Farbrisa Šampiona o prijateljstvu, nežnosti, humanosti,
snazi koju daje trošenje bez ostatka.
Ostajete jednako bez teksta pred veštinama koje vidite, nosi vas dečije uzbuđenje pred cirkusom uz jak ljudski i dramski naboj koji vam prenose dva
per formera – koji kulja kroz njih. Uz nevidljivo prisustvo nevidljivog trećeg.
Moćno u dirljivosti.
Direk tor festivala Andraš Urban osvaja još jedan prostor za festival pored
pozorišta „Deže Kostolanji” i subotičkog Narodnog pozorišta – tu je i prostor
moderne galerije „Likovni susreti”-usred neodoljive secesije igraju se dve
predstave pozorišta „Maladipe” iz Budimpešte.
Pr vo „Roberto Cuko” u režiji Ivice Buljana – pazolinijevski kadrovi – koltezov
tekst o serijskom ubici – Buljan kao i obično sa apetitom režira psihotičan
teatar. „Ne mogu vam reći da uživate”, kaže nam svima na početku predstave,
ali vam mogu reći da doživite nešto”.
U tom prostoru Maladipe teatar izvodi Brehtov komad „Molijerov Don Žuan”
reditelja Šandora Žotera – duhovita spontana igra koja kipti od cinizma i obilja
kiča, kemp na jedan način, slika se svet, naravno lišen ljubavi, sav u pritvornosti.
Na sceni pozorišta „Deže Kostolanji” gledamo mađarsku trupu „Hodvorks”
– prva koreografija, a obe je postavila Edrijen Hod, je „Zora” – ispituju se granice sopstvenog tela na toliko prirodan način da ima nečeg zaumnog u tome
– njih četvoro je na sceni – dva muškarca i dve žene potpuno su nagi. Igraju.
Sve štima. Istražuju sopstvene granice – usresređeno, sa dobro usmerenom
snagom i naravno – duhovito. Njihova druga predstava je „Uslovi smrtnosti”
– maštovita, u igri veoma veoma vešta. U pr vom planu je čulnost, muzika je
tačno birana iz instinkta, a cilj putovanja je mistifikacija tabua.
surovosti, sudbini dečaka blizanaca koje zajedništvo i jedna vrsta surovog
otklona zapravo spasava i otvara im budućnost.
Urbanova „Hamlet mašina” Narodnog pozorišta u Bitolju – polazi od one
Hajnera Milera svakako, ali i odlazi drugde stiže do danas i pretpostavlja budućnost, pozorište lično i angažovano i obavezno oštro – dugo nisam videla
da ansambl toliko uživa da igra – da deli ispovesti na sceni. „Naučio nas je da
budemo drski”, kažu mi glumci posle predstave. Opet prozivka – da se razluči šta je istina i kakav je to odnos sa Bogom u svetu u kojem svako ima svog
privatnog Boga? Opasan je Urban.
Bela Pinter je opet bio na „Dezireu” sa predstavom „Naše tajne” – Pinter je
kao i obično zanosan na jedan specifičan način – tačan, nadrealan, duhovit,
ironičan – Mađarska 80-ih, „doušnici i oni koji su izdati”, upropašteni životi
– zanimljivo je ukrstiti mačeve današnjim vremenom sa tog mesta.
Festival zatvara ili kako pesmom dignuti glas protiv nepravde i Borut Šeparević i projekat Montažstroja „A gde je revolucija stoko” predstava govori o
taštini, licemerju i nedosljednosti u društvu u kojoj je osnovna vrednost novac,
kaže Šeparović. tako da završetak ovogodišnjeg „Dezirea” već poziva na nastavak. To be continued.
Andraš Urban definitivno za vreme festivala stvara grad u gradu stvara „pozorišnu teritoriju” – na kojoj se susreću raznovrsne teatarske trupe – posvećene
i visokokalibrisane. „Dezire” je i pozorišna škola, koliko god da vam je godina.
Da se vratimo na vestern s početka priče Dead or alive ili – Urban zna da –
„ko nije izašao na dvoboj taj nije ni živeo”. U domenu stvarnosti pozorišne i
druge. Daleko od floskule. n
„Trijumf nad prozaičnom modernom stvarnosti”, kaže Edrijen Hod.
Igra se Frljićeva „Aleksandra Zec”, gledala sam je na Bitefu pr vi put i opet je
bila jednako mučna teška, rekvijem besmislenim smrtima.
Predstava „Elizabeta I” dolazi iz Budimpešte, izvodi je teatar „Skene”, imam
osmeh dok pišem o njoj, jer to je igra u koju je zadovoljstvo – mešavina žanrova – priča o jednoj nezavisnoj pozorišnoj trupi u doba Elizabete I i priča o
jednoj nezavisnoj pozorišnoj trupi u vremenu u kojem živimo, kako god ga
nazvali... I Gabor Nađpal kao pripovedač i veštac – dakle – uživanje.
Predstavu „Velika sveska” Agote Kšištof postavio je reditelj i koreograf Čaba
Hor vat – koji dolazi zapravo iz folklora, zatim iz plesa-likovno zaniljiva predstava, koja opet u središtu ima naraciju – fantastično ispričana priča o ratu,
110
Svedočanstvo uzrastanja nacionalne muzičke i pozorišne baštine
Svetozar i Jadranka Radujko, Pozorišna muzika, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2013.
Piše: Marija Adamov
P
ovod za nastanak knjige „Pozorišna muzika”
bio je 150-godišnji jubilej Srpskog narodnog
pozorišta, najstarije teatarske kuće u Srba. Van
interesovanja mlađih muzikologa, „usmeravanje” istoriografskog pogleda na raz voj muzičkog pozorišta, nudi još dosta izazova svim onim
istraživačima kojima su bliske multidisciplinarne
nauke kakve su i muzikologija i teatrologija i nauka o književnosti. Upravo iz domena književnih
interesovanja i obrazovanja, kao i pasije prema
umetnosti Svetozara, odnosno muzičke edukacije i novinarske profesije Jadranke Radujko,
proizilazi i kompetencija ovog autorskog „dvojca” da u međusobnom dijalogu i saradnji, nakon „Knjige o Isidoru”, ponovo udruže snage za
nova proučavanja i osvetljavanja novosadskog
muzičkog života, ovoga puta vezanog za pr ve
decenije postojanja Srpskog narodnog pozorišta, zaključno s početkom Pr vog svetskog rata.
Sledeći istorijski luk koji prethodi njegovom
osnivanju, sedam godina pre Beograda, oni
„pokrivaju” i period do 1861, kada se beleže i
pr ve ak tivnosti ove institucije u Novom Sadu
i stvaraju njegovi „starinski” muzičko-scenski
oblici.
Svojim pretežno muzikografskim, teatrološkim,
muzikološkim i istorijskim usmerenjem, ali i kritičkim, esejističkim, estetičkim i polemičkim „crticama”, njihova publikacija
rasvetljava jedno, za mnoge istraživače, intrigantno vreme i problematiku,
dajući još puno osnova i smernica za dalji naučni rad i neku drugačiju rekonstrukciju muzičkog života „srpske Atine” i „stare Vojvodine” do formiranja
Kraljevine Jugoslavije.
Gledano sa stanovišta njenog interdisciplinarnog karaktera, ali i naših tako
nepovoljnih životnih uslova, priprema ovako složene publikacije nesumnjivo
je bila skopčana i s aktuelnim egzistencijalnim problemima, pa stoga i s tog
aspekta predstavlja poduhvat posebne težine i vrednosti.
Drugi zajednički opus Jadranke i Svetozara Radujka iznosi na svetlost dana
bogatu arhivsku građu i nedovoljno poznate činjenice o jednom važnom
periodu u raz voju muzičke kulture u Srbiji, ali i vremenu složenih odnosa
kako u samom novoosnovanom teatru, tako i u širem društvenom i istorijskom okruženju. Podeljenu na osam delova od kojih svaki obiluje nizom
111
vrlina, „njihovu istoriju” pr venstveno krasi duboki zahvat i jasan uvid u obimnu materiju čije
hronološko izlaganje i metodičnost, ali i slikovitost pristupa, daje brojne mogućnosti i putokaze i za dalja istraživanja. Budući da je mozaična
po strukturi, čije „kockice” oslikavaju određene
stvaralačke etape, posebnu vrednost knjige
„Pozorišna muzika” čini i to što je u nju „složen”
veliki broj ilustracija (fotografije, citati, plakati,
faksimili rukopisa, notni materijali) i priloga koji svojom obimnošću i stilom izlaganja značajno
upotpunjuju osnovni tok naracije, a argumentovanim odabirom doprinose i zanimljivom,
većinom vrlo studioznom, pa i savremenom i
svežem načinu predstavljanja relevantnih arhivskih dokumenata.
Iz svakog od poglavlja „izvire” čitava galerija ličnosti iz političkog i kulturnog života obrađenog
perioda, pa tako ova knjiga predstavlja i specifičan grupni portret inteligencije, mentaliteta,
načina i stila života onog vremena. Bez suvišnih
ili nefunkcionalnih detalja, iako je prvenstveno
fokusirana na tematiku i probleme muzičkog
pozorišta i njegove prezentacije i recepcije, kroz
nju se može pratiti i društvena uloga muzičkog
segmenta SNP-a od nje govog osnivanja do
1914. godine. Kontinuirano negovanje različitih
muzičko-scenskih oblika, paralelno s osavremenjavanjem repertoarskog okvira, praćeno kritikama iz dnevnih listova i časopisa, govori da je ova epoha,
koja je rodila i operu na novosadskoj sceni, na svoj način bila značajna i uspešna. I kao što su predstavljena istorijska etapa i njeni plodovi ustanovljeni
i potvrđeni kao nezaobilazna činjenica naše kulture u celini, knjiga Jadranke
i Svetozara Radujka, verujemo, postaće takođe neophodna literatura kako
za istoričare opere na našim prostorima, vokalne umetnike i sve njene stvaraoce, tako i njene ljubitelje, muzičke kritičare i operu samu.
Istovremeno i kulturna i društvena hronika i svedočanstvo uzrastanja jednog
segmenta nacionalne muzičke i pozorišne baštine, novi izdavački poduhvat
dua Radujko i Pozorišnog muzeja Vojvodine predstavlja i svojevrstan dokument o rađanju i raz voju kritike, koja je uprkos (i tadašnjim) nedostacima,
nedoslednostima i neprimerenim ocenama, postala nezaobilazna potreba
naše kulture. n
Korpus stvaralačke preokupacije
Izložba Đorđe Lebović (1928–2004) – svedok protiv svoje epohe, SNP, 2014.
Piše: Ivana Koči
I
zložba „Đorđe Lebović (1928-2004) – svedok protiv svoje epohe” autorke Ivane Koči otvorena je 12. decembra u Srpskom narodnom pozorištu (SNP)
u Novom Sadu. Postavka je realizovana u saradnji Pozorišnog muzeja Vojvodine i SNP-a, a izložbu je otvorio Dejan Mijač.
Ovom izložbom pokušali smo da približimo javnosti raznorodno delo ove
jedinstvene umne i stvaralačke pojave na našim prostorima, čiji se misaoni i
kreativni potencijal koncentriše oko nekoliko jezgara, kako žanrovskih i kroz
različite medije (proza, drama, esejistika; pozorište, radio, film, televizija, strip)
tako i filozofskih, etičkih i društvenih.
Logori kao monstruozni koncepti smr ti i prostori raščovečenja i stradanja
čoveka XX veka čine veliki korpus Lebovićeve stvaralačke preokupacije, i ovoj
temi se, kao preživeli svedok, iznova vraćao, pišući posvećeno i u vreme svog
– kako sam veli – „dobrovoljnog izgnanstva” u Izrael, devedesetih godina
prošlog veka. Otud „Nebeski odred”, kao pozorišni komad i filmsko ostvarenje, „Haleluja”, i ona pozorišna, i televizijska, ali i radiodramska („Sahrana
počinje obično popodne”), „Vik torija”, „Lutka sa kreveta broj 21”, „Vojnik i
lutka”, te brojne druge. Naredni tematski korpus, uslovno rečeno, predstavljale bi kroz istorijsko dramsko štivo izražene preokupacije složenim privatnim, kulturnim i političkim prilikama Srba u Ugarskoj u prelomnim trenucima
rasplamsavanja romantičarskih ideologija XIX veka i postupnog urušavanja
građanske kulture – preokupacije nastale prilježnim istraživanjem bogate
prozne riznice znamenitih Jakova Ignjatovića i Veljka Petrovića – pa otud
„Dolnja zemlja”, „Sentandrejska rapsodija”, „Ravangrad 1900”, kao i brojne
druge teme, s ponajčešćim prodornim akcentima goteskonosti, tragične
farsičnosti, apsurda i žestoke ironije. S obzirom na to da je izvođen u bivšoj
Jugoslaviji i inostranstvu (njegov „Nebeski odred”, u koautorstvu sa Aleksandrom Obrenovićem, igra se i danas), izložba prikazuje prizore iz čuvenih predstava Srpskog narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog, Beogradskog
dramskog, te pozorišta u Osijeku, Sarajevu, Narodnog pozorišta u Varšavi,
Kamernog teatra „Holdvilag” u Budimpešti, i brojnih drugih.
Ostvarivao se, nadalje, preko uspešnih televizijskih scenarija za ratne drame,
kakva je i „Pesma” (po istoimenom romanu Oskara Daviča), ali i one istorijsko-biografske – „Alek sa Šantić” (prema romanu Josipa Lešića), na primer,
kao i brojne druge, sve do popularnih ratnih akcionih žanrova, među kojima
je i scenario za film „Valter brani Sarajevo”, čime se samo utemeljuje teza o
svestranom Lebovićevom spisateljskom talentu, što izložba reprezentuje.
Takođe, posthumno objavljen, njegov nedovršeni memoarski spis Semper
idem otkriva pred čitalačkom publikom ovog specifičnog autora u svetlu
moderne realističke proze. Ipak, nemeće se zaključak da se Lebovićevo delo
– iako podjednako uspešno realizovano kroz raznolike oblasti i teme – usmerenjem svoje misaone, humanističke i stvaralačke preokupacije najsnažnije
koncentriše oko jednog objedinjujućeg središta, u kome je pre svega i iznad
svega pozorišno stvaranje, a unutar njega ono zaokupljeno „mračnim teatrom”, logorima smr ti i iskustvom apokaliptične istorije dvadesetog veka,
koji jesu i moraju biti, kako nas Lebović opominje, „središna tačka za razumevanje našeg sveta i čoveka u njemu”. Autorka izložbe i kataloga je Ivana
Koči, dizajneri izložbe i kataloga su Nenad Bogdanović, Milisanda Marković
i Bojan Jovanović. n
112
Marijana Knežev – Kaleidoskop snova
Izložba, kultna kafe galerija „Frida”, Miletićeva 31, Novi Sad, 2015.
Piše: Zoran Gaši
...P
isati o kolažu znači biti spreman na svojevrsne estetičke i vizuelne
kompromise ali ne i na samo navedeno, nego posmatrača edukovati da je u
ovom slučaju autorova drugost, prvost. Dijaboličnost kolaža u ovom slučaju
ono što opterećuje u njegovoj dijalektičnoj formi traženja drugog po svaku
cenu, u dosadnoj i tvrdoj formi u kome opšti umetnik, pa prečesto zatrpan
tehnologijom govori o ničemu, istražujući ništa. Ali u vremenu u kome živimo
svoje male dosadne živote, bleskovitost kolaža osvetljava značaj interpunktivnosti pomerljive, prihvatljive (neprihvatljive) stvarnosti čiji smo delovi nesklada. U toj potrebi sažimanja, kolaž oponaša svu dramatiku već viđenog u
lični komentar ove male jadne civilizacije, i kao da rezimira govori šta se sve
moglo. Takve kolažne komentare vremena rade manje ili više uspešni umetnici poput – Pikasa, Edmudnsena, Vorhola, ruskih avangardista, Dišana, Maks
Ernsta, Menreja, ali i začetnika enformela sa naših prostora – Bogdanke i
Dejana Poznanović, Radeta Tomića ili Vujice Rešina Tucića, koji je u kolaž uneo
sadržinu. Marijana Knežev je autor koji se u popunosti utapa u ovu paranoičnu konfiguraciju umetničkog ar tefak ta koji je u ovom vremenu prečesto
lažan ili lako razvodnjiv. Ona u svoje prve planove izvodi ideju da je umetnost
iluzija, čija je nesreća već sama po sebi zavodljiva u snazi preterivanja. To
optičko preterivanje Marijana Knežev za trenutak otkriva ali i vešto sakriva iz
više planova nudeći pravo svakome da izabere rakurs kojim posmatra ovaj
osmišljeni kaleidoskop snova... n
Zoran Gaši, Izvod iz dužeg teksta
113
Tviter priče ne gore
Dragan Babić, Tviter priče, Kragujevac: Studentski kulturni centar (Biblioteka Pr venac: kolo 13), 2014.
Piše: Katarina Kovčin
U
koliko rukopisi zaista „ne gore” (sa znacima navoda i bez njih), ukoliko je Mihail
Bulgakov bio u pravu da umetnost ne priznaje ničije granice i vremenom, ona će ih
prevazići te nadživeti, onda je sasvim sigurno da u XXI veku, rukopisi (ili, možda bolje,
„tastaturopisi”) tek ne gore a pomoću sveopsežnosti virtuelnog mrežnog slova interneta, verovatno neće ni goreti.
Zbirka „Tviter priče” autora Dragana Babića
predstavlja sabrane kratke (kratke) priče,
crtice, tvitove naloga @jakokratkaprica koji
su se objavljivali na samom nalogu u periodu od maja 2012. do aprila 2014. godine.
Kako autor navodi u delu svoje zbirke, #poetika, tviter priče predstavljaju jedan od
najkraćih i najsažetijih proznih oblika koji
je ujedno i neminovno ograničen na sto
četrdeset slovnih znakova. U potrazi za
mogućim korenima tviter priče i njenim
dalekim precima, autor priziva kontekst
misli „čitanja u jednom dahu” Edgara Alana Poa i njegove „Filozofije kompozicije”,
prilikom čega Po navodi neizmerni značaj
„jedinstva predstave” koji proizlazi iz čitanja dela „u jednom dahu”. Ne zaboravimo i misli Šarla Bodlera (iz eseja „Slikar
modernog života”), kako jedan umetnik, živeći u modernom i ubrzanom
vremenu, mora samim tim i prihvatiti „ubrzani” način prikazivanja svoje okoline, tražiti najekonomičniji način da opiše prizore i pri tom izbegne svaki
suvišni element, koji bi najzad odavao utisak usiljenosti u delu. Autor traga
za ranijim počecima tviter priče, ili barem, počecima svesti i potrebi za kratkom, „kratkom”, pričom pažljivo prilazeći mogućem zaključku da tviter priče
predstavljaju formativne linije kraće proze, posebno misleći na situaciju „gde
se iz etablirane novele, pripovetke i kratke priče raz vijaju nove i donekle
eksperimentalne forme, koje se u svetu i kod nas zovu flash fiction (fleš fikšn),
mikro i mini priča ili proza, odnosno vrlo kratka priča i kratka kratka priča”.1
Sudbina tviter priče je određena i njeno postojanje se mora raz viti unutar
tačnih sto četrdeset znakova i niti jedan znak više neće biti oprošten, pod
cenu života tviter priče koja ne može da bude objavljena, dok ne ispuni svoj
brojni uslov.
Ograničavajući svoju priču ovako, sam autor je prinuđen da traga za novim
narativnim postupcima čija svrha će se pokazati u maniru pri kome je sušti1
Babić, Dragan (2014). Tviter priče. Kragujevac: Studentski kulturni centar (Biblioteka
Pr venac: kolo 13). 54 str.
na ključna i „manje” je uvek „više”. Redukcija jezika, reči, pažljiv odabir imenica, glagola pa čak i samog vremena u kome će
se autor izraziti, od neminovnog su značaja za tviter priču. Takođe, s obzirom na istu
sažetost i ograničenost naracije, tviter priče
teže ka poentiranju, klimaksu, neophodno
je uključiti „finiš koji često funkcioniše suprotno od onoga što se očekuje; ne postoji
prostor za obimne detalje i proširivanje fabule, već priča treba da se – neretko neočekivano za čitaoce – brzo dovede do kraja
principom premisa – razrešenje”. Priče Babića prate navedeno manirsko izražavanje,
pri čemu se sam ključ dešifrovanja kratke
priče nalazi često u poslednjoj misaonoj
celini, u poslednjoj rečenici, poslednjim
rečima. Iako se likovi, junaci tviter priča
mahom ne imenuju, da li zbog težnje ka
sažetosti (npr. zamenice „on” ili „ona” će
uvek biti kraćeg oblika od bilo kog imena),
ili iz jednostavnog razloga što se ne razvija
tip naracije koji zahteva imenovanje likova
niti stalne junake koji bi vodili naraciju, čitaocu se ostavlja izvesna sloboda da sam
odluči hoće li čitati sve tviter priče u ključu istih junaka (pri čemu, svako „on”
ili „ona” biće jedan čovek – univerzalni, everyman) ili će svakom pričom upoznavati sasvim drugog junaka. Rekli bismo da se, u tviter pričama, velika
sloboda daje upravo čitaocu i njegovim postupcima dočitavanja. Iako autor
svaku priču okončava jasnom poentom, isto tako priče odlikuje mogućnost
da se razviju u romane koje čitalac može da izmašta.
Kakva budućnost čeka tviter priču i hoće li one „goreti”? Autor sam daje odgovor na ovo pitanje, smatrajući da „književnost, a najpre kratka priča, preživljava tako što se prilagođava”. Književnost, osluškujući vreme u kom se
nalazi, prisvaja građu i postupke koji bi se do skoro smatrali neliterarnim,
širi svoje interesovanje i rasprostire se na nove mreže, nove domene ljudskog
života – ostajući verna sebi. Uključujući tehnologiju i svu širinu mreže interneta u sam proces svog nastajanja, tviter proza sebi obezbeđuje „potpunu demokratizaciju stvaralačkog prostora i slobodu pisanja i čitanja nestandardnih,
neobičnih” narativnih oblika. Tviter proza, postavljena u rang sa obimnijim i
ustaljenim stvaralačkim oblicima, možda se, isprva, neće smatrati toliko ozbiljnim „suparnikom”, ali bez obzira, ona će čitaocu (i stvaraocu) otključati novi
domen koji im ranije nije bio dostupan u ovakvom obliku, mesto okršaja
kratke priče i interneta iz koga jedino može proisteći domen inovativnosti.
Što i nije toliko loše, zar ne? n
114
Biblioteka u Kisaču ima svoju knjigu
Mihal Gombar Osnivanje biblioteke u Kisaču, priredila Zdenka Valent Belić, Gradska biblioteka, Novi Sad, 2014.
Piše: Zdenka Valent Belić
M
alo je ustanova kulture kod nas koje su tako visokosenzibilne za razvijanje integrativnog multukulturalnog modela kao što je to Gradska biblioteka u Novom Sadu. Neuporedivo češće se javljaju ili ustanove koje neguju
kulturu većinskog naroda, ignorišući pri tom činjenicu da u Srbiji više od
trećine stanovništva čine pripadnici nacionalnih zajednica, ili su to manjinske
ustanove kulture koje u težnji očuvanja svog nacionalnog identiteta neguju
segregativni model kulture, zatvarajući se tako – nenamerno – u prividna
geta. Integrativni multikulturalni model jača kohezivne društvene veze, omogućava integraciju nacionalih manjina i potpuno priznavanje i zaštitu njihovog etno-kulturnog identiteta.
predstavlja kompletnu istoriju ove biblioteke, nego govori o osnivanju i radu
čitalačkog društva, čija je jedna od najvažnijih aktivnosti bilo upravo formiranje i rad biblioteke i čitaonice, na čijim je osnovama dalje kontinuirano
rasla današnja ustanova.
Upravo zbog toga je dragocena sistematična težnja Gradske biblioteke u
Novom Sadu, koja ne samo da se redovno stara o biblioteci u Kisaču, kao
svom ravnopravnom ogranku, redovnom nabavkom knjiga, finansiranjem
njenog rada i realizacijom programa na slovačkom jeziku, nego je očuvanju
slovačkog kulturnog identiteta dala svoj doprinos i objavljivanjem više knjižnih izdanja. U ovom smislu treba pomenuti ediciju ove ustanove „Prevodi”,
u kojoj su do sada objavljene knjige prevoda sa slovačkog jezika Vićazoslava
Hronjeca i Miroslava Demaka, a čiji cilj nije samo delo značajnih manjinskih
pisaca učiniti dostupnim svim čitaocima na jeziku većinskog naroda, nego i
promovisati stvaralaštvo važnih prevodilaca sa ovih jezika.
Dalje su dragoceni izvori za ovu publikaciju bile četiri knjige zapisnika, u kojima je zabeležen rad obnovljenog Čitalačkog društva u periodu od 1913. do
1941. Ovi originalni zapisnici predstavljaju neprocenjivo vredne dokumente
za slovačku kulturnu istoriju i moraju se trajno čuvati. I u tom smislu novosadska biblioteka je dala svoj doprinos i pomenute četiri knjige zapisnika, sa
ukupno 169 zapisnika, zatim Poštansku knjigu za period 1927–1940. i knjižicu
beležaka Jesenskog digitalizovala i u ovoj formi će ih trajno čuvati za buduće istraživače.
Najnovije knjižno izdanje ima potpuno drugačiji karakter i značaj. Ovoga puta je Gradska biblioteka u Novom
Sadu dala svoj značajni prilog slovačkoj nacionalnoj
manjini objavljivanjem publikacije „Osnivanje biblioteke u Kisaču”, čiji je autor učitelj iz Kisača Mihal Gombar.
Publikacije je izašla dvojezično i bogato je ilustrovana
prilozima i fotografijama.
Knjiga je izašla u ediciji „Blago zavičaja”, kojom ova
ustanova želi da zabeleži osnivanje i delovanje svih
ogranaka Gradske biblioteke u Novom Sadu, kojih
ukupno ima 26. Sledeća težnja glavnog i odgovornog
urednika i direk tora Dragana Kojića jeste da zabeleži
osnivanje tih biblioteka rečima savremenika tih događaja. Do sada su monografiju dobile biblioteke u Budisavi, Petrovaradinu, Futogu, Sremskim Karlovcima i sve
ove knjige predstavljaju priloge za istoriju bibliotekarstva i važne kamenčiće za mozaik poznavanja kulturne
prošlosti. Biblioteka u Kisaču ima među svim ograncima
najdužu tradiciju delovanja.
Prikladan naziv knjige bi mogao da bude i „Čitalačko
društvo u Kisaču 1913–1941” zbog toga što knjiga ne
115
U tekstu se naglašava činjenica da je čitalačko društvo u Kisaču osnovano još
1862. godine, za šta postoji pisani trag, zabeležen u svesci Excerpta varia Georii Jeszenszky ab anno 1854, Juraja Jesenskog, evangelističkog sveštenika u
Kisaču, koji je svoj tekst, objavljen u listu Peštbudinske vedomosći, u decembru
1862, vlastoručno prepisao u svesku.
Knjigu je priredila Zdenka Valent Belić i ujedno je prevela na srpski jezik i u
svom pogovoru naglasila da su upravo Slovaci bili onaj podsticajni i progresivni elemenat ovog društva već od samog svog dolaska. O tome u kojoj meri su Slovaci, vaspitani u protestanstkom duhu, polagali na obrazovanje, govori činjenica da su već u svojim migracijama vodili sa sobom
obrazovane zanatlije, koji su odmah nakon dolaska
učili decu. Već prvih godina svog trajnog nastanjivanja
u Kisaču poslali su zahtev da im odobre postavljanje
učitelja, što im je 21. marta 1785. i dozvoljeno.
S aspek ta istorije ove biblioteke, u knjizi je zabeležen
kratak trenutak. S aspekta jedne generacije – značajni
period njihovog života, ali za ovu biblioteku i za razvoj
ove sredine zabeležen je odlučujući period koji je trajao
tridesetak godina i u kom su postavljeni temelji kulturnog razvoja ovog mesta.
Ovim gestom Gradska biblioteka u Novom Sadu odala
je priznanje autoru, značajnom kisačkom kulturnom
posleniku, Kisaču, Slovacima, kisačkoj biblioteci, na koju je i sama jako ponosna, ali ovaj gest je utoliko vredniji ako znamo da je čitav projekat finansirala isključivo
iz sopstvenih izvora. n